Đorđo Agamben: Prijatelj sam, dakle postojim



Prijateljstvo i filosofija

1. Pri­ja­telj­stvo je ta­ko usko po­ve­za­no sa sa­mom de­fi­ni­ci­jom fi­lo­so­fi­je da se mo­že re­ći da bez nje­ga filosofi­ja ne bi za­i­sta ni bi­la mo­gu­ća. Bli­skost iz­me­đu pri­ja­telj­stva i fi­lo­so­fi­je je ta­ko du­bo­ka da ona uključu­je φίλος, pri­ja­te­lja, u svo­je sop­stve­no ime i, kao što to če­sto bi­va za sva­ku pre­te­ra­nu bli­skost, riziku­je da sa njom ne uspe da iza­đe na kraj. U kla­sič­nom sve­tu, ova iz­me­ša­nost i, sko­ro, konsupstancijal­nost pri­ja­te­lja i fi­lo­so­fa se pod­ra­zu­me­va­la, i to si­gur­no sa na­me­rom, na ne­ki na­čin arhaič­nom, da bi ne­ki sa­vre­me­ni filo­sof – u tre­nut­ku po­sta­vlja­nja eks­trem­nog pi­ta­nja: „Šta je fi­lo­so­fi­ja?“ – mo­gao da na­pi­še da je ona pita­nje ko­je tre­ba da se re­ša­va en­tre amis. Da­nas je od­nos iz­me­đu prijateljstva i fi­lo­so­fi­je, za­pra­vo, izgubio ugled i oni ko­ji se ba­ve pro­fe­si­jom fi­lo­so­fa, sa ne­kom vr­stom nela­go­de i ne­či­ste sa­ve­sti, tru­de se da sve­du ra­ču­ne sa ovim ne­pri­jat­nim part­ne­rom i, ta­ko­re­ći, sle­pim put­ni­kom nji­ho­ve mi­sli.

Pre mno­go go­di­na, moj pri­ja­telj Žan-Lik Nan­si i ja od­lu­či­li smo da raz­me­ni­mo pi­sma na te­mu prijateljstva. Bi­li smo ube­đe­ni da je to naj­bo­lji na­čin da pri­bli­ži­mo, i go­to­vo da „po­sta­vi­mo na sce­nu“ jedan problem ko­ji, ka­ko se či­ni, obič­no iz­mi­če ana­li­tič­kom raz­ma­tra­nju. Na­pi­sao sam pr­vo pi­smo, očeku­ju­ći odgo­vor, ne bez strep­nje. Ovo ni­je pra­vo me­sto za po­ku­šaj da se shva­ti iz ko­jih je raz­lo­ga – ili, mo­žda, ne­spo­ra­zu­ma – do­la­zak Žan-Li­ko­vog pi­sma ozna­čio kraj pro­jek­ta. Ali je si­gur­no to da je na­še prija­telj­stvo – ko­je je u na­šim na­me­ra­ma tre­ba­lo da nam omo­gu­ći po­vla­šćen pri­stup pro­ble­mu – ov­de, u stva­ri, pred­sta­vlja­lo pre­pre­ku, te je na ne­ki na­čin, usled to­ga bi­lo ba­rem pri­vre­me­no po­mu­će­no.

Ta­ko je sa istom i, ve­ro­vat­no sve­snom ne­la­go­dom, Žak De­ri­da iza­­brao kao lajt­mo­tiv svo­je knji­ge o prijatelj­stvu je­dan za­go­net­ni mo­to ko­ji tra­di­ci­ja pri­pi­su­je Ari­sto­te­lu i ko­ji ne­gi­ra pri­ja­telj­stvo istim onim ge­stom ko­jim se či­ni i da ga pri­zi­va: ὦ φίλοι, οὐδείς φίλος – „o pri­ja­te­lji, ne­ma pri­ja­te­lja“. Jed­na od te­ma knji­ge je, na­i­me, kri­ti­ka ono­ga što autor de­fi­ni­še kao fa­lo­cen­trič­ni kon­cept pri­ja­telj­stva ko­ji do­mi­ni­ra našom fi­lo­sof­skom tra­di­ci­jom i po­li­ti­kom. U vre­me ka­da je De­ri­da još ra­dio na se­mi­na­ru iz ko­ga je nasta­la knji­ga, za­jed­no smo ras­pra­vlja­li o jed­nom za­ni­mlji­vom fi­lo­lo­škom pro­ble­mu ko­ji se od­no­sio upra­vo na taj mo­to, ili hir. Iz­me­đu osta­lih, ovaj mo­to se na­la­zi kao ci­tat, i kod Mon­te­nja i kod Ni­čea, ko­ji su ga na­vod­no pro­na­šli kod Di­o­ge­na La­er­ti­ja. Ali ako otvo­ri­mo ne­ko mo­der­no iz­da­nje Ži­vo­ta i mi­šlje­nja is­tak­nu­tih fi­lo­so­fa, u po­gla­vlju po­sve­će­nom Ari­sto­te­lo­voj bi­o­gra­fi­ji (V, 21), ne na­la­zi­mo po­me­nu­tu rečeni­cu, već jed­nu pri­vid­no sko­ro iden­tič­nu, či­je je zna­če­nje ipak raz­li­či­to i mno­go ma­nje enig­ma­tič­no: Οἱ φίλοι, οὐδείς φίλος – „onaj ko ima (mno­go) pri­ja­te­lja, ne­ma ni­jed­nog pri­ja­te­lja“.

Jed­na po­se­ta bi­bli­o­te­ci bi­la je do­volj­na da raz­re­ši ovu mi­ste­ri­ju. Go­di­ne 1916. po­ja­vi­lo se no­vo iz­da­nje Ži­vo­ta či­ji je ured­nik bio ve­li­ki že­nev­ski fi­lo­log Isak Ka­zo­bon. Do­šav­ši do po­me­nu­tog pa­su­sa – ko­ji je još u iz­da­nju ko­je je ura­dio nje­gov tast An­ri Etjen gla­sio ὦ φίλοι (o pri­ja­te­lji) – on je bez okle­va­nja is­pra­vio enig­ma­tič­nu ver­zi­ju iz ru­ko­pi­sa ko­ja je na taj na­čin po­sta­la sa­vr­še­no ra­zu­mlji­va, pa su je zbog to­ga usvoji­li mo­der­ni iz­da­va­či.

Po­što sam od­mah oba­ve­stio De­ri­du o re­zul­ta­tu svo­jih is­tra­ži­va­nja, osta­doh za­ču­đen ka­da je knji­ga ob­ja­vlje­na sa na­slo­vom Po­li­ti­ke pri­ja­telj­stva (Politiques de l’ami­tié), a da ni­sam u njoj na­šao ni tra­ga o ovo­me pro­ble­mu. Ako ovaj mo­to – po mo­der­nim fi­lo­lo­zi­ma apo­kri­fan – ov­de po­sto­ji u svom pr­vo­bit­nom ob­li­ku, to si­gur­no ni­je zbog za­bo­rav­no­sti: u stra­te­gi­ji knji­ge bi­lo je esen­ci­jal­no da se pri­ja­telj­stvo, u isto vre­me, po­tvr­đu­je i do­vo­di u sum­nju.

U ovo­me, De­ri­din gest po­na­vljao je Ni­če­ov. U vre­me ka­da je još bio stu­dent fi­lo­lo­gi­je, Ni­če je po­čeo rad na iz­vo­ri­ma Di­o­ge­na La­er­ti­ja, pa mu je isto­ri­jat tek­sta Ži­vo­ta (pa sto­ga i Ka­zo­bo­no­va is­prav­ka), zasigurno bio ve­o­ma do­bro po­znat. Ali po­tre­ba za pri­ja­telj­stvom, a isto­vre­me­no, i ne­ko ne­po­ve­re­nje prema prija­te­lji­ma bi­li su esen­ci­jal­ni u stra­te­gi­ji Ni­če­o­ve fi­lo­so­fi­je. Oda­tle vra­ća­nje tra­di­ci­o­nal­noj ver­zi­ji, ko­ja već u ono vre­me ni­je bi­la vi­še ak­tu­el­na (iz­da­nje Hu­eb­ner iz 1828. ima mo­der­nu ver­zi­ju, uz napomenu: legeba­tur ὦ φίλοι, emen­da­vit Ca­sa­u­bo­nus).

Jezičko iskustvo uvrede

2. Mo­gu­će je da je ovoj ne­la­go­di mo­der­nih fi­lo­so­fa do­pri­neo i po­se­ban se­man­tič­ki sta­tus ter­mi­na „prijatelj“. Po­zna­to je da ni­ko ni­kad ni­je us­peo da na za­do­vo­lja­va­ju­ći na­čin de­fi­ni­še izraz „vo­lim te“, ta­ko da bi se mo­glo po­mi­sli­ti da on ima per­for­ma­tiv­ni ka­rak­ter – to jest da se nje­no zna­če­nje po­du­da­ra sa činom nje­nog iz­go­va­ra­nja. Ana­log­na raz­ma­tra­nja mo­gla bi da se od­no­se i na iz­raz „ja sam ti pri­ja­telj“, iako ov­de pri­be­ga­va­nje per­for­ma­tiv­noj ka­te­go­ri­ji ne iz­gle­da mo­gu­će. Sma­tram, ra­di­je, da „pri­ja­telj“ pripa­da onoj ka­te­go­ri­ji iz­ra­za ko­je lin­gvi­sti de­fi­ni­šu kao ne-pre­di­ka­tiv­ne, tj. ter­mi­na od ko­jih ni­je moguće iz­ve­sti katego­ri­ju obje­ka­ta u ko­je mo­gu da se upi­šu pred­me­ti ko­ji­ma bi se pri­pi­sao pre­di­kat o kome je reč. „Belo“, „tvr­do“, „to­plo“ si­gur­no su pre­di­ka­tiv­ni iz­ra­zi; ali, da li je mo­gu­će re­ći da „pri­ja­telj“ u ovom smi­slu de­fi­ni­še jed­nu kon­zi­stent­nu ka­te­go­ri­ju. Ma ko­li­ko čud­no to mo­glo iz­gle­da­ti, iz­raz „pri­ja­telj“ de­li ovo svoj­stvo sa još jed­nom ne-pre­di­ka­tiv­nom vr­stom ter­mi­na – uvre­da­ma. Lin­gvi­sti su do­ka­za­li da uvreda ne vre­đa ono­ga ko­me je upu­će­na za­to što ga svr­sta­va u ne­ku po­seb­nu ka­te­go­ri­ju (na pri­mer, fekali­ja ili muških ili žen­skih pol­nih or­ga­na, u za­vi­sno­sti od je­zi­ka), jer bi to bi­lo jed­no­stav­no ne­mo­gu­će ili, u svakom slu­ča­ju, ne­i­sti­ni­to. Uvre­da je efi­ka­sna upra­vo za­to što ne funk­ci­o­ni­še kao kon­sta­tiv­na predikacija, već kao lič­no ime, za­to što po­zi­va u go­vo­ru na je­dan na­čin ko­ji po­zva­ni ne mo­že da pri­hva­ti, a od ko­ga se ipak ne mo­že od­bra­ni­ti (kao kad bi se ne­ko uz­jo­gu­nio da me zo­ve Ga­ston, zna­ju­ći da se zovem Đor­đo). Ono što vre­đa u uvre­di, u stva­ri, je­ste is­klju­či­vo je­zič­ko is­ku­stvo, a ne po­zi­va­nje na pra­vi svet.

Ako je ovo tač­no, „pri­ja­telj“ bi de­lio ovaj po­lo­žaj, ne sa­mo sa uvre­da­ma, već i sa fi­lo­sof­skim ter­mi­ni­ma ko­ji, kao što je po­zna­to, ne­ma­ju objek­tiv­nu de­no­ta­ci­ju i, kao i oni iz­ra­zi ko­je su sred­njo­ve­kov­ni lo­gi­ča­ri de­fi­ni­sa­li kao tran­scen­den­ta­li­je, jed­no­stav­no op­šti na­čin biv­stvo­va­nja.

3. U Na­ci­o­nal­noj ga­le­ri­ji an­tič­ke umet­no­sti u Ri­mu, ču­va se sli­ka Đo­va­ni­ja Se­ro­di­nea ko­ja pred­sta­vlja susret apo­sto­la Pe­tra i Pa­vla na pu­tu mu­če­ni­štva. Dvo­ji­ca sve­ta­ca, ne­po­kret­ni, na­la­ze se u sre­di­štu platna, okru­že­ni ha­o­tič­nom ge­sti­ku­la­ci­jom voj­ni­ka i krv­ni­ka ko­ji ih vo­de na mu­če­nje. Kri­ti­ča­ri su če­sto uka­zi­va­li na kon­trast iz­me­đu he­roj­ske uko­če­no­sti dvo­ji­ce apo­sto­la i us­ko­me­ša­no­sti ma­se, osve­tlje­ne tu i tamo česti­ca­ma sve­tla po­pr­ska­nim sko­ro na­su­mi­ce po ru­ka­ma, po li­ci­ma, po tru­ba­ma. Što se me­ne ti­če, smatram da ovu sli­ku či­ni za­i­sta ne­u­po­re­di­vom to što je Se­ro­di­ne pred­sta­vio dva apo­sto­la ta­ko bli­zu, sa če­li­ma sko­ro sle­plje­nim jed­no uz dru­go, da se oni ap­so­lut­no ne mo­gu vi­de­ti: na pu­tu mu­če­ni­štva oni se gleda­ju, ali se ne pre­po­zna­ju. Ovaj uti­sak bli­zi­ne, ta­ko re­ći pre­te­ra­ne, još je vi­še po­ja­čan ti­him ge­stom ruku ko­je se ste­žu ni­že, je­dva vi­dlji­vim.

Uvek mi se či­ni­lo da ova sli­ka sa­dr­ži sa­vr­še­nu ale­go­ri­ju pri­ja­telj­stva. A šta je, za­pra­vo, pri­ja­telj­stvo, ako ne ta­kva bli­skost, da ni­je mo­gu­će na­pra­vi­ti ni njen pri­kaz ni­ti po­jam? Pre­po­zna­ti ne­ko­ga kao pri­ja­te­lja zna­či ne mo­ći ga pre­po­zna­ti kao „ne­što“. Ne mo­že se re­ći „pri­ja­telj“, kao što se ka­že „be­lo“, „ita­li­jan­sko“, „to­plo“ – pri­ja­telj­stvo ni­je oso­bi­na ni svoj­stvo ne­kog su­bjek­ta.

Ontološka osnova prijateljstva

4. Ali, vre­me je za či­ta­nje Ari­sto­te­lo­vog pa­su­sa ko­ji sam že­leo da ko­men­ta­ri­šem. Fi­lo­sof po­sve­ću­je prijatelj­stvu pra­vi prav­ca­ti trak­tat, ko­ji is­pu­nja­va osmu i de­ve­tu knji­gu Ni­ko­ma­ho­ve eti­ke. Budući da je reč o jed­nom od naj­slav­ni­jih tek­sto­va i tek­sto­va o ko­ji­ma se naj­vi­še ras­pra­vlja­lo u ce­loj isto­ri­ji fi­lo­so­fi­je, mo­gu sma­tra­ti da su op­šte po­zna­te naj­u­sta­lje­ni­je te­ze: da se ne mo­že ži­ve­ti bez pri­ja­te­lja, da tre­ba razliko­va­ti pri­ja­telj­stvo za­sno­va­no na ko­ri­sti ili za­do­volj­stvu od ple­me­ni­tog pri­ja­telj­stva, u ko­me je prijatelj vo­ljen kao ta­kav, da ni­je mo­gu­će ima­ti mno­go pri­ja­te­lja, da pri­ja­telj­stvo na da­lji­nu te­ži da pad­ne u zaborav, itd. Sve ovo je ve­o­ma po­zna­to. Ov­de, me­đu­tim, po­sto­ji je­dan deo trak­ta­ta za ko­ji mi se či­ni da ni­je do­bio do­volj­no pa­žnje, iako sa­dr­ži, ta­ko re­ći, on­to­lo­šku osno­vu te­o­ri­je. Reč je o pa­su­su 1170a 28 – 1171b 35. Pro­či­taj­mo za­jed­no taj pa­sus:

Onaj ko gle­da sve­stan je (aἰσθάνεται) da gle­da, onaj ko slu­ša – sve­stan je da slu­ša, ko ho­da sve­stan je svog ho­da­nja, pa ta­ko i za sve osta­le ak­tiv­no­sti po­sto­ji svest o to­me da ih vr­ši­mo (ὅτι ἐνεργούμεν), ta­ko da – ako ose­ća­mo sve­sni smo da ose­ća­mo, ako mi­sli­mo sve­sni smo da mi­sli­mo, a to je isto što ose­ća­ti da po­sto­ji­mo: po­sto­ja­ti (τὸ ἔιναι), na­i­me, zna­či ose­ća­ti i mi­sli­ti.

Ose­ća­ti da ži­vi­mo je ne­što sa­mo po se­bi pri­jat­no, jer sam ži­vot je po pri­ro­di ne­što do­bro, i pri­jat­no je oseća­ti da nam jed­no ta­kvo do­bro pri­pa­da. Ži­ve­ti je po­želj­no, a na­ro­či­to za one do­bre, jer je za njih posto­ja­nje ne­što do­bro i pri­jat­no.

Sa-ose­ća­ju­ći, (συναισθανόμενοι), ima­ju do­ži­vljaj pri­jat­no­sti zbog onog do­brog u se­bi, a to što do­bar čovek ose­ća pre­ma sa­mom se­bi, to isto ose­ća i u od­no­su na pri­ja­te­lja: pri­ja­telj je na­i­me dru­go Ja (ἓτερος αὐτός). I kao što sva­ko­me već sa­ma či­nje­ni­ca o to­me da po­sto­ji (τὸ αὐτόν ἔιναι) pred­sta­vlja ne­što po­želj­no, isto ta­ko – ili sko­ro ta­ko – je i za pri­ja­te­lja.

Po­sto­ja­nje je po­želj­no jer se ose­ća da je ono ne­što do­bro a taj ose­ćaj (aist­he­sis) je sam po se­bi pri­ja­tan. I za pri­ja­te­lja se mo­ra, da­kle, sa-ose­ća­ti) da on po­sto­ji, a to se do­ga­đa kroz za­jed­nič­ko ži­vlje­nje ili ka­da posto­je za­jed­nič­ka (κοινωνεῖν) de­la i mi­sli. U tom smi­slu se ka­že da lju­di ži­ve za­jed­no (συζέν), a ne kao što se ka­že za sto­ku da „de­le za­jed­nič­ki pa­š­njak“. […] Pri­ja­telj­stvo je, na­i­me, za­jed­ni­štvo, i kao što se de­ša­va u od­no­su na nas sa­me, ta­ko je i za pri­ja­te­lja: i kao što je na­ma sa­mi­ma taj ose­ćaj po­sto­ja­nja (αἴσθησις ὅτι ἔστιν) po­že­ljan, ta­ko će bi­ti i za pri­ja­te­lja.

5. Reč je o iz­u­zet­no zgu­snu­tom pa­su­su, bu­du­ći da ov­de Ari­sto­tel iz­no­si ne­ke te­ze pr­ve fi­lo­so­fi­je što ni­je mo­gu­će pro­na­ći u ovom ob­li­ku ni u jed­nom dru­gom nje­go­vom de­lu:

1) Ov­de po­sto­ji ose­ćaj či­­stog bi­ća, jed­no αἴσθησις po­sto­­ja­nja. Ari­sto­tel to po­na­vlja ne­ko­li­ko pu­ta, upotreblja­va­ju­ći struč­nu ter­mi­no­lo­gi­ju on­to­lo­gi­je: αἰσθανόμεθα ὅτι ἐσμέν, αἴσθησις ὅτι ἔστιν: ὅτι ἔστιν je postoja­nje – quod est – kao su­prot­nost su­šti­ni (quid est, τι ἔστιν ).

2) Ovo ose­ća­nje po­sto­ja­nja je sa­mo po se­bi pri­jat­no (edys).

3) Ov­de po­sto­ji jed­na­kost iz­me­đu po­sto­ja­nja i ži­vlje­nja, iz­me­đu ose­ća­nja svog po­sto­ja­nja i ose­ća­nja življe­nja. To je ja­sna an­ti­ci­pa­ci­ja ni­če­ov­ske te­ze po ko­joj: „Bi­ti: mi ne­ma­mo ni­ka­kvo dru­go is­ku­stvo osim ži­vlje­nja“. (Ana­log­na tvrd­nja, ali uop­šte­ni­ja mo­že se pro­či­ta­ti kod De An. 415b 13: „Bi­ti, za ži­ve, je­ste žive­ti“).

4) U tom ose­ća­ju po­sto­ja­nja na­la­zi se još je­dan ose­ćaj, spe­ci­fič­no ljud­ski, ko­ji ima ob­lik sa-ose­ća­nja (συναισθάνεται) po­sto­ja­nja pri­ja­te­lja. Pri­ja­telj­stvo je in­stan­ca ovog sa-ose­ća­nja po­sto­ja­nja pri­ja­te­lja u ose­ća­nju sop­stve­nog po­sto­ja­nja. Ali, ovo zna­či da pri­ja­telj­stvo ima on­to­lo­ški rang, a isto­vre­me­no i po­li­tič­ki. Ose­ća­nje po­sto­ja­nja se, za­pra­vo, već od­u­vek de­li i za­jed­nič­ki de­li (i u nje­mu se me­đu­sob­no uče­stvu­je), a pri­ja­telj­stvo ime­nu­je ovo za­jed­nič­ko uče­stvo­va­nje. Ov­de ne­ma ni­ka­kve me­đu-su­bjek­tiv­no­sti – te hi­me­re mo­der­ni­sta – bi­lo ka­kvog od­no­sa iz­me­đu su­bje­ka­ta: već je sa­mo bi­će po­de­lje­no, te je ne-identično se­bi, a „ja“ i „pri­ja­telj“ to su dva li­ca – ili dva po­la – tog istog me­đu­sob­nog de­lje­nja.

Pri­ja­telj­stvo ima on­to­lo­ški rang, a isto­vre­me­no i po­li­tič­ki. Ose­ća­nje po­sto­ja­nja se, za­pra­vo, već od­u­vek de­li i za­jed­nič­ki de­li, a pri­ja­telj­stvo ime­nu­je ovo za­jed­nič­ko uče­stvo­va­nje. Ov­de ne­ma ni­ka­kve međusubjek­tiv­no­sti – te hi­me­re mo­der­ni­sta – bi­lo ka­kvog od­no­sa iz­me­đu su­bje­ka­ta: već je sa­mo bi­će podelje­no, te je ne-iden­tič­no se­bi, a „ja“ i „pri­ja­telj“ to su dva li­ca – ili dva po­la – tog istog me­đu­sob­nog de­lje­nja.

5) Pri­ja­telj je, zbog to­ga, jed­no dru­go Ja, ἓτερος αὐτός. U svom la­tin­skom pre­vo­du – al­ter ego – ovaj izraz du­ga je pri­ča, ali ov­de ni­je me­sto za nje­nu re­kon­struk­ci­ju. Me­đu­tim, va­žno je na­gla­si­ti da je grč­ka for­mu­la­ci­ja bo­ga­ti­ja zna­če­njem od ono­ga što u njoj shva­ta mo­der­no uho. Pre sve­ga, grč­ki je­zik – kao i latin­ski – ima dva na­či­na da iz­ra­zi raz­li­či­tost – „dru­gost“: ἄλλος (lat. ali­us) je ge­ne­rič­ka raz­li­či­tost – „dru­gost“, a ἓτερος (lat. al­ter) je raz­li­či­tost kao su­prot­nost iz­me­đu dvo­je, he­te­ro­ge­nost. Osim to­ga, latinski ego ne pre­vo­di tač­no iz­raz autos, ko­ji zna­či „(ja) sam“. Pri­ja­telj ni­je dru­go ja, već „dru­gost“ ima­nent­na u sop­stve­no­sti, po­sta­ja­nje dru­gog iz se­be. U tre­nut­ku ka­da per­ci­pi­ram svo­je po­sto­ja­nje kao prijat­no, moj ose­ćaj pro­ži­ma jed­no sa-ose­ća­nje ko­je ga pre­me­šta i pre­no­si pre­ma pri­ja­te­lju, pre­ma dru­gom se­bi. Pri­ja­telj­stvo je ta de­su­bjek­ti­vi­za­ci­ja u sa­mom sre­di­štu naj­in­tim­ni­jeg ose­ća­nja se­be.

Sa­da se, da­kle, onto­lo­ški sta­tus pri­ja­telj­stva kod Ari­sto­te­la mo­že sma­tra­ti iz­ve­snim. Pri­ja­telj­stvo pri­pa­da pro­­te phi­lo­sop­hia, za­to što ono o če­mu se tu ra­di, ti­če se sa­mog is­ku­stva, sa­mog „ose­ća­nja“ po­sto­ja­nja. Sto­ga je ra­zu­mlji­vo za­što „pri­ja­telj“ ne mo­že da bu­de re­a­lan pre­di­kat, ko­ji se do­da­je ne­kom poj­mu da bi ga uvr­sti­lo u od­re­đe­nu ka­te­go­ri­ju. U mo­der­nim ter­mi­ni­ma, mo­glo bi se re­ći da je „pri­ja­telj“ egzistencijalni ter­min, a ne ter­min ko­ji od­re­đu­je ka­te­go­ri­ju. Ali ovaj eg­zi­sten­ci­jal­ni ter­min – ko­ji se kao ta­kav ne može pre­tvo­ri­ti u poj­mov­ni – ipak je is­pu­njen ta­kvim in­ten­zi­te­tom ko­ji ga pu­ni ne­čim kao što je po­li­tič­ka sna­ga. Taj in­ten­zi­tet je σύν, „su/sa“ ko­je de­li, ši­ri i či­ni me­đu­sob­no de­lji­vim – ko­je je, šta­vi­še, od­u­vek me­đu­sob­no de­li­lo – is­to ose­ća­nje, istu pri­jat­nost po­sto­ja­nja.

Da ovo me­đu­sob­no de­lje­nje ima za Ari­sto­te­la i po­li­tič­ko zna­če­nje, im­pli­cit­no se vi­di u de­lu tek­sta ko­ji smo upra­vo ana­li­zi­ra­li i na ko­ji je ko­ri­sno vra­ti­ti se: „Mo­ra se, da­kle i za pri­ja­te­lja uza­jam­no (sa)ose­ća­ti da on po­sto­ji, a to se do­ga­đa to­kom za­jed­nič­kog ži­vlje­nja (συζέν) i ka­da po­sto­je za­jed­nič­ka (κοιν­ω­νεῖν) de­lo­va­nja i mi­sli. U tom smi­slu mo­že da se ka­že da lju­di za­jed­nič­ki ži­ve, a ne kao za sto­ku, da de­le zajednič­ki pa­šnjak.“

Iz­raz ko­ji smo is­ka­za­li sa „de­le za­jed­nič­ki pa­šnjak“ je ἐν τᾦ αὐτᾦ νεμέσθαι. Ali gla­gol νέμω – ko­ji je, kao što zna­te, bo­gat po­li­tič­kim im­pli­ka­ci­ja­ma – do­volj­no je po­mi­sli­ti na gla­gol­sku iz­ve­de­ni­cu νομός – u sušti­ni zna­či ta­ko­đe „ima­ti udeo, uče­stvo­va­ti“, pa Ari­sto­te­lov iz­raz mo­gao bi da zna­či jed­no­stav­no „učestvova­ti u istom“. U sva­kom slu­ča­ju, bit­no je da se ov­de de­fi­ni­še ljud­sko za­jed­ni­štvo u od­no­su na ono ži­vo­tinj­sko, kroz za­jed­nič­ko ži­vlje­nje (συζέν ov­de do­bi­ja struč­no zna­če­nje) ko­je ni­je de­fi­ni­sa­no učestvo­va­njem u ne­če­mu što je za­jed­nič­ko, već uza­jam­nim de­lje­njem, či­sto eg­zi­sten­ci­jal­nim i, ta­ko re­ći, bez pred­me­ta: pri­ja­telj­stvo, kao uza­jam­no ose­ća­nje či­ste či­nje­ni­ce po­sto­ja­nja. Pri­ja­te­lji ne de­le ne­što (ne­ko ro­đe­nje, ne­ki za­kon, ne­ko me­sto, ne­ki ukus): to za­jed­nič­ki de­le is­ku­stvom pri­ja­telj­stva. Pri­ja­telj­stvo je zajednič­ko de­lje­nje (su-de­lje­nje), što pret­ho­di sva­kom de­lje­nju, jer je ono što ima da po­de­li sa­ma činjeni­ca po­sto­ja­nja, sam ži­vot. I upra­vo ovo de­lje­nje bez pred­me­ta, ovo ori­gi­nal­no de­lje­nje ose­ća­nja sa nekim, to je ono što či­ni po­li­ti­ku.

A ka­ko je ova pr­vo­bit­na po­li­tič­ka si­ne­ste­zi­ja po­sta­la to­kom vre­me­na kon­sen­zus ko­jem da­na­šnje de­mo­kra­ti­je po­ve­ra­va­ju svo­ju sud­bi­nu u po­sled­njoj, eks­trem­noj i is­tro­še­noj fa­zi nji­ho­ve evo­lu­ci­je – to je, ka­ko se ka­že, sa­svim dru­ga pri­ča, o ko­joj vas osta­vljam da raz­mi­šlja­te.

Prevod: S. Šahović, časopis Zenit, broj 11

Pokreće Blogger.