Mira Stupica: Susreti sa Belom i Miroslavom Krležom



Godina 1994. Ratna, strašna, gladna godina. Preko devet brda, preko devet gora, preko devet mora stigao mi je iz Zagreba glas prijateljstva: književnika Ranka Marinkovića i mog dragog dečaka, a sada već uvaženog univerzitetskog profesora Slobodana Elezovića. Primila sam čitanku "Književnost" Roksandića i Šicela (Školska knjiga, Zagreb, 1994) i u njoj o Marinkovićevoj "Gloriji" kao jednom od vrhunskih dela hrvatske dramske literature 20. veka, sa dva velika fotosa (Mira Stupica i Emil Kutijaro - Glorija i otac Floki Fleš, Mira Stupica i Adem Čejvan - Glorija i Toni klaun), a ispod fotosa tekst kritičara Kukolje: "Mira Stupica, najprije kao sestra Magdalena, a zatim kao artistica Glorija, nesumnjivo je dominanta ove predstave, ali ne u smislu glumačkog 'stara', već u savršenoj podudarnosti sa smislom teksta. Čistotu Glorijinog nagona za ljubavlju još kao redovnica Magdalena Mira Stupica je izrazila na tako sugestivan i prirodan način - da je kasnije polunaga u profanom cirkuskom kostimu djelovala još uzvišenije i čišće nego li u redovničkoj mantiji."

Ovo prepisujem doslovce zbog ganuća što je ovakav pitomi golub mira, preko strašnog ratnog neba, sleteo u moje krilo. U posveti mi je Ranko Marinković napisao: "Dragoj Miri miran pozdrav od 'Ratka', nekadašnjeg Ranka, iz onih vremena 'Glorije'.

A profesor Elezović mi 9. septembra 1994. godine iz Zagreba piše: "Ranko i ja smo često u društvu, a draga naša Miro, Vi trajno živite u Zagrebu, kao što pokazuje i najnovija čitanka za maturante, koja donosi Vašu sliku iz ''Glorije'', iako je u međuvremenu bilo mnogo produkcija i tumača toga lika. Dakle, legenda Vas i Zagreba nadvisuje vrijeme i prilike, a svi mi vaši u Zagrebu Vas trajno volimo i nosimo u duši."

Ratom se ipak sve ljudsko ne može zatrti. Srećna sam što je u to isto vreme Beograd dodelio nagradu za životno delo, Dobričin prsten, Mariji Crnobori.

Zagreb je bio lekovita stanica naših putovanja kroz pozorište. Naš dolazak, 1955. godine, bio je uzbudljiv društveni događaj koji je u svim pojedinostima beležila sva štampa. Pratili su nas već stečeni ugled naših predstava, "Dunda Maroja", "Talenata i obožavalaca", "Ljubov Jarovaje", koje je zagrebačka publika imala priliku da vidi prilikom naših gostovanja, i radoznalost građana koji su nam pri našem prolasku kroz grad prilazili i izlazili iz trgovina da nam stegnu ruku i požele dobrodošlicu.

Bojan se brzo oporavljao. Zbacio je sa svojih leđa mučni teret. Bilo je to pravo ozdravljenje, vreme kada se vera ponovo vrati, a s njom i sve želje kao kod zdravog čoveka. Prosto smo mahnuli krilima, zajedno sa zagrebačkim glumačkim ansamblom, koji je već duže vreme bio na nultoj umetničkoj tački, i napravili uzlet u velike predstave - "Svetu Ivanu", "Gloriju", "Kavkaski krug kredom", "Ribarske svađe, "Kolombu", "Optimističku tragediju", "Posetu stare dame" i druge - koje Zagreb i danas pamti i smatra Periklovim dobom svoga kazališta.

U naš stan dolazilo se mnogo, jer smo jedni drugima imali šta da kažemo i jedni od drugih šta da čujemo. Nezaboravni su susreti sa književnicima Rankom Marinkovićem, Gustavom Krklecom, Marijanom Matkovićem, Vladanom Desnicom, Josipom Depolom, slikarima Vilimom Svećnjakom, Miljenkom Stančićem, Edom Murtićem, Krstom Hegedušićem, Zlatkom Pricom, muzičarima Janigrom, Saksom, Savinom, Tijardovićem. Dijalog sa njima trajao je koliko i naš boravak u Zagrebu. Svake večeri izlazila sam na scenu ponesena ne samo ulogama već i bogatstvom i lepotom baroknog gledališta, sa ložama u somotu i zlatu, gipsanim ukrasima, kristalima i čarobno islikanim plafonom.

Bojan je rado sklapao prijateljstva i sa ljudima van pozorišta, ali, baš kao i u Beogradu, nije imao afiniteta za druženje sa političko-direktorskom garniturom. Bez stana, često je pretvarao Kazališnu kavanu zvanu "Kavkaz" u svoj radni prostor. Davor Šošić, njegov asistent i veliki prijatelj, priča kako su konobari Lujo i Đuro znali svaku njegovu naviku i, čim bi se pojavio, donosili bi mu "duplu ličku''  to jest kavu sa ukuvanim šećerom. Često je na mramornim pločama stolova olovkom crtao skice za dekore. Na jednom stolu, seća se Davor, nacrtao je kompletan dekor za "Pobunu na Kejnu", a posle su taj sto konobari sklonili da crtež ne bi neko izbrisao. Imali smo i odličan kontakt sa štampom, naročito prisan sa sjajnim Ivanom Krolom iz "Narodnog lista" i sa njegovim saradnicima, pa s Jurom Kaštelanom, Josipom Depolom, Rudolfom Sremcom, Zvonimirom Berkovićem. Kulturna rubrika "Narodnog lista" bila je u Masarikovoj okupljalište talentovanih umetnika, naročito slikara među kojima je bio i najveći, Miljenko Stančić. Napravio je mnogo crteža Bojana i jedan moj portret koji mi je pri privatnoj selidbi za Beograd neko uzeo, da ne kažem ukrao.

Zagreb je u ono vreme bio redak evropski grad koji je Hitler poštedeo rata i rušenja. Bio je lep, čitav, čist, elegantan. Bez mirisa straha, bede i sirotinje na sebi. U kafeima sa malim orkestrima još je vladao kontinuitet kapucinera, bečkih kolača, Štrausove i Leharove muzike koju su slušala vremešna gospoda, a ponekad i otplesala. Stanovi puni antikviteta i svilenih tapeta, dame uvek sa svežim frizurama i obaveznim niskama bisera od pet po podne. Uz nekoliko privatnih salona, krem Zagreba se uglavnom sretao na večerama u dva nobl restorana, u "Esplanadi" ili "Palasu". U tom uskom sloju društva sve je bilo pomalo na koturnama: akcenti, vokali, služenje, poze, sve je imalo svoja određena pravila i arije. Intelektualci i umetnici sastajali su se u Klubu književnika na Trgu Republike, danas Jelačić placu, tamo bistrili politiku, književnost, svetske aktuelnosti, a u damskim salonima uglavnom se govorilo o gospodi i damama koji nisu prisutni. Ja, koja sam odrasla u srpskoj palanci i u siromaštvu, a sada tako vidljiva i važna, sigurno sam često bila predmet tih razgovora i kritika. A katkada sam davala i povoda, jer sam se ponašala van svih njihovih ritualnih šema.

Nekoliko ljudi iz tog zagrebačkog vremena nosim sobom i danas. Blistavi umetnik i veliki pisac Ranko Marinković, ćutljivac, skupe reči, oštre rečenice koja bi odmah obletela ceo Zagreb. Vidim ga gde u dnu zamračene sale, gleda probu "Glorije".

Radeći "Gloriju", upravo zato što je to bila praizvedba jednog dela, na neki način osećala sam se lako, nisam bila opterećena predrasudama o dometima već postojanih glumačkih tumačenja i ostvarenja, ali i teško, jer je taj umetnički kamen valjalo hitnuti s ramena što dalje, da bi se dalo mesto i format jednom liku koji prvi put ulazi u scenski život i u svet publike.

Ranko je često prisustvovao probama, bilo je mnogo zajedničkih razgovora i konsultacija, ali nikada, ni u jednom trenutku, nije sputavao ni Bojanovu ni moju maštu sopstvenim viđenjem predstave. Iz partera za nas je uvek bio naše "dobro oko", a posle proba govorio bi nam i o onome što mu se nije dopalo. Naš odnos je bio pravi, topao, otvoren odnos prijatelja. Za premijeru mi je poklonio najlepšu lepezu iz 19. veka. Dugo godina širila se na zidu moje sobe, kao lepa umetnička slika, a nestala je kao sve ono lepo što nam tokom života nekako neprimetno i ne znaš kad nestane. Ali, ja je u svojim očima još uvek nosim.

Davor Šošić, Bojanov đak, asistent i prijatelj, pametni Davor, toplih i sjajnih očiju i divnog osmeha, ostavio je zapise o našem boravku u Zagrebu. Nema ga više - otišao je tako mlad od nas.

Slobodan Elezović, u ono vreme srednjoškolac zaljubljen u teatar, Bojana i Miru, danas cenjeni univerzitetski profesor, pisac debelih naučnih knjiga koje mi redovno dalje, a ja ne umem da ih pročitam. Sve što ne znam, ili što sam zaboravila o sebi i svome životu, zna i pamti moj mladi obožavalac i dugo već prijatelj, Slobodan Elezović. Razdvojeni smo granicama koje prijateljstvo, doduše, lako preleže, ali mi ipak često nedostaju njegovo prisustvo i topla, umna, prijateljska reč.

Sa Belom i Miroslavom Krležom počelo je, kad smo došli u Zagreb, naše intenzivnije druženje. Povezivali su nas teatar, novi projekti, uloge, postavljanje Krležinih drama po svetu. Bojan je imao idolatrijski odnos prema Krleži i njegovim delima, pa je, s malim izuzecima, isključivo njegove drame i radio na inostranim gostovanjima. Sa velikim uspesima, naročito u Pešti ili Varšavi, gde su one "legale" u skoro svoj milje. Ali ni tada, ni kasnije, nikada nisam čula da se Krleža, bar formalno ili indirektno, zahvalio Bojanu za trud i prodor "Lede", "Glembajevih" i "Agonije" na veliku evropsku scenu. Smatrao je to isključivo svojom zaslugom koju nije želeo da deli.

Ušla sam u kuću na Gvozdu puna poštovanja prema Krleži i puna zahvalnosti za Belinu toplinu i vedrinu, koje su nam svima olakšavale pristup i podnošenje veoma naglašene Krležine veličine. Možda zato što sam glumica, ili zato što sam već iskusila da veliki ljudi mogu da budu ponekad i veoma mali, pomno sam osluškivala svaki ton, nijansu, gest, misao Miroslava Krleže, priželjkujući da dotadašnjem divljenju prema njegovom delu priključim novo, za njegovu ljudsku ličnost. Naravno, trebalo je za to mnogo vremena i mnogo susreta.

U tim susretima, koji su uvek bili praćeni malim uzbuđenjem, ipak sam se donekle dobro snalazila. Imala sam svoju temu, teatar, pa sam ponekad mogla da ispričam i nešto što bi Krleža sa pažnjom slušao. Naravno, pričala sam mu i utiske o novim poznanicima, glumcima, kao i o nezgodama u koje sam upadala, ne poznavajući novu sredinu i njihove uzajamne odnose. Smejao bi se tim mojim pričama i nespretnostima. Primetila sam da je duhovitost kod njega na velikoj ceni, pa sam polako napipavala bravu koju sam želela da otključam.

Naravno, sve se to odvijalo isključivo na nivou mojih malih pretenzija, zahvaljujući onoj šaci soli koju mi je mati pri rođenju gurnula u glavu. Polako sam se oslobađala pritiska njegove opasne blizine i sve više postajala svoja, što je doprinelo da našem meru u toj veseloj zabavi i ne postanem njegova dvorska luda. Kad bih bila tiha i mirna, spuštao bi se on k meni i pokušavao da me nečim zabavi. Hvalio se da zna i tri bezobrazna vica, a za sve vreme uspela sam da čujem samo pola prvog! Počeo bi već sa neodoljivim kikotom: "J...o Mujo Ćeha na čaršiji ". I tu se već gušio od smeha i jedva nastavljao. Uspela sam da razumem samo toliko da se siroma' Ćeho u svojoj muci strašno drao, ali ne i kako se ta Mujina rabota završila. Smejala sam se i ja, ali ne ni Ćehu ni Muji već njegovom zaraznom smehu zločestog deteta koje govori bezobrazluke da bi šokiralo matore. Tako se slatko smejao da se sav tresao, ali si i tad morao da budeš oprezan, jer se to milo, zavodljivo dete često u sekundi pretvaralo u nemilosrdnog lava koji je u hipu mogao da te proguta. Zato sam se čuvala da, iako sam znala sijaset viceva, ne uvećavam njegovu oskudnu zbirku.

Kad bi se poveo razgovor o postavci nekih njegovih dela na našim scenama, ponašao bi se rezignirano kao dobrodušni darodavac koji, eto, već po stoti put pravi istu glupost i pušta da mu tamo neka neznalica brlja po tekstu. Ali, ja se ne sećam da je ikada nekoga ma kako neznatnog reditelja i ma kako malo pozorište - odbio. Beline predstave je pristrasno ocenjivao, ili možda sa malo blage ironije, bio je i pristrasan i sujetan, i baš takav blizak, jer nije mogao da sakrije da je i on ljudsko biće.

Sećam se, prisustvovala sam generalnoj probi "Agonije" u Narodnom pozorištu u Beogradu, sa prvi put dopisanim Krležinim trećim činom, u staroj i slavnoj podeli: Sava Severova, Božidar Drnić, Ljubiša Jovanović, Marica Popović. Režija: Bojan Stupica. Radoznalost kulturne javnosti bila je velika i sala Narodnog pozorišta prepuna. Po završetku probe komentari u gledalištu bili su: "Može, ali je nepotrebno, samo su razvodnjena ona prva dva, slavna vina."

Krleža je gledao probu iz lože na prvoj galeriji. Marija Crnobori i ja pošle smo k njemu da ga pozdravimo i eventualno čujemo njegov utisak. Dok smo pristizale, on je baš otvarao vrata svoje lože i tako smo se na tim otvorenim vratima sreli i pozdravili. A onda je Marija, posle malo kraće pauze, procedila: "Ja mislim da se to bu gledalo! Je, je, bu se to gledalo!" Tresnuvši nam vrata pred nosom, Krleža je ljutito odbrusio: "Naravno da se to bu gledalo, kad se zna ko je to napisao." Nas dve, kao oparene, sletele smo niz stepenice uz histeričan kikot. Sad smo nas dve krive što treći čin ne valja.!

Bio je fascinantan u svemu što je govorio i radio. U skali od ovakvih ispada pa do detinje zavodljivosti i umiljatosti. Umeo je i voleo da priča, a pričao je sa nepogrešivom dramaturgijom, duhovitošću, glumačkom svežinom i umešnošću. Pamćenje mu je daleko sezalo: od datuma, vremenskih i političkih situacija, događanja na svetskim frontovima i dvorovima, do detalja u razgovorima i izgledu sagovornika od pre 60-70 godina. Svako bi se u njegovoj blizini "prikovao" isključivo za njega, pa ma koliko još važnih i pametnih bilo pored.

On je tada već bio stari gospodin, ali je oštrina njegove pameti bojila muškošću to okruglo nezgrapno telo. Znao je da bude ne samo neprijatan već i surov, i to često prema svojim proverenim prijateljima iz mladosti ili iz nekih svojih teških dana. To napominjem samo zato da naše divljenje prema njemu bude manje patetično ili kritičko. Samo, nikada ne treba zaboraviti da je on bio veličanstvo kome je bilo mnogo šta dopušteno i zato mnogo šta opraštano.

Kad me duže ne bi bilo u njihovoj kući, javljala bi se Bela: "Djevojčice, nemoj da mučiš starca... dolazi, on pati... čekamo vas sutra navečer."

Znam da su Krležu u Zagrebu ogovarali: da nema većeg Glembaja od samog Krleže. A ogovarali su ga i u Beogradu, zbog zanovetanja u "Mažestiku" od kojeg su Žika Tuna, šef personala, i njegova ekipa uvek strepeli. Krleža je, kažu, zahtevao da za vreme obeda sve vreme konobar stoji u stavu mirno, u belim rukavicama, sa jednom rukom na krstima, a sa flašom i servijetom u drugoj, ne bi li precizno i u pravom trenutku dolivao vino u njegovu čašu. Ne znam, ali Bojan i ja smo često bivali njihovi gosti na ručku ili večeri, jelo se kao što se u svakoj civilizovanoj kući jede, na zvono bi domaćica, gospođa Ivka, donosila vrelu supu, pa onda neko meso i prilog, a na kraju kolač. Ničeg ni paradnog, ni suvišnog. Jedino bi me Krleža uvek opominjao kad bih ga zamolila da mi sipa supu: "Supa se ne sipa, ona se ulijeva, sipa se brašno, a vino se toči!"

Kad bi se kod Krležinih našlo šire društvo, uvek, naravno, viđenih intelektualaca, pretvarala bih se u malog gutača njihovih velikih razgovora. Krleža bi se u takvoj prilici, primetila sam, "peo u svoj spomenik" i svoju pomalo vampirsku prirodu koja voli da "gucne" malo krvi ispod grla svojih obožavalaca. Baš je voleo da uliva strah i nelagodu! I što si ga se više bojao, to bi te više kinjio. A pri tome bi mahao svojom malom belom rukom i tvrdio kako je on samo jedan izlapeli starac koga više niko ne sluša, "matori kenjac čije je vrijeme već prošlo", na šta bi ga svi, silno se trudeći da ne izgledaju kao obični laskavci, ubeđivali u njegov značaj i značaj njegovog dela, ne samo za naše nego i za sva buduća vremena. Što je bilo, i što jeste istina. Ali, shvatila sam tada i to da se veličine moraju redovno hraniti obožavanjem, inače se vrlo unervoze.

Bela Krleža je bila veliki meštar divljenja i društvenog opštenja u toj opsedanoj kući. Samo bi njenom veštinom svi dolazili na red. Bila je istrenirani dizač raspoloženja, navijač života i neumorni izumitelj ljubaznih rečenica. Uvek dobro obučena i raspoložena, vešta da sve što Krleža pokvari ili pozledi u hipu popravi i zaleči. Bila je Leposava Kangrga, Ličanka, srpskog duha i mentaliteta, majstorski presvučena agramerskom politurom. Bila je dragocena Krležina družica.

Bela se Bojanu neizmerno divila. Znala bi da kaže: "Šta će nam uopće premijera kad je sa Bojanom tako lijepo raditi." Posle Bojanove smrti napisala mi je pismo, htela je da naglasi šta joj je lično Bojan značio i koliko su bili značajni naši zajednički susreti. Molila je da joj verujem koliko je cenila i znala da oseti njegovu svestranu veličinu i kako je sada ponosita na to. "Grlim te, draga Miro, uz Krležin topli stisak, sa molbom da nam kad stigneš pošalješ jedan njegov fotos, da ga imamo u našem ambijentu i da porazgovaramo sa njim i o njemu."

Žika Stojković  mi je onda napomenuo da bi možda bilo dobro da zamolim Krležu da napiše nekoliko reči o Bojanu i o njihovoj saradnji. Poslala sam pismo i toplo ga zamolila. Otpisao mi je da me voli i razume, ali da on nije vičan komemorativnim tekstovima, no da će svakako, jednom kasnije, o njemu pisati. Ali je ipak dve godine pred Bojanovu smrt zapisao u svom dnevniku i ovo: "09.01.1968. U 6 i 30 poslije podne stigao Bojan Stupica, pokunjen pointer bez angažmana, skiće se besposlen koje kuda, bez plana... sve je dim. Poslije peštanske Agonije ništa, to mu je bio jedan od najsretnijih uzleta. Luta u punoj rezignaciji..." Fotos im, naravno, nisam poslala.

Život je išao dalje, i dalje smo ostali u prijateljskim odnosima. Ja sam već bila udata za Cvijetina Mijatovića, takođe velikog poštovaoca Miroslava Krleže. Izmenjivali bismo čestitke za Novu godinu toplim rečima.

Godine 1980. Bela Krleža mi je pisala:

"Draga moja Miro,
Mnogo sam u mislima s tobom i čeznem za razgovorom i uspomenama. Nas je pritisnuo snijeg, reume, spondiloze... Ipak čekamo proljeće... Tebe i Cvijetina grli nježno uvijek tvoja Bela."

Prvih meseci Cvijetinovog predsedničkog mandata Cvijetin je i sam imao potrebu, a mislio je i da mu je dužnost, da kao predsednik ode na noge takvom književnom velikanu. A znao je da će time i meni učiniti radost.

Oboje su već bili usamljeni. Bela više nije igrala u teatru. Bili su stari. Tita više nije bilo, glamura nije bilo, tako da je, i pored Belinog truda, Gvozd vidno tonuo. Sreli smo se i bilo nam je svima lepo. Bela nas je dočekala na vratima, bila je nedelja, pa su vozač i domaćica kuće bili slobodni, ali se topla kafa već pušila na srebrnom pladnju. Mislila sam da će to biti samo jedna kratka kurtoazna poseta, a pretvorila se u višesatno druženje. Mnogo uspomena i malo alkohola učinili su da nam se bilo teško rastati. Krleža je hrabro nalivao konjak u moju i u svoju čašu i bilo je prijatno videti kako čika u nekim prilikama ne brine mnogo o svome zdravlju. Ali, pomagao se već s obe štake i to je bilo teško gledati.

Alkohol nas je omamljivao, pa smo osetili i glad. U kući nije bilo ničega za jelo, sem suvog milihbrota koji je stajao u kuhinji na frižideru i čekao da ga ujutro gospođa Ivanka baci pticama. Bez ikakvog pardona i serviranja razgrabili smo suvi kolač, zalivajući ga pićem, i veseli i malo omamljeni. Bio je to poslednji susret sa Belom. Te godine je umrla, a ubrzo za njom i Krleža. Ali, sa njime smo se još jedanput nakratko videli. Krleža nam je tom prilikom pričao okupacijsku priču o svome susretu sa Pavelićem i tragičnu storiju o prijateljstvu sa doktorom Vranešićem koji ga je spasao ustaškog streljanja, krijući ga u svom sanatorijumu, kao i o svojoj griži savesti što je zakasnio da svog dobrotvora spase komunističke odmazde i smrti.

Pričao nam je o Belinoj smrti i svome kajanju što joj je pri odlasku u bolnicu rekao "adje" umesto "do viđenja", o besanim noćima za vreme njene bolesti i o naglom i jezivom cvrkutu ptica u četiri ujutro u njihovom vrtu, kada je naslutio da ih je Bela, baš tog trenutka, zauvek napustila.

Ja, koja nikada nisam bila skupljač i rasturač njegovih rečenica, potresena, prvi put sam rekla sebi da ću ovo pamtiti i, kad Krleže više ne bude bilo, možda ću nekom i da ispričam. Posle njegove smrti sve novine su donele te iste dve priče - darivao ih je čika mnogima.

Bilo je mučno gledati ga tada onako nesrećna i nemoćna kao staro posečeno deblo. Setih se onoga što je u "Dnevniku" zapisao o Bojanu: "Pokunjen - bez plana... u punoj rezignaciji... ništa... sve je dim...". I pomislih, gledajući ga takvog, kako mnogi naši velikani baš takvi odlaze s ovog našeg nesavršenog sveta.

Sada više nema Bele i nema Krleže. Oboje ih se sa nežnošću sećam. Bili su to veliki ljudi!

Iz uspomena Mire Stupice, objavljeno u NIN-u, februara 2000.

Pokreće Blogger.