Predrag Krstić: Ima li psovka smisla?


U jednoj tipskoj istorijskoj rekonstrukciji koja je osuđena da bude konstrukcija, koja se ne može oslanjati na mnogo pisanih podataka i koja ponešto uvek pojednostavljuje i nužno oštrije razgraničava etape možda nerazlučivo isprepletenih razvoja, čini se da bi bilo racionalno pretpostaviti da su na nekom imaginarnom početku, u trenutku autorske kreacije, psovke, kao i „ključne reči“ iz kojih su sastavljene, imale relativno precizne referente, obično nedostojne karakter(istik)e koje se pripisuju ili kaznene postupke koji se propisuju. Njihovo preživljavanje kroz vreme, međutim, odvojilo ih je od tih neposrednih opisa i naloga – koji doduše nikada nisu bili sasvim „neposredni“, već su s obzirom na funkciju unapred računali sa makar mogućim „viškom (pogrdnog) značenja“ – i to ne toliko usložnjavanjem i odstupanjem od jezičkih oblika u kojima se iznose, koliko svojom ritualizacijom.

Kraće i učenije bi se moglo i ovako reći: nikada slučajno izabrane i same sobom nevine, reči u psovačkim složajima su se pretvorile u „mrtve“ metafore. Sudbina takvih metafora je da se, posle svog izvornog pojavljivanja, u toj meri prime u jezik, toliko puta ponove, preuzmu i prenesu, da konačno počnu da zahtevaju uobičajenu, definisanu i propisanu upotrebu unutar univerzalno prihvaćenih i precizno određenih diskurzivnih kodova. Na taj način one u strogom smislu zapravo prestaju da budu metafore, zadobijaju fiskirano mesto u jezičkoj igri i počinju da operišu kao doslovni iskazi podložni prosuđivanju o njihovoj istinitosnoj vrednosti: frekventnom upotrebom smeštaju se među druge izraze jednog jezika i gube upravo ono svoje metaforičko, dakle preneseno, nefiksirano značenje. Najkraće, postaju mrtve, naime, okoštale, „okamenjene“, u svakom slučaju neproduktivne metafore – za račun dobitka u varljivoj moneti kognitivnog i više ne samo ilustrativnog sadržaja, koji im se ionako tradicionalno ubrajao u manjak, uvek gledano spram određenosti i saznajne upotrebljivosti pojma.[1]

Mnogi, neki bi rekli i svi temeljni naučni i filozofski pojmovi uobličali su se na takav način,[2] ali krajnje zaoštreno, od samog početka, sa minimalnim saznajnim i sa ultimativnim performativnim učinkom, to važi za psovke. Lako bi se moglo ispostaviti da prilikom psovanja značenje na kraju krajeva uopšte i nije bitno, da pre svega i bezuslovno za psovke važi ono što je Dejvidson (Davidson) tvrdio za sve metafore: one naprosto nemaju nikakvog kognitivnog sadržaja koji bi valjalo razotkriti, nemaju nikakvo figurativno, preneseno značenje; postoji samo njihov „efekt“ u jednoj pragmatici jezika, a njihovo značenje je bliže „značenju“ aplaudiranja ili poljupca, odnosno ćuške, odgurivanja ili šuta u dupe (Davidson 1984: 246, 252, 261; uporediti Rorty 1991: 162–172; Leddy 1983). Kada se upotrebljavaju, psovke su gestovi, društveno konstruisana govorna ponašanja koja se već ceremonijalno tumače kao uvrede, sknavljenja, okrutnosti, vulagarnosti, činovi same agresije, a ne tekstovi koji vabe interpretaciju. Nedvosmislenost njihove uloge je važna, a ne tankoćutnost ili nijansiranost njihovog izraza. Leksički deo je u funkciji, u ponižavajućoj podređenosti, ako hoćete, prava sluškinja u odnosu na ono gadno čuvstvo koje smera da bude saopšteno i koje se saopštava najdrastičnijim asociranjem koje se pronađe. Uvredljivost je ono odlučujuće u psovci, bilo da se radi o jednoj reči, sintagmi ili rečenici. Nepristojno i neprikladno izražena uvreda naprosto ulazi u definiciju psovanja koje, već i etimološki – staroslovensko pьsъ je prešlo u pьsovati – govori da se više ne obraćamo čoveku, nego psu, nego čoveku kao psu.

U tom smislu bi se moglo reći da psovke, kao uzorne i kardinalno dokrajčene odumrle metafore, od svog početka uopšte nisu fiksirale značenja, da bi na kraju prestale da više išta znače i zadržale konačno samo – svoju „funkciju“. Ako zamislimo fantastični granični slučaj Fregeove (Frege) znamenite distinkcije i obrnemo uloge njenih članova, moglo bi se reći da su zadržale samo „smisao“ (Sinn), izgubivši bilo koje posebno „značenje“ (Bedeutung), da su one sušti smisao – bez značenja, odnosno da svako značenje koje opisom referiše na realni predmet nema na uobičajen način više mogućih smislova s obzirom na modus predstavljanja, već samo jedan smisao upravo bez obzira na njega, već se važi samo kontekstom određena intenzija bez obzira na (određenu) ekstenziju, samo konotacija sadržana u činu izražavanja bez obzira na možda i nepostojeću ili nemoguću denotaciju, samo sadržaj, ne izraženog nego samog izražavanja, bez obzira na formu izraza, samo intonacija bez obzira na note, samo radnja bez obzira na sintetički sud u koji se zaodeva (uporediti Frege 1995: 167–194, takođe 213 i dalje). I tu teoriju značenja i teoriju metafora valja dopuniti teorijom govornih činova koja bi mogla potpunije i opet kao svoj najeklatantniji slučaj da objasni specifičnost „fenomena“ psovanja. Psovke su najbolji i ujedno najtipičniji primer – mnogo bolji nego obećanja, pa i zakletve i imenovanja, na kojima Serl (Searle) gradi čitavu teoriju – takozvanog ilokutornog govornog čina (Serl 1991: naročito 114–134; uporediti Searle 1979; Searle 1991).

Otkriće da jezik ima izvođačku ulogu, da se njime samim vrši određena radnja, da se govorom deluje a ne samo saopštava informacija ili opisuje, predstavljalo je pravo otkriće sredinom dvadesetog veka i postalo opšte mesto savremene filozofije jezika. Izgleda da je autor termina „govorni čin“ još Šlajermaher (Schleiermacher 1977: 89), ali je najzaslužniji za njegovu promociju svakako Džon Ostin (John Austin). Iskazima kojima se otvoreno vrši neka radnja i eksplicitno upućuje na nju, „performativima“ (izvinjenja, upozorenja, obećanja, imenovanja), Ostin je suprotstavio „konstative“, iskaze kojima se nešto konstatuje. Potonji su već kod njega, a naročito kasnije, postajali sve malobrojniji, budući da je performativnost poopštavanjem pretendovala da zauzme čitavo polje iskazivanja: u perfomative su se najzad ubrajali ne samo iskazi koji samim izricanjem predstavljaju vršenje radnje, nego i svi oni koji tek mogu da se upotrebe u tu svrhu (na primer, Austin 1975: 160; Austin 1970: naročito 233–252). Tako se u jedinstvenoj teoriji pragmatike jezika performativi i konstativi konačno razlikuju još samo kao posebne dimenzije ili aspekti integralnog govornog čina.[3] Ali čini se da bi čin psovanja na jedan bazičniji način mogao predstavljati uzor govornog čina – kao slika jednog čina koji se ne obrazuje tek u vlastitom verbalnom izrazu već mu radije prethodi, pronalazi se u njemu ili se zaodeva u njega: on je naime mogao i ne biti govorni, on je, takoreći, slučajno govorni, on je govor umesto čina, psovka umesto šamara, lepljenje proverenih etiketa i upućivanje na određena odredišta ili postupke umesto popisivanja, organizovanja transporata i lagera. Ili kao sve to.

Empirijsko potkrepljenje za takvo razumevanje psovanja dolazi konačno i možda neočekivano iz neurolingvističkih i neurobihevioralnih studija. Ono što su svi kanonski jezici – sa izuzetkom jezika beskompromisnih detabuizatora reči i podjebavača društvenog morala, ali to i nije jezik nego kontrajezik, antikanon – intuitivno prepoznavali i legitimisali sudskim odlukama, poslovnim kodeksima, ukazima vlasti, književnim standardizacijama ili jednostavno nepisanim dobrim običajima koji se pozivaju na pristojnost, to da je psovanje različito od „običnog jezika“, potvrdili su, objasnili i unekoliko opravdali savremeni nalazi proučavanja ljudskog mozga. Naš mozak, naime, a ne tek naknadni propis, razlikuje psovanje od ma kog drugog govora i tretira psovke drugačije od svih drugih reči. On ih odvaja već po mestu i načinu skladištenja: obrađuje ih u nižim regionima, gde se smeštaju i emocije i instinkti, i to kao celine a ne kao jedinice zvuka koje kombinacijom sa drugim jedinicama obrazuju reči. Leva hemisfera mozga, koja je u njegovoj složenoj kompoziciji zadužena za govor i pisanje kao „više“ moždane funkcije, potpuno je izlišna i (uglavnom) nema nikakvu ulogu pri procesuiranju psovki. Desna hemisfera je sasvim dovoljna da obradi sve reči psovke – ali kao motorne, a ne više kao jezičke funkcije (uporediti Wilson 2005).

Tu je ključ objašnjenja koje se može i manje topografski a više istorijski opisati, tako da bude razumljivije za naše na evolutivni i svaki drugi napredak sviklo uvo. Ponos naše evolucije je cerebralni korteks, odakle dolazi najveći deo ili gotovo čitav kapacitet ispoljavanja vezan za našu takođe, mislilo se, posebnu privilegiju: jezik. Psovanje međutim ishodi iz duboko pohranjenog, primitivnog limbičkog sistema, koji se smatra onim delom mozga koji proizvodi i strasti, mržnju, agresiju i slične nepodopštine. Hardware za psovanje je ugrađen u naš sistem i, uprkos naporima, ne uspeva da zakržlja nego, štaviše, postaje stalni pratilac ili senka dobrih manira i utoliko žešći njihov oponent ukoliko se oni trude da ga izbrišu iz ponude korisnika programa. Drevnost porekla impulsa da se verbalno povredi, odnosno uvredi, opire se svakom naporu da se on cerebralno ukroti: psovanje preživljava i najteža oštećenja mozga i, štaviše, neodoljivo i neuništivo prožima sve oblasti i staleže društava, bez obzira koliko se oni trudili da ga iskorene ili kontrolišu, a naročito onda kada ga se formalno odriču (Dooling 1996: 19–54).

Najzad, sasvim precizno i naglašeno izobraženo, moglo bi se to i ovako formulisati. Psovanje je povezano sa dve oblasti mozga. Prva je limbički sistem koji udomljuje i pamćenje, emocije i bazično ponašanje. Susedstvom pamćenja objašnjava se jedna čudnovatost koja je ipak eksperimentalno dokazana: reči iz arsenala psovki pamte se četiri puta brže nego druge reči istog jezika. Smatra se takođe da limbički sistem upravlja vokalizacijom primata (i još nekih životinja), pa su neki istraživači išli dotle da svaku vokalizaciju primata tumače kao psovanje (uporediti Radanović 2013: 215–222).[4] Druga oblast mozga koja prihvata i obrađuje psovke su bazalne ganglije, kohezivna funkcionalna celina nukleusa koja, između ostalog, igra presudnu ulogu u kontroli kako kognitivnih tako i emotivnih impulsa i voljnoj aktivaciji i organizaciji motornih radnji. Psovanje onda zaista moramo predstaviti ne kao visoko i brižljivo stilizovanu, i ne uopšte kao u mediju jezika (nužno) odvijajuću i artikulisanu delatnost, nego kao „motornu aktivnost“ sa „emocionalnom komponentom“ (Wilson 2005; uporediti Montagu 1967: 65–89), kao iznenadnu „čistu interjekciju koja nije deo iskaza jer je iskaz sama po sebi“, kao „automatski verbalni princip“ koji u različitim jezicima različito predstavlja nezadovoljstvo i frustraciju govornika (Nežmah 2011: 86, 93).

Dokazi mogu zvučati bizarno. Svim pacijentima kojima je odstranjenja leva hemisfera mozga, koja je jedina kadra i nadležna za obradu reči, dramatično opada jezička sposobnost – ali mnogi od njih još uvek mogu da psuju. Tako „nemontirane“ psovke pronalaze se i u slučajevima manje drastičnih intervencija, kod oštećenja ili bolesti u onom delu mozga koji upravlja govorom: različiti oblici i stepeni afazije svedoče o potpunom gubitku sposobnosti govora ili izgovaranja reči – koju kod mnogih obolelih posle izvesnog vremena prati povratak mogućnosti da se proizvodi „automatski govor“, koji može da uključuje psovke. U nekim slučajevima pacijenti uopšte ne mogu da sastave reči ili rečenice – ali mogu da psuju. A i onda kada su kadri da barataju i drugim rečima, a ne samo psovkama, sposobnost da se one izgovaraju se razvija i opada tokom oporavka, dok izgovaranje i upotreba psovki ostaje nepromenljiva veličina, jezička konstanta nejezičkog karaktera.

Psovanje se tako opire bolesti koja hendikepira sve druge verbalne ekspresije, ali s druge strane i samo može postati „bolest“, ne u smislu da je društveno stigmatizovano kao oboljenje, već sada i zdravstveno registrovano. Od starogrčkog κόπρος, izmet, i λαλία, blebetanje, skovan je medicinski termin za nekontrolisano psovanje: koprolalija. Ona je simptom, doduše znatno ređi nego nevokalni, motorni i sindromi tikova (Schapiro 2002), koji je dobio ime po francuskom neurologu Žoržu Žilu de la Turetu (Georges Gilles de la Tourette), koji ga je detektovao s kraja devetnaestog veka.[5] Poremećaj je možda najbolje opisati kao „kompulsivno ponavljanje skarednosti, psovki i uvreda (koje su nevoljne ali i gotovo uvek kontekstulano određene: homoseksualcu se govori da je ’pederčina’; gojaznoj osobni da je ’svinja’, itd.)“, a u njegovoj pojavi videti „više vokalizaciju nego govor, odnosno, fiziološki nagon koji ne teži smisaonoj  komunikaciji” (Milutinović Bojanić 2011: 48, 50). Dosad prikupljeni podaci nisu jednoznačni, ali je izvesno da disfunkcija bazalnih ganglija makar doprinosi razvoju ovog poremećaja, a možda je i najodgovorniji faktor njegovog nastanka. Relativno mali broj ljudi sa ovim sindromom ima koprolaliju, a među njima, muškarce zadesi češće nego žene.

Za svrhe ovog rada je više nego dovoljno, međutim, samo postojanje koprolalije, a tezi da je psovanje vanjezička radnja u jezičkoj oblandi, „verbalni tik“, posebno naruku idu dokumentovani slučajevi gluvih osoba sa Turetovim sindromom – koji koriste jezik znakova da neobuzdano i prekomerno psuju (Van Lancker & Cummings 1999). Poenta je da je, u svakom slučaju, ovakvim objašnjenjem psovanje „automatizovano“, da se prikazuje kao nevoljna radnja, rutinizovano nesvesno glasanje, primalno oglašavanje, krik jednog od primata u kontingetnim sklopovima obeznačenih reči umesto znakovitog jednodušnog zvuka. To može poslužiti i kao izvinjenje ili opravdanje za slučaj kada se psovke „omaknu“, ali i kao prilika za razotkrivanje izvesne „poetske funkcije“ jezika (Milutinović Bojanić 2011: 50; uporediti Jakobson 1963: 213–222).

...

[1]  Za nepreglednu literaturu o savremenim teorijama metafore na tragu ovakve njene artikulacije videti, na primer, Black 1962; Boyd 1979; Lakoff 1979; Saddock 1979; Sacks 1981; Ričards 1985; Kojen 1986; Kittay 1987; Cooper 1993; Way 1994; Haverkamp 1996; Denham 2000; Bezuidenhout 2001; Recanati 2001; Eko 2002; Lakoff & Johnson 2003; Kurz 2004; Reimer & Camp 2006; Sperber & Wilson 2006.

[2] Njihovo teorijsko razobličavanje, naime, veli da je čitava oblast teorije sa svojom pretenzijom na istinu, u meri u kojoj zavisi od „nepravog govora“, osuđena da bude ili književnost ili hermeneutička potraga za onim podzemnim strukturama mišljenja koje su ireverzibilno zatomile prava i kristalizovale prenesena značenja ili, najzad, rekonstrukcija i konstrukcija tragova bez nosioca, koja u dekonstruktivnom otklonu od vere u pozadinska značenja nalazi inherentnu slikovitost jezika upravo tamo gde se on trudi da bude najdefinisaniji i gde zaboravlja na slike koje švercuje u terminima koji se izdaju za „pravu reč“ (uporediti u ovom smislu Niče 1987; Kofman 1972; Stern 2000; Man 1988; Kuhn 1979; Derida 1990; Bloom, Man, Derrida, Hartman & Miller 2004; Blumenberg 1998; Ricoeur 1981; Taureck 2004; Hills 1997).

[3] Uporediti Alston 2000; Dörge 2004; Bach & Harnish 1979; Burkhardt 1990; Hare 1971: 74–99, 100–116; Searle, Kiefer & Bierwisch 1980; Strawson 1964; Grice 1975; Tsohatzidis 1994.

[4] „Iako je lako utvrditi da životinje ne znaju za postojanje uvreda i psovki, iluzija o ’bestijalnosti’ jezika sasvim je postojana. Na italijanskom se ’psovati’ kaže bestemmiare. Daniel Defoe, kojem dugujemo neke od najlepših ikada napisanih pasaža protiv reči koje obeležavaju tabu, kao argument ističe da te reči, pošto su lišene smisla, naprosto predstavljaju ’buku, nešto što bilo koja zver, a ptice pogotovo, mogu izvoditi bolje od nas’. ’Sirovi’ i ’divlji’, kao i pripadnici naroda (vulgus), nepromenjivo se poistovećuju sa životinjama; što se više uzdižemo na društvenoj lestvici, to više bismo trebali pokazivati sposobnost sublimacije, kontrolu svojih strasti, kao što bismo trebali i držati jezik za zubima” (Huston 2011: 79; uporediti Montagu 1967: 185).

[5] „On, pritom, sasvim svesno ne uzima primere anonimnih pacijenata iz naroda, već koristi opise iz pera doktora Itara, markize de Dampijer (De Dampierre) koja je gotovo pola veka punila hronike svojim čuvenim psovačkim ispadima na javnim mestima. Doktor Itar u Archives Generales de Medecine, beleži šta se dešava tada dvadesetšestogodišnjoj gospođici Dampijer: ’učestvujući u veoma interesantnom razgovoru, ona ga iznenada prekida nečim što naziva čudnim ponašanjem praćenim vikom i neprimerenim rečima, upadljivo različitim od njenih uglađenih navika i intelektualnih sklonosti, i ne uspeva da spreči svoj napad...’ Radi se o izuzetno uvredljivim psovkama i opscenim epitetima, uvredama koje u tom trenutku ona upućuje svojim sagovornicima (merde, foutu cochon...). Štaviše, primećuje doktor Itar, ’što je više sablažnjavao sopstveni rečnik, sve više se plašila onoga što je izgovarala i govor joj je postajao sve prostačkiji’“ (Milutinović Bojanić 2011: 49; uporediti Itard 1825: 405).

Literatura:

Alston, William (2000), Illocutionary Acts and Sentence Meaning, Ithaca: Cornell University Press.

Austin, John (1970), Philosophical Papers, Oxford: Oxford University Press.

Austin, John (1975), How to do Things with Words, Cambridge: Harvard University Press.

Bach, Kent & Robert M. Harnish (1979), Linguistic Communication and Speech Acts, Cambridge: MIT Press.

Bezuidenhout, Anne (2001), „Metaphor and What is Said: A Defense of a Direct Expression View of Metaphor“, Midwest Studies in Philosophy 25: 156–186.

Black, Max (1962), Models and Metaphors, Ithaca: Cornell University Press.

Bloom, Harold, Paul de Man, Jacques Derrida, Geoffrey H. Hartman & J. Hillis Miller (2004), Deconstruction and criticism, London: Continuum.

Blumenberg, Hans (1998), Paradigmen zu einer Metaphorologie, Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Boyd, Richard (1979), „Metaphor and Theory Change: What is ‘Metaphor’ a Metaphor For?”, u: Andrew Ortony (prir.), Metaphor and Thought, Cambridge: Cambridge University Press, str. 481–532.

Burkhardt, Armin (prir.) (1990), Speech Acts, Meaning and Intentions: Critical Approaches to the Philosophy of John R. Searle, Berlin: de Gruyter.

Cooper, David (1993), „Truth and Metaphor”, u: F. R. Ankersmit & J. J. A. Mooij (prir.), Knowledge and Language: Metaphor and Knowledge, tom 3, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers.

Davidson, Donald (1984), Inquiries into Truth and Interpretation, New York: Oxford University Press.

Denham, A. E. (2000), Metaphor And Moral Experience, Oxford: Clarendon Press.

Derida, Žak (1990), Bela mitologija, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo.

Dooling, Richard (1996), Blue Streak: Swearing, Free Speech and Sexual Harassment, New York: Random House.

Dörge, Friedrich Christoph (2004), Illocutionary Acts. Austin’s account and what Searle made out of it, Inaugural-Dissertation, Fakultät für Philosophie und Geschichte der Eberhard-Karls-Universität, dostupno na internet adresi: http://tobias-lib.uni-tuebingen.de/volltexte/2006/2273/pdf/Dissertation_Doerge.pdf (pristupljeno 23. aprila 2013).

Eko, Umberto (2002), Metafora, Beograd: Narodna knjiga, Alfa.

Frege, Gottlob (1995), Osnove aritmetike i drugi spisi, Zagreb: Kruzak.

Grice, Herbert Paul (1975), „Logic and Conversation”, u: Peter Cole & Jerry Morgan (prir.), Syntax and Semantics: Speech Acts, New York: Academic Press, str. 41–58.

Hare, R. M. (1971), Practical Inferences, London: The MacMillan Press.

Haverkamp, Anselm (1996), Theorie der Metapher, Darmstadt: Wissenschaftliche

Buchgesellschaft.

Hills, David (1997), „Aptness and Truth in Verbal Metaphor”, Philosophical Topics 25 (1): 117–153.

Huston, Nancy (2011), „Agresija i jezik“, Sarajevske sveske 35–36: 75–84.

Itard, Jean Marc Gaspard (1825), „Mémoire sur quelques fonctions involontaires des appareils de la locomotion, de la préhension et de la voix“, Archives Générales de Médecine 8: 385–407.

Jakobson, Roman (1963), Essais de linguistique générale, Paris: Minuit.

Kittay, Eva Feder (1987), Metaphor: Its Cognitive Force and Linguistic Structure, New York: Oxford University Press.

Kofman, Sarah (1972), Nietzsche et la métaphore, Paris: Payot.

Kojen, Leon (prir.) (1986), Metafora, figure i značenje, Beograd: Prosveta.

Kuhn, Thomas (1979), „Metaphor in Science”, u: Andrew Ortony (prir.), Metaphor and Thought, Cambridge: Cambridge University Press, str. 533–542.

Kurz, Gerhard (2004), Metapher, Allegorie, Symbol, Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.

Lakoff, George & Mark Johnson (2003), Metaphors We Live By, Chicago: University of Chicago Press.

Lakoff, George (1979), „The Contemporary Theory of Metaphor“, u: Andrew Ortony (prir.), Metaphor and Thought, Cambridge: Cambridge University Press, str. 202–251.

Leddy, Thomas (1983), „Davidson’s Rejection of Metaphorical Meaning“, Philosophy and Rhetoric 16: 63–78.

Man, Pol de (1988), „Epistemologija metafore“, Letopis Matice srpske 441 (3): 424–443.

Milutinović Bojanić, Sanja (2011), „Umiljavanja i žest, ili, šta biva kad se jezik raz(o)čara”, Sarajevske sveske 35–36: 47–51.

Montagu, Ashley (1967), The Anatomy of Swearing, London: MacMillan.

Nežmah, Bernard (2011), „Konceptualna nevolja: psovka vs. kletvica“, Sarajevske sveske 35–36: 85–107.

Niče, Fridrih (1987), Knjiga o filozofu, Beograd: Grafos.

Radanović, Dražen (2013), Centralni nervni sistem: repetitorij, Medicinski fakultet, Univerzitet Beogradu, dostupno na internet adresi: http://www.scribd.com/doc/119177928/Cns-Repetitorij (pristupljeno 30. novembra 2013).

Recanati, François (2001), „Literal/Nonliteral”, Midwest Studies in Philosophy 25: 264–274.

Reimer, Marga & Elisabeth Camp (2006), „Metaphor”, u: Ernest Lepore & Barry C. Smith (prir.), The Oxford Handbook of Philosophy of Language, Oxford: Oxford University Press, str. 845–863.

Ricoeur, Paul (1981), Živa metafora, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

Ričards, A. A. (1985), „Filozofija retorike (5): metafora“, Delo 31 (7): 200–216.

Rorty, Richard (1991), Objectivity, Relativism, and Truth, Cambridge: Cambridge University Press.

Sacks, Sheldon (prir.) (1981), On Metaphor, Chicago: University of Chicago Press.

Saddock, Jerrold M. (1979), „Figurative Speech and Linguistics”, u: Andrew Ortony (prir.), Metaphor and Thought, Cambridge: Cambridge University Press, str. 42–57.

Schapiro, Naomi A. (2002), „’Dude, You Don’t Have Tourette’s’: Tourette’s Syndrome, Beyond the Tics“, Pediatric Nursing 28 (3): 243–253.

Schleiermacher, Friedrich (1977), Hermeneutik und Kritik. Mit einem Anhang sprachphilosophischer Texte Schleiermachers, Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Searle, John (1979), Expression and Meaning: Studies in the Theory of Speech Acts, Cambridge: Cambridge University Press.

Searle, John (1991), „Indirect Speech Acts”, u: Steven Davis (prir.), Pragmatics: A Reader, Oxford: Oxford University Press, str. 165–277.

Searle, John, Ferenc Kiefer & Manfred Bierwisch (prir.) (1980), Speech Act Theory and Pragmatics, Dordrecht: Reidel.

Serl, Džon (1991), Govorni činovi: ogled iz filozofije jezika, Beograd: Nolit.

Sperber, Dan & Deirdre Wilson (2006), „A deflationary account of metaphor“, UCL Working Papers in Linguistics 18: 171–203.

Stern, Josef (2000), Metaphor in Context, Cambridge: MIT Press.

Strawson, Peter (1964), „Intention and Convention in Speech Acts“, The Philosophical Review 73 (4): 439-460.

Taureck, Bernhard H. F. (2004), Metaphern und Gleichnisse in der Philosopie: Versuch einer kritischen Ikonologie der Philosophie, Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Tsohatzidis, Savas (prir.) (1994), Foundations of Speech Act Theory: Philosophical and Linguistic Perspectives, London: Routledge.

Van Lancker, D. & J. L. Cummings (1999), „Explectives: Neurolinguistic and Neurobehavioral Perspectives on Swearing“, Brain Research Reviews 31 (1): 83–104.

Way, Eileen Cornell (1994), Knowledge Representation and Meraphor, Oxford: Intellect Books.

Wilson, Tracy V. (2005), „How Swearing Works“, 30. novembar, How Stuff Works, dostupno na internet adresi: http://people.howstuffworks.com/swearing.htm (pristupljeno 3. maja 2011).

Iz knjige O čemu govorimo kada govorimo o psovanju?, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014, str. 92-102

Pokreće Blogger.