Boško Tomašević: Filozofija i poezija - odnosi Paula Celana i MartinaHajdegera

Za proslavu Hajdegerovog sedamdesetog rođendana Paul Celan izneverava „naročitu želju“  filosofa i odbija da pošalje jednu svoju pesmu za svečarsku knjigu tom prilikom pripremanu. Nekoliko godina kasnije, 1967. godine, u Frajburgu prilikom svoje književne večeri na kojoj je prisutan bio i Martin Hajdeger Paul Celan odbija da se sa Hajdegerom fotografiše. Filosof mu tom prilikom poklanja svoju knjigu Šta znači misliti?

Celan je, inače, pažljivi čitalac Hajdegerovih opservacija o Helderlinovom pesništvu. Njegov bremenski govor prilikom zahvalnosti žiteljima grada Bremena na dodeljenoj mu književnoj nagradi sačinjen je na temelju te lektire. Davne 1959. godine Paul Celan je Hajdegeru poslao knjigu pesama svog prijatelja Klausa Demusa koga je Celan označio kao „jednog Vašeg poštovaoca”. Na kraju pisma stoji: „U iskrenoj zahvalnosti“. Jula 1967. godine Celan je posetio Hajdegera u Todnaubergu. U knjizi posetilaca ostale su zabeležene ove reči: „Sa nadom u dolazeću reč u srcu“. Potom je tog istog leta nastala čuvena Celanova pesma „Todnauberg” („Arnika, utjeha oku/, napitak iz zdenca sa/ zvjezdanim kockicama povrh, /u/ kolibi...”). Nakon tog susreta leta 1967. Hajdeger će zapisati: „Celan je bolestan – neizlečivo”. Krajem januara 1968. Mislilac iz Frajburga piše Celanu: „Prećutali smo mnogo (toga) jedno drugom”. Sledio je još jedan njihov susret u leto 1968. i još jedan, poslednji, u proleće 1970. Dalji planirani susreti izostali su zbog Celanove dobrovoljne smrti. Između Celana i Hajdegera – recimo za sada to tako – stajao je jedan ponor. No, imajući u vidu njihov veoma komplikovan ljudski, ali i politički i filosofsko-poetološki odnos, ipak se ne može samo od sebe i tek tako razumeti o kakvom je to ponoru reč. Stoga bi bilo mnogo uputnije ukoliko bi se malopre upotrebljena reč „ponor” zamenila jednim filosofskim stavom koji bi sve moguće suprotnosti koje dele Pesnika od Filosofa pokušao da misli kroz razliku (Differenz) koja se ovde pojavljuje kao prikladnija reč u situaciji kada se razmišlja o odnosu ove dvojice ljudi. Tim pre što ova reč („razlika”) igra značajnu ulogu u hermeneutičkom korpu su promišljanja o biti odnosa susedovanja pesništva i mišljenja. Naime, u jednom ekskluzivnijem studijskom propitivanju odnosa Celanove poezije i Hajdegerovog mišljenja (odnosno Hajdegerove nenapisane poetologije) upravo bi navedena reč razlika bila u takvoj jednoj elaboraciji korišćena kao hermeneutički instrument, par exellence, pomoću koga bi se filosofskoontološka tematika susedovanja pesništva i mišljenja umnogome morala da rešava. I Hajdeger je navedenu problematiku u svojim poznim analitikama odnosa pesništva i mišljenja tako i rešavao. Za nas pak kao mnogo značajniji podatak ostaje činjenica da je i sam Celan navedeni problem rešavao u okviru iste tumačeće sheme, naime kao vid susedovanja. O tome svedoči jedno neposlato Celanovo pismo Martinu Hajdegeru napisano krajem 1969. ili početkom 1970. godine. Celovit sadržaj toga nedovršenog (jedva i započetog) pisma glasi: „ /Hajdeger/ ... kroz Vaš stav da Vi pesničko, a slutim, isto tako i ono mislilačko, oba u ozbiljnosti odgovorne volje odlučno razvijate...”. Celan je ovim nabačajem, pretpostavljamo, hteo da, u duhu Hajdegerovih promišljanja navedenog odnosa, da onaj smisao koji je njemu posebno ležao na srcu, naime, da se koliko unutar pesništva, toliko i unutar mišljenja da pravac i ton odgovornosti. Te odgovornosti Hajdeger se jedanput u svome životu nije držao, pa to u vidu jedne generalne opomene i upozorenja stoji u navedenom Celanovom pismu. Jedan inter pret (Robert Andre u: „Gesprache vom Text zu Text. Celan-Heidegger-Holderlin”, 2001, str. 227) Celanov začetak pisma Hajdegeru ovako komentariše: „Nije (dovoljno) samo sebe videti krivim, nego spoznati da je to šta „je” (ste), drugačije nego bitak”. Drugim rečima, prema Andreu, važnije je imati svest o odgovornosti mišljenja (i pevanja) nego upoznavati šta je to bitak. Jedno drugo Celanovo pismo Hajdegeru, takođe nedovršeno, pa samim tim i neposlato, napisano je u jesen 1954. godine, upravo u vreme kada je Celan čitao Hajdegerove spise Šta znači misliti?, Uvod u metafiziku i Tumačenje Helderlinovog pesništva. Na temelju te lektire Celan je započeo pismo u kome kao suštinska misao-vodilja stoji odnos susedovanja pevanja i miš ljenja. O tome svedoče i neke Celanove beleške na njegovom primerku Hajdegerovog spisa Šta znači misliti?. Jedna od njih glasi: „An Martin Heidegger dieser schuchterne Grus aus einer wunschdurchklungenen, wunschbeseelten Nachbarschaft” („Martinu Hajdegeru ovaj stidljivi pozdrav iz jednog lepom željom ophrvanog i dušom prožetog susedstva”). Čitajući ove reči namah nam pada u oči reč „susedstvo”. Šta bi ona trebala da znači, pitamo se. Mogući odgovor na ovo pitanje bio bi (budući da znamo da ove reči beleži pesnik i da ih upućuje misliocu) da reč „susedstvo” označava odnos ljudi, Pesnika i Mislioca, koga karakteriše činjenica susedovanja. Da je uistinu reč o susedovanju koje se kao takvo da zapaziti i u odnosu pevanja i mišljenja posvedočuje nam sam Hajdeger koji tri godine nakon ove Celanove zabeleške u svom predavanju pod naslovom Bit jezika (Das Wesen der Sprache 1957/58) takođe upotrebljava reč „susedstvo” kako bi upravo njome ukazao na prirodu blizine boravljenja pesništva i mišljenja koje se događa kao – susedovanje. Hajdeger kaže: „Sused je, što nam i sama reč kaže, onaj ko stanuje u blizini nekoga i sa nekim drugim. Taj drugi postaje time i sam nečijim susedom. Susedstvo je, dakle, neki odnos koji nastaje iz toga što se neko smešta u blizinu drugoga. Susedstvo je rezultat, to jest posledica i učinak toga što se neko naselio pokraj drugoga. Govoriti o susedstvu pevanja i mišljenja znači prema tome, da oboje stanuju jedan uz drugoga, jedan se naselio pokraj drugoga, jedan je smešten u blizini drugoga (M. Hajdeger: Bit jezika. U: Na putu k jeziku). Ali vratimo se sada onome što treba da bude predmetom propitivanja u ovome radu, naime pitanju odnosa Paula Celana i Martina Hajdegera. Ovaj odnos, kao što je već na samom početku ovoga rada dato čitaocu na znanje, biće razmatran u okvirima i na temelju biografskih činjenica dvojice ljudi. Budući da je reč o značajnim ličnostima proteklog veka njihov se odnos, s obzirom na ono što su značili i što i danas znače u okvirima onih delatnosti kojima su se bavili, dakle pesništva i filosofije, može šire sagledati kao jedna vrsta in vivo dogođenog odnosa pesništva i filosofije, koji nije bio toliko srećan u stvarnom odnosu dvojice ljudi, koliko u teorijskim implikacijama koje je on sobom doneo. U stvarnosti taj odnos uistinu i nije mogao biti srećan, jer su okolnosti u kojima nastajao i koje su ga implicirale, (društveno-istorijske okolnosti Drugog svetskog rata i kasnije) bile opterećene izuzetno smutnim događanjima, naime takvim da je nakon svega bilo pravo čudo da se Pesnik uopšte oglasio a da je Mislilac prećutno bio ostao na pozicijama koje su i inače taj odnos u tolikoj meri od početka opterećivale da do pravog Razgovora između njih dvojice zapravo nikada nije došlo. Taj odnos se, više no ijedan drugi odnos Pesnika i Mislioca u istoriji književnosti i filosofije, kretao po liniji nemilosrdnih znakova vremena. Paradoks toga odnosa sastojao se najviše u tome što je u elementima biografskog ostao prilično siromašan, ali je stoga na nivou teorijsko-filosofskom, kao i na nivou pesničke prakse dao izuzetno plodne podsticaje kako u književnosti, tako i u filosofiji. Na oštrici ovoga paradoksa potekla je zamisao za ovaj rad.

Kada je reč o odnosu Celan-Hajdeger ono što se na temelju dostupne građe da zaključiti jeste sledeće. Prvi od učesnika, Celan, – poznavajući Hajdegera na temelju Filosofovih spisa koji su mu činili lektiru još od 1954. godine no, uprkos tome, imajući u vidu Misliočev angažman 1933. godine na strani Nacionalsocijalističke partije – želeo je taj susret na jedan ambivalentan način. Na jednoj strani radovi Martina Hajdegera o pesnicima, pre svega o Helderlinu i Rilkeu, bili su Celanu, gledeć njegove sopstvene poetike, veoma bliski. S druge strane, činjenica da je Celan tokom Svetskog rata u krematorijumima nacističke Nemačke izgubio oba roditelja te da sam Hajdeger, budući makar i zakratko pripadnikom te partije, posle rata o tome svome angažmanu nije progovorio ni reči – ta činjenica pesniku Celanu delovala je neprimereno upravo zbog Hajdegerove duhovne ostavštine koja je kod Pesnika budila nadu da bi Misliočeva reč u budućnosti mogla doneti nove, ispravljene stavove u pogledu prošlosti Nemačke kao i u pogledu nekadašnjeg Filosofovog neprimerenog angažmana. Tu neprimerenost Hajdegerovog angažovanja Celan je sažeo u formuli:”S nadom u nadolazeću reč”. O kakvoj je nadi reč koja bodri Celana govorićemo kasnije. Što se tiče Hajdegera za njega se može reći da je on sa velikim interesovanjem pratio Celanov rad te da je taj rad visoko cenio, iako su mu Celanove pesme, kako veli Oto Pegeler (O. Poggeler), „zauvek ostale tuđe”. U jednom pismu Gerhartu Baumanu (G. Baumann) Hajdeger kaže: „Ima već tome duže vremena kako bih želeo da upoznam Paula Celana ... Znam sve o njemu, znam takođe o teškim krizama iz kojih se on sam izvlačio ... Bilo bi ozdravljujuće za Celana da mu se pokaže Švarcvald”. Kada je u leto 1967. godine do susreta došlo (taj prvi susret obilovao je nesporazumima, manjim neprijatnostima koje je Pesnik prouzrokovao svojom preosetljvošću) Celan je zatekao Hajdegera kao čoveka rekonvalescenta koji se oporavlja posle teške bolesti, koncentrisanog na svoj rad. U takvim okolnostima došlo je do susreta, „koji, na kraju krajeva, to nije ni bio” (O. Pegeler). Celan je ostao razočaran. Priroda te razočaranosti ostaće prilikom svakog sledećeg susreta ista. Sva je prilika da je Celan Hajdegeru mnogo toga imao da zameri. Sam Celan je koliko svesno, toliko i potsvesno želeo da kod Hajdegera uoči osećanje krivice i gestu kajanja. Tu situaciju najbolje je sagledao Žan Bolak (Jean Bollack), čiji članak u Neue Rundschau (sveska 1 za 1998. godinu) već samim naslovom ukazuje na ono što bismo mogli nazvati Celanovim očekivanjima od susreta sa Hajdegerom. Naslov Bolakovog teksta glasi: Pred sudom mrtvih. P. Celanovi susreti s Martinom Hajdegerom i njihov značaj. U ovom tekstu u kome se Bolak bavi analizom Celanove pesme „Todtnauberg” nastale nekoliko nedelja nakon julskog susreta 1967. godine sa Hajdegerom, francuski profesor se seća kako je Celan pred odlazak za Frajburg gde mu je bilo organizovano književno veče došao kod Bolaka, rekavši pri tom: „Ja ću ga (Hajdegera, prim. B. T.) naterati da razgovara sa mnom”. (”Er wird gezwungen sein, mit mir zu sprechen”). Iskusni profesor mu je na to odgovorio da on unapred zna da Celan tamo u Frajburgu ništa neće postići. No, ukoliko Celan uistinu i nije ništa postigao prilikom julskog (1967) susreta sa Hajdegerom, on je, ako ne i više, postigao pesmom Todtnauberg. Već početkom januara 1968 u izdanju jednog privatnog izdavača iz Vaduca pesma je bila štampana i jedan egzemplar pesme bio je poslat Gerhartu Baumanu u Frajburg sa Celanovom beleškom: „Pročitajte pesmu odmah, bićete iznenađeni”. Dvanaestog januara iste godine Celan šalje sa posvetom jedan od pedeset štampanih primeraka pesme Martinu Hajdegeru. Tako ono što jula 1967. godine prilikom prvog susreta nije bilo izgovoreno, bilo je zahvaljujući pesmi, magijom umetnosti reči, dovedeno do govora, onoga govora koji je, gledeć same filosofije i same poezije, odlučujući. Tako je Celan svoj cilj postigao. Nedavno je (12. januara 1998) u uglednim Neue Zuricher Zeitung prvi put ugledalo svetlost dana pismo Martina Hajdegera Celanu u Pariz nakon primitka štampanog primerka pesme Todtnauberg. Pismo je datirano: „Freiburg, 30. januar 1968”. U njemu, između ostalog stoji: „Uvaženi i dragi Paul Celan, kako bih Vam se mogao zahvaliti na ovom velikom i neočekivanom poklonu? Na tu reč Pesnika koja kaže ‘Todtnauberg’, (koja) imenuje mesto i pejsaž gde jedno mislilaštvo pokušava da učini jedan korak nazad u ono prvobitno najmanje – ta reč Pesnika koja je istovremeno ohrabrenje i opomena, koliko i očuvanje spomena na jedan određeni dan u Švarcvaldu. Ali on (taj poklon) zbio se već u večeri Vašeg nezaboravnog čitanja kao i prilikom prvog pozdrava u hotelu. Od toga momenta mi smo jedno drugom mnogo toga prećutali. Mnim (međutim) da će još nešto jednoga dana u razgovoru iz neiskazanog poteći. – A moje želje? – Da Vi u datom času čujete jezik u kojem Vam se ono pevajuće poverava” („Verehrter und lieber Paul Celan, Wie soll ich Ihnen fur dieses unerwartete grosse Geschenk danken? Das Wort des Dichters, das „Todtnauberg” sagt, Ort und Landschaft nennt, wo ein Denken den Schritt zuruck ins Geringe versuchte – das Wort des Dichters, das Ermunterung und Mahnung zugleich ist und das Andenken an einer vielfaltig gestimmten Tag im Schwarzwald aufbewahrt. Aber es geschah schon am Abend Ihrer unvergesslichen Lesung beim ersten Grussen im Hotel. Seitdem haben wir vieles einander zugeschwiegen. Ich denke, dass einiges noch eines Tages im Gesprach aus dem Ungesprochenen gelost wird (...) Und meine Wunsche? – Dass Sie zur gegebenen Stunde die Sprache horen, inder sich Ihnen das zu Dichtende zusagt. (...) In freundlichemGedenken, Ihr Martin Heidegger“). Ne mogući da dođe do reči u Todtnaubergu kako je planirao, Celan se odlučio za ulogu aktera koji je sledio jedan plan. Prema tome planu, kako ga interpretira Lorenc Jeger (L. Jager, videti: „FAZ”, 25. 03 1998.), Celan je „isprogramirao” jednu dramu kojom je Filosof trebao da bude primoran na priznanje svoje krivice. „Grobna simbolika i simbolika smrti vladaju pejsažom u pesmi gde ‘gde poluprohodne staze / od oblica u visinskoj močvari’ (Celan: Todtnauberg) potsećaju na logore koji su često upravo u području močvara bili izgrađeni”. Tako pesnikovo lukavstvo (ali, zar ne, isto tako gotovo bolesna potreba slabijega, prisilna ili ne, svejedno, za proganjanjem drugoga o čemu se do sada među germanistima i filosofima niko javno nije oglasio), spajajući simboliku sa stvarnim, nagoni Hajdegera da spozna „istinu mesta” (Wahrheit des Ortes) koja se, sticajem okolnosti, Misliocu nudi već u naslovnoj reči Todtnauberg (u bukvalnom prevodu ta toponimska kovanica znači: „Brdo smrti”. Filosofu je njome preko pesme rečeno da se on kad-tad mora suočiti sa sudom mrtvih. Takođe, u pesmi je bilo zapisano ono isto što je Celan i u knjizi gostiju Hajdegerove Hutte (kolibe) bio zapisao. Ti stihovi koji se odnose na belešku u knjizi gostiju u pesmi glase: „U knjigu / zapisan redak o / nekoj nadi, danas, / u nadolazeću / reč / u srcu / nekog ko misli”. (Verzija u gostinskoj knjizi glasi: „U gostinsku knjigu, sa pogledom na zdenac sa zvezdanim kokicama povrh, sa nadom u dolazeću reč u srcu. 25. jula 1967. Paul Celan”). Sa Celanovom pesmom pokazuje se facit onoga što je Pesnik mogao da učini i što je učinio. Na potezu je sada bio drugi akter, Martin Hajdeger. Do sledećeg susreta došlo je u Frajburgu u leto 1968. godine. Profesor Bauman (G. Baumann) koji je bio svedokom toga susreta govori o jednom „harmoničnom susretu” „koji je bio sav u znaku dugih razgovora o geologiji, botanici i arheologiji”. U svakom slučaju, kako ostali svedoci susreta potvrđuju, Celanov odnos prema Hajdegeru bio je ambivalentan. U nekim trenucima Celan se ponašao sasvim kao pesnik i tako govorio, u nekim momentima pokušavao je da nastupi kao čovek koji stoji prema drugom čoveku kao nekakav istorijski subjekt. O Hajdegerovom pismu od 30. Januara 1968. godine tada nije bilo govora. Pokušaj suđenja (Hajdegeru) u Švarcvaldu ipak nije uspeo. Dogodilo se ono što je tim povodom Žan Bolak (J. Bollack) jednom bio napisa „značenja (pesme) bila su prebrođena i zaobiđena i u stvarnosti toga susreta život je nadvladao smrt. Poučna pesma o dvojnosti pesnika i mislioca raspala se na dve strane: na život koji je išao dalje i na smrt koja je ostala tamo gde se bila dogodila”.

S proleća 1970. godine došlo je do poslednjeg susreta Celana i Hajdegera u Frajburgu. Celan beše na putu za Štutgart gde je imao književno veče povodom njegove najnovije knjige Prisila svetla. U svemu, Celan se ponovo osetio neshvaćenim i iza „rešetaka izolovanim”. Na Veliki Četvrtak, pred Uskrs, Celan je iz iste zbirke čitao pred jednim manjim skupom ljudi, među kojima je bio i Hajdeger. Kako izveštava profesor Gerhart Bauman, posle čitanja Hajdeger je proveo ostatak dana u svome vrtu, zamišljen, da bi na kraju poverljivo saopštio Baumanu: „Celan je bolestan – neizlečivo” („Celan ist krank – heillos”). Nekoliko nedelja kasnije završio se Celanov život. „Reči”, kako je konstantovao jedan savremenik (Stephan Krass) „više nisu (mogle) naći put k jeziku”. Celanova nada iskazana u pesmi „Todtnauberg” trabala je da važi kao za jedno ljudsko Danas, tako i za ono Sutra. Bila je to takođe nada koju je Celan upućivao jednom misliocu („einer Denkender”) koji, kako veli Džon Felstiner, pisac najznačajnije Celanove biografije, „nije bio spreman da ‘izvesnu’ prošlost iznova promisli”. Iako je za obojicu smisao i značenje sintagme „nadolazeća reč” („das kommende Wort”) imala podjednaku važnost (obojici je bila zaveštana, doduše, u drugom obliku, naime, kao „nadolazeći Bog” /”der kommende Gott”/, i to od samog F. Helderlina), ona obojici nije donosila isto. Prvi je (Celan) u njoj tražio smisao ljudske biti, drugi (Hajdeger) je išao još dalje (i dublje), tražeći smisao ljudskog bitka. Upravo na taj način poruke koje su slali jedno drugom delile su ih – bezprizivno. Nauk o „dolazećoj reči” u kome je Celan video dolazeće spasenje u praksi je doveo – kako u pesništvu tako i u ostatku metafizičkog mišljenja – do „najusamljenije usamljenosti”. Ono što je Celana i Hajdegera naizgled zbližavalo pokazalo je kako su Celan i Hajdeger „sasvim različito mislili čak i onda kada su koristili iste reči” (O. Pegeler). Tako se još jedanput na delu pretstavila ona stara istina da su najbolje zamisli često popločane najneplemenitijom vrstom stvarnosti.

Na temu susreta Celana i Hajdegera nije previše pisano. Među onim retkima koji su o tome pisali nalaze se Žan Bolak (J. Bollack), Robert Andre (R. Andre), Džon Felstiner (J. Felstiner), Gerhart Bauman (G. Baumann), H.-G. Gadamer (H.-G. Gadamer), Adrijen-Frank Lanor (A.-F. Lanord), Štefan Kras (S. Krass), Lorenc Jeger (L. Jager), Frederik de Tovarnicki (F. de Tovarnicki). Takođe postoji jedno svedočanstvo o tome susretu od strane Klemensa van Podevilsa (C. van Podewils), kao i jedan iscrpniji rad na tu temu koga je napisao Oto Pegeler (O. Poggeler) a objavljen je u autorovoj knjizi o Celanu Der Stein in Aug. Studien zu Celans Gedichten, W. Fink, Munchen 2000. / Kamen u oku. Studije o Celanovim pesmama/). Kako Pegelerov rad na tu temu obiluje zanimljivim tumačenjima koja prevazilaze opis pukih istorijskih podataka bilo bi korisno da u okviru ovog rada damo kraći osvrt na Pegelerov tekst.

Hajdegerovo delo Celanu je bilo poznato još od onda kada je Celan živeo u Černovicama. Pesma Jedan ratnik živo svedoči o uticaju Hajdegerovog dela Biće i vreme (1927) na tu pesmu. Nekoliko meseci druženja se pesnikinjom Ingeborg Bahman (I. Bachmann) tokom Celanovog boravka u Beču 1947/48 godine činjenicu Hajdegerovog uticaja samo je produbila u kritičkom smeru. Celanov život u Parizu bio je takođe proveden u znaku lektire Hajdegerovih dela. U obrnutom smeru gledano ne da se zaključiti kada je Celan privukao Hajdegerovu pažnju. U tom smislu od delimičnog utica ja moglo je biti Hajdegerovo prijateljstvo sa insbruškim profesorom Ludvigom fon Fikerom (L. von Ficker), takođe sa Erhartom Kestnerom (E. Kastner) koji je povodom svečanosti 1958. godine u Bremenu kada je Celan dobio nagradu ovoga grada držao za tu priliku sročeni laudatio. Celanovo poznanstvo sa francuskim pesnikom Reneom Šarom (R. Char) kome je posvetio i jednu pesmu takođe je imalo svog značajnog uticaja, budući da su Hajdeger i Šar bili prijatelji koji su međusobno takođe bili razmenili posvete na svojim knjigama jedno drugome. Konačno, poznati izdavač Ginter Neske (Gunther Neske), čija je specijalnost bila izdavanje filosofskih i pesničkih dela, imao je ne malog uticaja na uspostavljanje odnosa između Pesnika i Mislioca.

Paul Celan je u pogledu njegovih lektira Hajdegerovih dela najmanje dvadesetak godina bio na Hajdegerovom tragu pre nego što je jula 1967. Godine došlo do njihovog prvog susreta. Oto Pegeler navodi jedan podatak koji potiče iz njegovog boravka u Parizu 1957. godine kada je vodio prve razgovore sa Celanom, koji ga je tom prilikom upitao koji bi putevi bili najbolji za njegovo (Celanovo) pretstavljanje u Nemačkoj. Pegeler mu je tom prilikom odgovorio da bi za to bila najpogodnija dva čoveka: profesor fon Fiker iz Insbruka i profesor Martin Hajdeger. Profesor fon Fiker stoga što ga je Celan i sam upoznao prilikom svog kratkog boravka u Insbruku, jula 1948. godine kada je posetio grob Georga Trakla u seocetu Milau nedaleko od Insbruka. Prilikom toga susreta profesor fon Fiker je u mladom došljaku video naslednika pesnikinje Else Lasker Šiler (E.-L. Schuler) ali i samog Trakla. Nakon toga Celan šalje u proleće 1957. godine Hajdegeru svoju pesmu Schliere. Pesma govori o Celanovim neprebolnim ranama – o holokaustu i Aušvicu. Ona je trebala da potseti Hajdegera na njegove kratkotrajne veze sa naci-režimom, na njegovo jednogodišnje rektorovanje (1933. godine) na frajburškom univerzitetu. „Godine 1959.“, piše Pegeler, „posetio sam Hajdegera, pri čemu sam bio iznenađen da je Hajdeger ne samo poznavao Celanove pesme, nego se štaviše konkretno založio da pronađe neko radno mesto Celanu u Saveznoj Republici”. „Ali”, nastavlja dalje Pegeler, „meni je bilo jasno da Hajdeger shvata Celana iz jedne određene perspektive, koja se mora nazvati jednostranom”.

Godine 1967. odnosi Celana i Hajdegera postali su konkretniji. Te 1967. godine došlo je do njihovog prvog susreta za koga znamo kako se završio: naime, gotovo tako kao da ga i nije bilo. No te godine započeo je, pogotovo na inicijativu Paula Celana, jedan prikriveni razgovor između njih dvojice koji se događao kao neka vrsta bacanja flaša sa porukama u more. (Flaschenpost). Pri tome se pre svega misli na Celanove pesme „Todtnauberg”, „Hochmoor”, „Pri vinu i izgubljenosti” Od strane Hajdegera Celan je povodom pesme „Todtnauberg” primio jedno pismo koga ćemo nešto kasnije prokomentarisati. Takođe, Hajdegerov tekst „Iz iskustva mišljenja” mogao bi u tome smislu biti od koristi. U svakom slučaju, pitanje odnosa između Celana i Hajdegera ne može se svesti samo na spoljašnje okolnosti njihovih susreta. Slanjem svojih poruka Celan se nadao bilo kakvoj Hajdegerovoj reakciji.

U proleće 1970. godine došlo je do trećeg i poslednjeg susreta Celana i Hajdegera. Celan je svoje stihove čitao najpre u Štutgartu na godišnjici Helderlinovog društva (Holderlin-Gesellschaft) da bi dva dana kasnije nastupio u Frajburgu. Prilikom tog susreta bilo je dogovoreno, kako svedoče Hajdegerovi biografi i kako sam Pegeler u svom tekstu potvrđuje, da se Pesnik i Filosof ponovo sretnu. Hajdeger je nameravao da tom prilikom Celanu pokaže predeo oko gornjeg toka Dunava odakle potiču njegovi preci ali isto tako to je isti pejsaž koga je Helderlin opisao u svojoj čuvenoj himni „Ister” i o kojoj je Hajdeger posvetio jedno predavanje u letnjem semestru 1942 godine. Celan je u proleće te 1970 godine bio, kako je Hajdeger rekao, „neizlečivo bolestan” pa se Filosof nadao će Celanu muke makar smanjiti time što će mu pokazati svoj najuži zavičaj ali isto tako i mesta za koja su, povodom Helderlina, obojica, Pesnik i Mislilac, bili na neki način vezana. Tih dana Celan se nije odazvao ni prijateljskom pozivu poznatog profesora Huga Fridriha (H. Friedricha), pisca čuvene studije „Struktura moderne lirike” /1956/ (koji Celanovo delo u toj studiji nije prokomentarisao). Fridrih je želeo Celana lično da upozna a Celan je termin posete „zaboravio”. Pa ipak, i tako bolestan, Celan je, o čemu su se izjasnili mnogi svedoci, pre svih profesor Bauman u svojim „Sećanjima na Paula Celana” (1986), očekivao da će susret dovesti do razgovora o onome što je Celana privatno najviše pogađalo, naime pitanje „kako je 1933. Godine došlo do toga da vodeći znak Nemačke toga doba postanu konclageri. Za razliku od Adorna koji je tvrdio da posle Aušvica više nikakvu nemačku pesmu nije moguće stvoriti, Celan je upravo u takvom jednom strašnom izazovu video dobre razloge za pevanje. Stoga je njega za Hajdegera vezivala ideja povratka ka čistim izvorima reči a za Adorna jedno utopijsko razumevanje pravde za nevine žrtve, o čemu se upravo pesničkim sredstvima itekako moglo govoriti. Celana nisu, kao druge intelektualce toga doba, zbunjivali slučajevi fašistoidnih ideja kod Selina, Paunda, Pola de Mana, Jejtsa, Hamsuna, Morisa Blanšoa. On je u tome video samo privatne slučajeve, koji nisu imali onu dubinu koju je imao Hajdegerov slučaj i njegovo skliznuće, makar i kratkotrajno, u nacionalsocijalističku avanturu. Celanu je taj deo Hajdegerove biografije bio, iz razloga posve razumljivih, posebno intrigirajući. On, Celan, nije se upuštao u spekulacije oko pozitivnih nastojanja ranog nacionalsocijalizma koje se, kako misli Oto Pegeler, sastojalo u tome „što je on u vremenu razaranja svake osmišljavajuće tradicije koje su izazvale nove moći svetskog gospodarstva i tehnike, te smutnje novih masovnih medija, u vremenu iskorenjenja starih seljačkih i građanskih slojeva, obećavao spasenje ili radije novo zadobijanje zavičaja”. Celan je takođe zaboravljao da je Hajdeger još početkom 1934 godine režim nazvao zločinačkim te da njegova predavanja 1934/35 o Helderlinu napadaju „biologizam rase”, čime se Hajdeger ipak blagovremeno distancirao „i od lažnog novog početka nacionalsocijalizma” (O. Pegeler). To svesno ili nesvesno prenebregavanje činjenica vodilo je Celanovu optiku ka onim sudovima o Hajdegeru koje je on, ipak, sa žaljenjem, u sebi, nosio. U takvoj jednoj konstelaciji stvari nastala je Celanova pesma „Todtnauberg”, sačinjena odmah posle prvog susreta Celana i Hajdegera 1967 godine koji, gledeć te pesme i Hajdegerovog odgovora Celanu, ipak u nizu od tri susreta ove dvojice ljudi zadobija u tom istorijatu svoje apsolutno prvenstvo kako po kvalitetu, tako i po posledicama. Stoga će Oto Pegeler u svome radu o susretima Paula Celana i Martina Hajdegera upravo ovom prvom dati prednost. Pegelerovu pažnju, dakle, pleni pre svega navedena Celanova pesma i Hajdegerova reakcija na nju. U takvoj specifičnoj osvetljenosti zadobija razmišljanje o odnosima Celana i Hajdegera onaj prostor koji izlazi izvan okvira nekakvog pukog odnošenja i prispeva u značenje koje razabira prostore kojima odjekuju praktična vrednovanja jednog Pesnika i jednog Mislioca o povesti. Dijalog je prvi započeo Celan.

Pesmu „Todtnauberg” Celan je napisao prvog avgusta 1967. u Frankfurtu na Majni. Bila je objavljena 12. janura 1968 godine kod lihtenštajnskog izdavača i mecene Roberta Altmana u Vaducu. Celan je bibliofilsko izdanje pesme poslao prijateljima i, naravno, Hajdegeru. Hajdeger se pismom od 30. januara 1968 godine zahvalio „na neočekivano velikom daru”. Pegeler posebno ističe Hajdegerove reči koje se neposredno odnose na taj „neočekivani dar”: „Ta reč Pesnika koja kaže ‘Todtnauberg’ (koja) imenuje mesto i pejsaž gde jedno mislilaštvo pokušava da učini jedan korak nazad u ono prvobitno najmanje – ta reč Pesnika koja je istovremeno ohrabrenje i opomena, koliko i očuvanje spomena na jedan određen dan u Švarcvaldu”. Potom Hajdeger usput priznaje da je prilikom susreta 1967. godine mnogo toga ostalo nekazano, no „nešto će jednoga dana u razgovoru proisteći iz toga nekazanoga”. Celan je, prema svedočenju Roberta Alt mana, bio začuđen nad sadržinom Hajdegerovog odgovora. – Šta je očekivao Celan od Hajdegera, kakvu reč, šta je Hajdeger dao a šta nije dao, pita se tim povodom Pegeler. Celanova pesma „Todtnauberg” potseća nas, u pogledu formulacija, na Helderlinove stihove iz pesme „Proslava mira”: „Mnogo je iskusio čovek / mnoge nebesnike zazvao / otkad jesmo razgovor / i otkad možemo čuti jedni druge” („Viel hat erfahren der Mensch / der Himlischen viele genannt, / seit ein Gesprach wir sind / Und horen konnen voneinander/”). O toj Helderlinovoj pesmi govorio je Hajdeger u Rimu 1936 godine. Stihovima: „Otkad jesmo razgovor” započinje i jedna Celanova pesma. U najmanju ruku, Celan je od Hajdegera očekivao razgovor i isto tako od njega gotovo zahtevao „ein ungesaumt kommendes Wort”. Sintagma dolazeća reč („ein kommendes Wort”) stoji i u Cela novom zapisu u knjizi gostiju Hajgerovog refugijuma u Todtnaubergu: „U knjizi iz kolibe, sa pogledom na izvor, sa nadom na dolazeću reč u srcu”. Ali Hajdeger je zapravo o toj „dolazećoj reči” bio već pisao još 1947 godine kada je radio na svojoj knjižici „Iz iskustva mišljenja” /„Aus der Erfahrung des Denkens”, 1947)/ . Takođe, u svom atinskom predavanju „Poreklo umetnosti i određenje mišljenja” /„Der Herkunft der Kunst und die Bestimmung des Daseins”, 4. aprila 1967) Hajdeger se osvrnuo na tu reč koja ”proishodi iz dubine mislećeg srca” („aus der Tiefe des sinnendes Herzens”). U međuvremenu (26. juna 1968) došlo je do još jednog susreta Celana i Hajdegera. Celan je u Frajburgu čitao svoje prevode Mandeljštamovih pesama. Na čitanju je bio prisutan i Hajdeger. Kasnije su bili na zajedničkom izletu u Švarcvaldu. Došlo je do razgovora o botanici, geologiji i arheologiji. Celan je uistinu u tim oblastima bio veliki znalac pa, kako ukazuje njegov prijatelj Klaus Demus, Celanova upotreba botaničkih imena u njegovim pesmama nije bila samo metaforičke prirode. No, razgovor se nije bio ograničio samo na to, ali o čemu je zapravo bilo reči ostaje da se (za sada) nagađa. Poslednji susret Pesnika i Filosofa dogodio se krajem marta 1970 u Frajburgu. Celan je tamo opet imao književno veče, ovoga puta privatne prirode, u stanu profesora Baumana, među malim brojem ljudi. Čitanju su bili prisutni ćerka profesora Ludviga fon Fikera, dva asistenta profesora Baumana, gospođa Bauman, profesor Gerhard Nojman i Martin Hajdeger. Celanova preosetljivost opet je bila došla do izražaja tako što je, kako o tom susretu piše Gerhard Bauman, Celan prebacio Hajdegeru izvesne netačnosti kada je ovaj pokušao naizust da ponovi jednu njegovu pesmu. Na Veliki Četvrtak te godine Hajdeger je ceo dan proveo u bašti svoje kuće u Frajburgu da bi prisutnom Baumanu poverio: „Celan je bolestan – neizlečivo” Naravno, veli Pegeler, ovo nije bila medicinska konstatacija (iako i to, jer je Celan nepunih mesec dana nakon toga događaja izvršio samoubistvo), već pre sud o nekome ko se, kako kaže Pegeler, „u tolikoj meri u životu bio izložio zlu morao je da ono što je dobro i zdravo da izgubi iz vida”. Pa ipak Hajdeger u suštini nije hteo da to zlo preceni, već je Celanu hteo jednom sledećom prilikom da ono ozdravljujuće pokaže upravo u svome švarcvaldskom gorju. Do sledećeg susreta nije nikada došlo. I sam Hajdeger je neke slične krize poznavao i u svom životu. I on sam se takođe 1938. godine razočarao u Hitlera pa ipak 1945/46 bio je optužen od strane savezničkih snaga za kolaboraciju što ga je odvelo u bolnicu. I on sam je, kao po nekom Helderlinovom zovu, „u opasnosti video ono spasonosno” i po toj logici je tu vrstu mogućnosti za ozdravljenje video i u Celanovom slučaju. Pegeler navodi Hajdegerovo sasvim konkretno angažovanje da Celana dovede u Ulm kao bi ovaj držao predavanja na jednoj visokoj školi na temu koja je proistekla iz Celanovog životnog iskustva, naime da predaje o svome iskustvu prevladavanja totalitarizma (svakog totalitarizma) umetnošću i filosofijom. Avgusta 1997. godine objavljen je Hajdegerov tzv. „Predgovor” za Celanovu pesmu „Todtnauberg”. Međutim, na temelju logičnog čitanja sadržaja toga „Predgovora” da se zaključiti da Hajdeger taj kratak zapis nije posvetio Celanu, već svojoj ženi Fridi. U tom tekstu Hajdeger je zapravo hteo da svojoj supruzi objasni Celanov odnos prema njemu. Tekst je napisan u trenutku kada je Hajdeger tekst Celanove pesme „Todtnauberg” poklonio svojoj supruzi. On se u tom tekstu obraća njoj i zahvaljuje joj što je imala snage da izgradi kućicu u Todtnaubergu (kao i kasnije kuću u Frajburgu/Ceringen) i na taj način se posveti usamljeništvu mišljenja. Taj tekst, ipak, i u neku ruku, odgo varajući na pitanje „kada će reči opet postati reč?” („wann werden Worter wieder Wort?”), u isto vreme replicira Celanovom zahtevu koji je on postavio Hajdegeru, naime da se Mislilac odgovorno postavi prema „dolazećoj reči”. Tako Hajdeger, odgovarajući na svoje postavljeno pitanje, naime na pitanje „kada će reči postati ponovo reč?” kaže: onda „kada one kažu: ne značiti, ne označivati, već kada pokazujući budu nosile čisto sopstvo” („reiner Eignis”). Vredno je napomenuti, kako primećuje Pegeler, da je Hajdeger gotovo istu vrstu formulacije ponovio i onda kada je pozdravljao Indijca Paniknara i njegove studente koji su bili došli da ga posete (1976. godine). U stvari, najšire gledano, sa tim rečima se Hajdeger ponovo vraća na svoje stavove iznete u zbirci tekstova pod naslovom „Na putu k jeziku” („Unterwegs zur Sprache”) kao i na spis „Identitet i razlika” („Identitat und Differenz”).

U svakom slučaju, Celanovo gotovo (ili najmanje) dvanaestogodišnje bivanje na Hajdegerovom tragu (ne bismo upotrebili težu reč „proganjanje”) kao i primoravanje Mislioca (bilo pesmom bilo pismom, bilo tekstom ili razgovorom) na odgovor u onom obliku koji bi pobuđivao nadu „na dolazeću reč” a koja je vezana za nekakav budući etički, politički i filosofski angažman onoga ko je izgovori, proishodi iz jedne traume koja je vodila opsesiji i koja je tokom vremena našla žrtvu u Hajdegeru. Stoga se Oto Pegeler pita sa pravom zašto Celan nije u Emanuelu Levinasu našao svog sagovornika, jer je ovaj ionako u filosofiji bio primereniji pandan Celanovom pesništvu no što je to svojom filosofijom bio Hajdeger.. Odgovor da Celan kao Jevrejin nije tako nešto mogao da traži od Jevrejina nego upravo od jednog Nemca zadovoljava samo delimično. Jer, u ovom slučaju za nas je primarnija univerzalnost pitanja, nego lik persone od koga će se odgovor dobiti. I nije Celan samo od Hajdegera tražio odgovor i pažnju već, zapravo, od čitave posleratne Nemačke. S druge strane, i sam Hajdeger je na to pitanje o dolazećoj reči tražio odgovor u svom čuvenom spisu „Šta znači misliti?” tako što je zahtevao da se oglase „bezglasni glasovi” („die lautlose Stimme”) nemačkih zarobljenika u ruskim logorima. Takođe nije od malog značaja Hajdegerovo stalno isticanje (ne kao odbrana od napada) da je njegova filosofija samo vrsta tzv. pripremne filosofije. Možda je Žan Bolak (J. Bollack) uistinu u pravu kada je u kontekstu ovakvih razmišljanja rekao da Celan od Hajdegera zapravo nije uopšte tražio odgovor, već da je njegovo (Hajdegerovo) delanje neprestano stavljao u kontekst suda mrtvih. U tom smislu, veli Bolak, stoji i Celanovo poigravanje sa reči „Todtnauberg”, njenim korenima i njenom etimologijom. (Za srpskog čitaoca: reč „Todtnauberg” koreni se sa nemačkom reči „Tod” = „smrt” a slog „au” ukazuje na početak reči „Aušvic”). Ukoliko Celan uistinu nije podnosio instrumentalizovanje svoje poezije u političke svrhe to isto nije smeo videti niti o tome sugerisati i jednom reči ni u Hajdegerovoj filosofiji. U svakom slučaju, oblasti politike, filosofije i pesništva, svaka za sebe, sadrže sopstvene zakonitosti. Takođe, politika i filosofija nose i pokazuju sobom jednu vrstu zakonitosti a poezija sadrži sasvim drugu. U tom smislu razgovori između Celana i Hajdegera mogu se sagledati u kontekstu dvaju oblasti, naime u kontekstu razgovora između pesništva i filosofije. Zapravo ti razgovori ma koliko bili svedeni i ma koliko nisu imali prebogat sadržaj jesu, u istom veku, ponovljeni razgovori između filosofije i pesništva kakve je Hajdeger inaugurisao u svojim „razgovorima” sa Helderlinom (između 1932. i 1946. godine), potom sa Rilkeom, Traklom i Georgeom. Celanova prerana smrt bila je ta koja je prekinula razgovor Hajdeger – Celan i učinila nemogućim zajedničko putovanje (simbolično i stvarno) prema Helderlinovom zavičaju. Što se tiče Celanovih reči ubeleženih u knjizi gostiju Hajdegerove „Hutte” „sa nadom na dolazeću reč u srcu” („mit einer Hoffnung auf ein kommendes Wort im Herzen”) one se mogu na različite načine shvatiti i interpretirati. Ukoliko se ove reči pokušaju da intertekstualizuju, to jest da se stave među reči ostalih Hajdegerovih gostiju od momenta kada je „Hutte” izgrađena (1922) onda se one uistinu mogu shvatiti kao one koje smisao svog iskaza prebacuju daleko pre vremena kada su nastale (dakle na period Hajdegerove kratkotrajne kolaboracije sa Nacionalsocijalističkom partijom Nemačke pa, dakle, i na posetioce „Hutte” iz toga perioda i bacaju svetlost /sa nadom/ na vreme koje tek dolazi). Neki ugledni tumači, na primer, Beda Aleman, odbijaju da u tim rečima vide bilo kakvu političku referencu, već u reči „nada” („Hoffnung”) vide jedno eshatološko očekivanje („eine eshatologische Erwartung”), naime dolazak izvesnog budućeg pesnika („die Ankunft des Zukunftsdichters”) o kome govori Klajst (H. von Kleist) u jednom svom pismu sestri 5. novembra 1803. godine. Filosof Kostas Akselos, prema sećanju Žana Bolaka, video je u reči „nada” jednu mogućnost koja zauvek mora biti i ostati otvorena. Izdavač bibliofilskog izdanja Celanove pesme „Todtnauberg”, Robert Altman, video je pak u rečima političku dimenziju.

Hajdeger sam, pak, – sudeći prema njegovom pismu od 30. januara 1968.godine u kome se zahvaljuje na „neočekivano primljenom daru”, naime na bibliofilskom izdanju pesme „Todtnauberg” u kojoj su gotovo doslovce ponovljene i upotrebljene iste reči kao i u zapisu u knjizi gostiju – nije odgovorio na izazov nikakvom posebnom mislilačkom gestom osim željom da, kako piše, „Vi u datom času čujete jezik u kome Vam se poverava (ono) pevajuće”. Taj vid Hajdegerove nesvesne arogancije prema pesniku nije se dopao Celanu. U svojim rečima sam Celan je video jedan apel koga otkriva horizont nade. Pesnik nije mogao da sagleda da se Hajdeger sam borio sa svojom prošlošću i da je o tome ostavio dosta pisanih tragova, no ipak čuvajući se toga da ne povredi logiku svojih prethodnih dela koja nisu smela, kao veli Bolak, biti stavljena u pitanje njegovim privatnim delanjima. Ono što Celan kod Hajdegera u okviru svojih očekivanja nije mogao da razume jeste to da se Hajdeger prema njemu nije mogao poneti kao privatna ličnost, već upravo onako kako se bio poneo, naime kao institucija koja radi u okviru izvesnih „transistorijskih interesa”. Hajdeger nije dao nikakav odgovor u pogledu nade na Reč – koja – dolazi, jer je najpre nastojao da sagleda ono Otvoreno /das Offene), naime pogled na istinu i stvarnost koji je bio na drugačijem stupnju od Celanovog. Stoga se čitava povest odnosa Celan – Hajdeger i kreće u jednom vakuumu. Celan se, primećeno je, u konfrontaciji sa Hajdegerom pokazao kao slabija strana u razgovoru. Ipak, ako u tom odnosu dvojice ljudi išta obavezuje, možda čak više no sami susreti koji, recimo to tako, nisu bili niti zadovoljavajući, još manje spektakularni niti su samog Celana posebno zadovoljavali, niti su samog Hajdegera posebno obavezivali na neke preterane mislilačke napore – onda je to više od svega učinilo dejstvo pesme „Todtnauberg” koja je, mnogo konkretnije no druge okolnosti povezala i povezuje ovu dvojicu ljudi. Pesma ne samo da, kako je Hajdeger rekao, „čuva spomen na jedan višestrukošću svojom određen dan u Švarcvaldu” (M. Hajdeger Pismo Celanu od 30. januara 1968), već ona takođe pričuvava u jednoj skrivenoj doslovnosti Celanov ambivalentan odnos prema Hajdegeru tako što su sve zamislive razlike, kako ističe Robert Andre, čitljive u korenima jezika pesme. Neki kritičari, kao navedeni Robert Andre, uočili su mnoge sličnosti između Celanovih pesma „Tibingen, januar” i pesme „Todtnauberg”. U osnovi, obe pesme se drže jedne linije koja Celana povezuje sa dva, za njega bitna, izvora: sa Helderlinom i sa Hajdegerom. Štaviše, u obema pesmama prisutna je naglašena nada na dolazeću reč. Poetološki nazori prisutni su ne samo u okrilju pesme same, već sadrže svoj obiectivum i ukazuju na njega i izvan pesme, što je u ovom slučaju, sticajem okolnosti, lako dokazivo. Reči o nadi na dolazeću reč postoje naime i u jednom dokumentu (Celanova beleška u knjizi Hajdegerovih gostiju) a ponavlja se takođe i u pesmi. Povesno-biografsko i poetološko seku se u jednoj tačci. Oni tek trebaju da budu pročitani u okviru razjašnjavanja onoga što pesništvo po sebi već ostavlja nedorečenim. Kada Celan zavetuje Hajdegera rečima o nadi na dolazeću reč, onda se ta nada na dolazeću reč može pokušati da razume kao jedna crta ljudske suštine koja povezuje bit čoveka sa onim sa čim ovaj dela, to jest određuje ga kao onoga „koji stoji i koji dela unutar logosa” (M. Hajdeger). Taj logos prema uobičajenom razumevanju sadrži biće, mišljenje i pesničko mišljenje u vidokrugu jednoga te istoga. (Up.: „Mišljenje i biće je jedno te isto” /Parmenid/. Dakle, rečeno zavetovanje sa nadom na dolazeću reč sadrži, makar i na prikriveni način, pitanje ko je čovek. Ukoliko Hajdeger svojevremeno i nije, neposredno, dao zadovoljavajući odgovor Celanu na njegovo pitanje, ona je zapravo bio dao još odavno, naime tada kada je pisao „Uvod u metafiziku”. Tada je, između ostalog, na jednom mestu rekao: „Ko je čovek, do toga saznanja dolazimo ne kroz neku učenu definiciju, već samo na taj način što čovek stupa u raspravljanje sa onim-što-biva time što pokušava da to unese u svoje biće, to jest što to stavlja u granice i forme, to jest skicira nešto novo (još ne prisustvujuće), to jest izvorno pesnički peva („ursprunglich dichtet”), pesnički osniva („dicherisch grundet”) /M. Hajdeger: „Uvod u metafiziku”, str. 56 srpskohrvatskog prevoda, str.110 nem. originala). Tako, na ovome mestu Hajdeger u suštini govori o nadi, pri čemu se kao predmet vizionarskog viđenja ostvarene nade pojavljuje Novo („još ne prisustvujuće” – „noch nicht Anwesendes”) koje, izvorno, pesnički peva i pesnički osniva. To šta pesništvo osniva jeste ono izvorno koje kao takvo „ima stalnu mogućnost da bude ono što jeste: izvor kao izviranje” (M. Hajdeger, isto, str. 157 prevoda), to jest davanje-na-videlo bića. Jer, pesničko pevanje je (ono) u kome se ustanovljava biće i (pripadajuće) opstajanje” (M. Hajdeger, isto, str. 156 prevoda). Putem ovog kratkog objašnjenja sada se na poseban način vide temeljni razlozi Celanovog decenijskog traženja Hajdegera kao onog mislioca koji je pesništvu dao najširu, do tada posve prenebregavanu (zaboravljenu!) osnovu a koja pesništvu pripada još iz vremena Parmenida i njegove „Poeme”. Tako dok čovek postoji kao biće koje se nada, njemu je u „jednom zasnivajućem smislu njegovo ‘stanovanje na ovoj zemlji’ dato kao pesničko” (R. Andre). (Up.: „U svojoj osnovi tubivstvovanje je pesničke prirode” – „Dichterisch ist das Dasein in seinem Grunde” /M. Hajdeger: „Helderlin i bit pesništva”, 1936/). Pitanje o čovekovoj nadi jeste, dakle, takođe i pitanje o tome gde pesnik i pesništvo ‘stanuju’. Sudeći po Hajdegeru ono stanuje tamo „gde je duh kod kuće”. Sam pak duh, takođe prema Hajdegeru, „jeste znajuća volja porekla” („Der Geist ist der Wissende Wille des Ursprungs”). Ova definicija, kako tačno primećuje Robert Andre, korespondira sa Hajdegerovim stavom „da je pesničko osnova za stanovanje na ovoj zemlji”. („das das Dichterische der Grund fur das Wohnen auf dieser Erde sei”). Hajdegerova izreka ne kazuje da pesničko jeste (jednako) stanovanju na zemlji, već da „pesničko” i „stanovanje na Zemlji uzajamno pripadaju jedno drugome”. Ono što Hajdegerova izreka kazuje jeste određivanje stanovanja na Zemlji iz suštine samoga pesničkog. Prema tome, nada u nadolazeću reč može da potekne pre od Pesnika nego od Filosofa, pre od Celana nego od Hajdegera. U tom smislu adresat nade koja se nada nadolazećoj reči morao je biti sam Celan, odnosno njegova pesnička reč. Zapravo, upravo na to je Hajdeger neprestano ukazivao. Stoga je prividno ćutao, jer on je već bio rekao svoje. I rekao je tačno. Upravo onošto je Celan od njega očekivao. Sam pak Celan delao je intuitivno kada je i posle Aušvica pisao pesme. Jer samo je na taj način raskrivao nadu na dolazeću reč, nadu u njenu delotvornost i razložnost. Celan je, zaboravljajući „nežnu, ali jasnu razliku” koja postoji između Pesnika i Mislioca, pesništva i filosofije, pevanja i mišljenja, očekivao dolazeću Reč iz pravca Filosofije, mada je pre trebao polagati nadu u sopstvene moći. Celan je tražio Hajdegerovu pomoć i blizinu i u tome donekle grešio, budući da su mu već njegovi nazori na svet dali priliku da razvije sopstvenu poetologiju u konfrontaciji sa istorijom, ali ga ta konfrontacija, sticajem okolnosti, nije naučila mišljenju razlike koja, primerice, postoji između pesničke i filosofske metafore kada se jasno ukazuje da ono što govori filosofska metafora, to pesnička više nije u stanju da ponovi na isti način.

Povest o odnosima Celana i Hajdegera sadrži jednu egzemplarnu povest o praktičnim pitanjima odnosa pesništva i filosofije kao i specifičnih odnosa pesništva i politike, odnosno filosofije i politike. Pesništvo, filosofija i politika sadrže, svaka za sebe, sopstvene zakonitosti i stoga ih je teško dovoditi u međusobnu vezu, posebno odnos politike i pesništva i politike i filosofije. Ponekad, složićemo se, to se čini da je nužno. Ono što je Celana više od dvanaest godina vuklo ka Hajdegeru bilo je upravo ono što, u osnovi, nije moguće, naime da se pesniku u ravni njegovog načina mišljenja rasvetli politička praksa iz perspektive jednog, po Celanovom uverenju, za to „dežurnog” (i, štaviše, okrivljenog) filosofa. Hajdeger, s pravom, takvu ulogu nije mogao da prihvati, pa samim tim nikakav očekivani odgovor Celanu nije mogao da da. Zapravo, Hajdeger je već bio dao odgovor kada ga je sustigao Celanov zahtev da se praktično i konkretno („angažovano”) pozabavi onim što je Celan definisao kao „nada u nadolazeću reč u srcu”. Odgovor je, naime, već bio zapisan u Hajdegerovim spisima o Helderlinu, takođe i u spisu „Šta znači misliti?”, kao i u spisu „O humanizmu”. Takođe, u predavanjima „Na putu k jeziku”. Hajdegerov angažman 1933. U redovima nacionalsocijalističke partije bio je takođe jedna vrsta odgovora koji se mora združiti sa navedenim spisima. Sjaj jednog mišljenja sa tragedijom jedne prakse koja se, istini za volju, brzo podvrgla kritičkom preispitivanju istog su korena. Celan je bio pesnik. Njegovi praktični odgovori u domenu sopstvenog pitanja bili su pesničke prirode. Onda kada je posumnjao u svrsishodnost takve moći delanja u svetu, on je svetu dobrovoljno okrenuo leđa.

No, razgovor između Celana i Hajdegera, ako se na njega gleda kao na principijelni razgovor između Pesnika i Filosofa, morao bi se, unutar novih praktičnih konteksta, uvek iznova propitivati. To propitivanje moralo bi biti sprovedeno u svetlosti odgovornosti za reč i delo. A moći propitivati, kako veli Hajdeger, znači: „moći iščekivati, čak čitav život dugo”.

Objavljeno u: Nova misao, časopis za savremenu kulturu Vojvodine, broj VII i VIII, 2010

Pokreće Blogger.