Ivo Kara-Pešić: Virovi



- Svaki je grad mitsko biće - glava psa, noge zmije, telo konja, rep pauna...

- Ali zmija nema noge.

- A čovek nema krila - kaže i bešumno sklopi svoja u srcoliki oblik na leđima.

- Grad je spoj nespojivog. Kao ti i ja.

Spoj nespojivog, ponovim u sebi. Kad su se vrata velike kuće otvorila, zakoračio sam u svet koji nije imao dodira s onim na ulici. Iza leđa sam ostavio decembarsku noć i trojicu pijanih beskućnika. Preteći su uzvikivali proročanstva. Proroci ne podnose šaputanje.

- Dobro veče, gospodine Simargl, Vaš kaput molim.

U unutrašnjem dvorištu kuće, žene i muškarci u letnjim večernjim toaletama ćaskali su uz muziku koja se slivala niz tela muzičara i dodirivala bosa stopala uzvanika. Primetio sam da sam jedini koji ima cipele. Uzeo sam čašu hladnog rozea s poslužavnika kelnera u prolazu.

Poziv na prijem pronašao sam u poštanskom sandučiću. Na vrlo jednostavno dizajniranoj pozivnici pisalo je:

Čast nam je i zadovoljstvo pozvati Vas na veče poezije.

Nije bilo jasno ko me poziva, niti o čijoj je poeziji reč. Vreme i mesto bili su dodani rukom. Radoznalost mora dobro da se potrudi ako misli da ubije mačku u meni. Nisam mogao da dočekam petak.

Kako nikoga od prisutnih nisam poznavao, stao sam odmah pokraj benda. Moj bi se pogled s vremena na vreme susreo s pogledom nekoga od gostiju. Svaki bi se ljubazno naklonio i nastavio razgovor. Imao sam utisak da svi znaju ko sam. Ja o tome nisam znao ništa. I baš kad sam mislio da bi bilo bolje da se tiho iskradem i vratim u decembarsku noć, pojavila se. Na vrhu stepenica koje su vodile na prvi sprat kuće. Nosila je golubije sivu haljinu sa zatvorenim leđima i visokim okovratnikom koji je naglašavao modiljanijevski vrat. Dok je silazila, rub joj se haljine kitio opalim lišćem. Prolazila je između uzvanika i pozdravljala ih blagim dodirom ruke po ramenu. Prste je pomicala kao pijanist koji se priseća partiture na zamišljenom klaviru. Pažljivo sam pratio njene kretnje. Goste su uvlačile u nevidljive virove. Odjednom, svi su plesali.

Nijednom nije pogledala u mom pravcu, ali mi je odmah bilo jasno da će svoju šetnju završiti u mom zagrljaju. Ostati ili poći? Uhvatila me u raskoraku.

- Gospodine Simargl, ne mislite li da je greh ne plesati? - rekla je položivši glavu na moje rame.

Grlo mi se u tren pretvorilo u stisnutu šaku peska. Nisam mogao da prozborim. Prislonio sam ruke na njene bokove, a ona ih je uhvatila i stavila na leđa. Pod dlanovima sam osetio nešto mekano i toplo.

- Samo nežno s vrhovima krila - šapnula je i povela ples. U prva dva koraka spretno me nagazila i ostavila moje cipele da prave društvo muzičarima.

S vremena na vreme bih ponovo ugledao svoje cipele usamljene pokraj benda. Nisam se mogao oteti utisku da u njima neko idalje stoji.

- Ne brinite za cipele, zmija nema noge - rekla je, smešeći se. Kako je to izgovorila, moje su cipele zaplesale. Pomislio sam kako mi se nikada nije dogodilo da samo nakon jedne čaše rozea završim u zagrljaju anđela.

- Jesam li ja Vaša kazna? - upitao sam u šali.

- Niste, sama sam sišla. Htela bih da naučim da plešem i da plačem.

- Nadam se da niste mene odabrali da vas tome podučim - rekao sam pogledavši u svoja nezgrapna stopala.

- Vreme je da se osamimo. Želim da mi pokažete svoju pseću prirodu.

Grad je spoj nespojivog. Kao ona i ja.

*photo: kirill sakryukin
Pokreće Blogger.