Milorad Belančić: Poziv filozofa

Čovek koji uspe da spava na zategnutom konopcu trabalo bi da poučava filozofa kojem je neophodan krevet. Anri Mišo

Filozofija je oduvek sebe doživljavala kao nikad dovoljno zategnut konopac. A kad se, kojim slučajem, taj konopac previše zategne, tada se javlja opasnost da on – pukne. Ta priča može da se ispriča i drugačije. S jedne strane, filozofiju pokreće nedostatak, ljubav prema nečemu što večito ili fatalno nedostaje; s druge strane, njoj stalno preti suvišak, preterivanje. Iskušavanje prekomernog, čak i u upotrebi Okamovog brijača! Kad želi da s nečim previše pouzdanim (i zauzdanim) nadomesti svoj nedostatak, filozofija rizikuje da „pukne“, da se „raspoluti“, „razobruči“, i da time poništi sve svoje napore. Možda je, zato, u pravu Mišo kad nam sugeriše pomisao da većina današnjih filozofa dremucka u svom krevetu, ne znajući šta ih je snašlo i da ih je snašlo sve drugo samo ne filozofski mir.

Jer, filozofija je oduvek bila i uvek će biti ukleta delatnost. Delatnost podložna svemu drugom samo ne dogmatskom dremežu. U svojoj dugoj istoriji, ona je: uništavana, ubijana, trovana, hapšena, zlostavljana, kastrirana, proklinjana, spaljivana, klevetana, ružena i odbacivana, pa je sasvim umesno reći da je oduvek bila i „spavač“ na zategnutom konopcu... Naprosto, filozofija nije mogla da ne bude životno, a to znači traumatično – budna. Uostalom budnost je jedina odbrana od ozleda koje je trpela. Ali, naravno, posle svake drame na red dolazi farsa. Danas se bez ikakvog zazora objavljuje konačna smrti filozofije. Nije više mrtva „ova“ ili „ona“ nego svaka filozofija. U razdoblju liberalizacije prava na filozofiju možda je na neki način i umesno govoriti o njenoj smrti. U krevetu.

Pa ipak, taj prastari hod filozofije po konopcu, užetu ili žici bio je nešto više od pukog naloga, apstraktnog treba da; pobuđivao je pravo na refleksiju koja je snažno ukorenjena u samom životu. Zato je pravo na filozofiju, ići pravo na filozofiju, oduvek značilo ići na ispunjeniji, smisleniji način življenja. Život ima više smisla sa filozofijom nego bez nje. Ako nije mogla da ponudi puno zadovoljenje za ono što je i njoj i svetu nedostajalo, filozofija je nudila nadoknadu koja je izgledala obećavajuće, mada ne uvek i utešno. Pa, iako je po pravilu imala nerašćišćene, neproračunljive, a često i paradoksalne odnose prema važećim životnim prilikama, sa filozofijom je boravak u paklu uvek bio podnošljiviji nego bez nje...

Danas su, neko će reći, srećna vremena prošla. Kriza koja je poslednjih decenija XX veka i početkom XXI zahvatila materijalini i duhovni život ljudi dovela je do toga da, ubuduće, bitišemo u vremenu opšte uzaludnosti i izgubljenosti, dezorijetacije i dezorbitacije. Kao da se Haos vratio. U tom ne-vremenu gubitak trpi i svet i vreme i filozofija. U dobu liberalizacije, demokratizacije i globalizacije, filozofija shvaćena kao nedostatak postala je takoreći izlišna. Kao da na slobodnom mentalnom tržištu svi znaju sve o filozofiji, kao da svi na nju imaju pravo, a onda, u tim „sretnim” okolnostima, stvarna potreba za filozofijom – iščezava. Ostatak je samo udobni boravak u samoskrivljenoj nezrelosti, rekao bi Kant. Kod onih koji bi ipak hteli da filozofiju misle na ozbiljan način, ona više ne može biti samo misao o nedostatku već mora biti i misao o nestajanju. Velika Stvar filozofije potpuno se ispostila, istanjila. A to znači da je pravo na njen poziv takoreći – obespravljeno. Kao i uvek, ostaje vrednosno neutralno bavljenje uspomenama. I možda: gatanje u filozofskom pepelu...

Gatanje u pepelu, naravno, nije nova stvar. Novi su oblici rđave savesti s kojom se danas taj posao obavlja. Savest više ne izgovara brutalno, silovito Ne upereno protiv filozofije. Specifičnost trenutka je pokušaj da se filozofija svede na dizajniranu mudrost kojom rukovodi nevidljiva ruka poretka. Reč je o preotimanju, uzurpaciji prava na filozofiju. Jer najefikasniji oblik isključivanja upravo je preotimanje, uzurpacija. Danas je liberalizacija i demokratizacija filozofije učinila „sve“ da i samo pravo na filozofiju postane sastavni deo suviše zloupotrebljavane priče o ljudskim pravima. Taj fantomski privid ne sme da nas zavara. Filozofija je, i u najliberalnijim uslovima, gde svi imaju pravo da se s njom (kao i sa umetnošću!) igraju, svedena na suštu banalnost i beznačajnost, na višeglasnu i mnogoliku naizgled-filozofiju. Onu koja, u najboljem slučaju, samo ispunjava šifru, kod, rubriku... Živimo u svetu u kojem je doxa, uobličena u medij, postala „premudra“ poruka. Danonoćini programi, emisije, šeme, vesti, reklame, serijali i serije postaju okviri i garanti samoj-sebi-dovoljne socijalne pameti. Osiguranih petnaest sekundi na tv.-u postaju takoreći čip životne mudrosti. Ili: ludosti; što se, u sudnjoj instanci, svodi na isto. Mesta za filosofiju tu naravno nema. Umesto filosofije imamo poigravanje s obeznačajenim ili ubogaljenim ostacima misli. Najveći deo današnje filozofske produkcije nosi na sebi pečat vladajućih ideoloških obzira, predrasuda i prilagodljivosti, trag koji je ojačan i tvrdo ukorenjen u datim institucionalnim sklopovima. Ako svudprisutna ideologizacija ne uspeva da do kraja uguši filozofiju, u tom slučaju ostaje činjenica da je beznačajnost same filozofije, u svetu opšte beznačajnosti – arhibeznačajna.

U knjizi koja sledi zastupaće se uverenje da živimo u vremenu u kojem bi što pre trebalo da se obnovi filozofska osetljivost za kritiku samog vremena. Pojam kritike bi se, u tom slučaju, osposobio za dešifrovanje, s jedne strane, otpora koji su u svetu usmereni protiv filozofije, a, s druge strane, za osvetljavanje onoga što nedostaje poretku bez filozofije. Ima filozofa koji, danas, na lucidan način zagovaraju ne samo različitu/drugu filozofiju nego i njen iskorak u nešto drugo od nje same. Mogu li putevi izvan filozofije da nas, okolišnim postupkom, vrate filiozofiji i da, u isti mah, njoj vrate dostojanstvo koje je u tim lutanjima izgubila?

Da li moramo zaći u post- filozofiju da bi, na jedan postkritički način, mogli, ipak, da se vratimo filozofiji? Šta god mislili o tome, ostaje činjenica da je povratak filozofiji moguć samo i samo ako se filozofija shvati kao ozbiljna stvar, kao intrinsično, samocelishodno kretanje jedne izuzetne pozvanosti i jednog poziva. Ta ozbiljnost ili preozbiljnost ne isključuje mogućnost da se na svojim rubovima filozofija – rasprsne u smeh. Model za to shvatanje moguće je naći kod Žila Deleza: “Filozofija se uvek sastoji iz osmišljavanja pojmova. Nikad nis-am mario za prevazilaženje metafizike ili smrt filozofije. Filo-zofija ima funkciju koja ostaje uvek aktuelna, a to je: stvaranje pojmova. Niko drugi ne može da zauzme njeno mesto. Filo-zofija je naravno uvek imala svoje rivale, od Platonovih ‘rivala’ do Zaratustrinog klovna. Danas, informacione tehnologije, komunikacija i reklama preuzimaju reči ‘pojam’ i ‘stvaralačko’ i ovi ‘konceptulisti’ konstituišu arogantnu rasu koja otkriva da je aktivnost prodaje vrhovna misao kapitalizma, cogito tržišta. Filozofija se oseća malom i usamljenom u suprotstavljanju tak-vim snagama, ali jedini način da umre je gušenje od smeha” (Ž. Delez: Pregovori, ed. Karpos, Loznica, 2010, str. 199). Filozofija, dakle, ne može da ne umre od smeha pred osporavanjima koja bi htela da budu brbljivi i jalovi nadomastak, surogat za neispunjeno obećanje mudrosti.

Zato filozof ne može da ne bude pozvan da se bavi svojim pozivom, osmišljavanjem pojmova, umesto da ide u susret doksatičkim obzirima, interesima, mitovima i rasredištenim ideologemama trenutka. Danas je više nego hitan povratak filozofiji shvaćenoj kao potreba za promišljanje nedostajućeg smisla, kako u njoj samoj, tako i van nje, u svetu. Neophodno je da se osnaži poziv filozofa, s one strane opsena, simulacija i pričina. To je najhitniji zadatak, s čijim izostankom bi afinitet za odgonetanje nedostajućeg izgubio skoro svaki smisao, a sam svet bi se vezanih očiju kretao ususret samome sebi.

Konačno, filozofija bi danas morala da sebi vrati i svoju anatemu! U ogledu posvećenom Edgaru Alanu Pou, Bodler je govorio o istoriji književnosti u kojoj „ima ljudi koji nose reč baksuz ispisanu tajanstvenim slovima, u vijugavim borama na čelu. Dočepao ih se slepi Anđeo ispaštanja i šiba ih iz sve snage za pouku ostalima. Uzalud svedoče njihovi životi o daru, vrlinama, milosti; društvo ima za njih posebnu anatemu, i optužuje u njima one mane koje im je pridalo svojim progonom.” To prokletstvo ne važi samo u istoriji književnosti, već, čini se, i u istoriji filozofije, i možda ponajviše onoj koja se ispisuje danas. Pravilo ispaštanja i anateme nikad nije bilo potrebnije nego sada! Jer, filozofi nikad nisu bili manje osetljivi na prokletstvo vlastitog poziva nego što je to danas slučaj. Eto zašto previše ima filozofa koji to nisu, a premalo onih koji su dostojni svog imena. Šta god da se danas misli o praksis filozofiji, ona je posedovala nešto od tog baksuzluka/bezobrazluka koga je oličavalo prokletstvo filozofije. Najmanje što u sadašnjem trenutku možemo da očekujemo od poziva filozofa je to da se filozofiji vrati njeno prokletstvo, tako da ubuduće filozof, po cenu ispaštanja, postane ponovo bezobzirni kritičar svih okružujućih vrednosti, da bude onaj koji će uvek da traži drugo ili, ako hoćete, Đavola, koji će da bude u opoziciji prema svemu nedovoljnom, počev od važećeg poretka pa do uma, ukoliko i samom umu nedostaje neko zrnce soli, a ono mu, i sa sumnjom i bez sumnje, i te kako nedostaje.

Predgovor knjizi Poziv filozofa, objavljenoj u Beogradu, februara 2011, kao elektronsko izdanje na sajtu: www.miloradbelancic.com
Pokreće Blogger.