Borivoje Adašević: Doba sumnje koje ne prolazi (prilozi o Kišu)

§ 1. Uvodne napomene


Moglo bi se raspravljati o tome, ali se uticajnost pisca može odmeravati po broju onih koji nakon njegove smrti ulaze u književnost ističući na svom grbu ime i znakove literature onog čiju uticajnost sagledavamo. Tako posmatrajući, Danilo Kiš predstavlja monument književnosti XX veka. Umreti, dame i gospodo, nije mala stvar, to znači, u najmanju ruku, oprostiti se od ljubavi, od otmenosti duha, od mirisa knjiga, ako ste pisac i pravom se linijom zaputiti u ništavilo, onu istu bezdan od čijeg ste se zagrljaja branili čitavog života. Umirući se pisac tako oprašta od sebe samog, od lika i dela koje je krojio za čitalačku publiku celog svog života i prepušta nepouzdanoj, takođe, varljivoj naklonosti zastupnika pred književnom javnošću i literarnom scenom, koja u napuštajućem velikanu, u glavnom, vidi priliku za okorist svake vrste. Kada umirete, napuštate dakako ovaj svet, a svet mrtvome rado uzima reči u usta, prepravljajući ih, najčešće po ćudi aktuelnog, na književnoj sceni duvajućeg, vetra, primerice i zle naravi, nalik onom o kom je sam Danilo Kiš raspravljao, uz galamu i sudsku završnicu, u političko/književnoj aferi oko Grobnice za Borisa Davidoviča. Moramo biti iskreni i reći da je naša književna scena, uprkos svemu, opterećena bolestima malih književnosti a da se u nju ulazi duž uzanih filistarskih staza kroz koje se često ne da provući golema sen nečijeg talenta, dok ona ne naraste do tačke u kojoj se te staze razmiču u eksploziji tog talenta, uklanjajući mu se s puta da bi povratile dah i dovršile pripreme za napad u svoj svojoj brojčanoj dominantnosti koju čine, kao kakav provincijski melšpajz, prosečnost i mediokritetstvo svih fela. Do tačke u kojoj naraste do granice netolerantnosti jedne male književne sredine, talenat u glavnom ćuti, najčešće nekih desetinu i više godina od svog ulaska na književnu scenu, pripremajući teren za očiglednu nastavu literature i književnog pisanja, koja će krenuti tu negde oko pete, može biti i šeste knjige, kada se pažnja javnosti dovoljno skrene na pisca i kada okolina shvati ili počne prihvatati da u njenoj neposrednoj blizini izrasta jedan umetnički, jedan literarni virtuoz. U tom svetlu gledano, može se tumačiti jedna neobična tačka u biografiji Danila Kiša, koja se nalazi negde tamo nakon pojave romana Peščanik, u kojoj se oglašava eksplozija jedne velike i izrazito složene zvezde, jednog literarnog sunca, ako hoćete, sunca literature Danila Kiša [1].

§ 2. Početak glavnog pretresa

Kako smo ustvrdili da glavni tok u karijeri Danila Kiša započinje s pojavom Peščanika, red je da napomenemo da je Kiš tada pisac koji uz znanje nekoliko jezika i brojne književne prevode prednjači duhom i talentom, ostvarenošću ideja, pred drugim piscima i da to sasvim očevidno rađa različite pobude kod pripadnika književnog esnafa, čiji krem stoluje mahom u Beogradu. To je, istovremeno, doba u kome se polagano, ali u širim razmerama rađa nacionalizam kod pisaca na svim stranama ondašnje Jugoslavije, te mnogi pišu u takvom ključu, s takvim primislima, videvši u tom istom nacionalnom osvešćivanju, koje je zapravo neka vrsta prolegomene za međunacionalno krvoproliće, onaj spiritus agens koji im obezbeđuje snagu i svežinu akcije, pružajući im intelektualni alibi za nedostatak argumentacije o nevaljalosti, u tom času, aktuelnog stanja u zemlji. Danas nam je jasnije nego ikad da se duh Danila Kiša u takvoj atmosferi, u tom nacionalnom svebujajućem indentifikovanju, u najmanju ruku, ne oseća lagodno, a sa takvim bogatim posledičnim iskustvom sa fašizmom, koji je samo dalja razvojna etapa nacionalizma u poletu, što Kiš dakako zna, ali očigledno ne i sredina s kojom ulazi u polemiku i intelektualni konflikt, te ima potrebu nešto činiti, nešto napraviti kao kontrateg težištu opšteprihvaćenih strujanja među inteligencijom u celoj ondašnjoj Jugoslaviji. Što je ta njegova polemička iskra bivala okrenuta ili shvaćena kao usmerena uglavnom ka Srbiji i srpskoj kulturi i literaturi, dokazuje drugu činjenicu, koju sagledavam dvadeset godina nakon njegove smrti, a to je da je Kiš bio i ostao srpski pisac, okrenut ka srpskom jeziku ali udenutom u jugoslovenski, izrazito prihvatljiviji model u kome nacionalnost njenih građana ima sasvim drugačije shvaćenu konotaciju, što je dalje govorilo u prilog njegovoj iskrenoj borbi za očuvanje te države, čija je budućnost bila zaista moguća, ali ipak neželjena u pretežnom delu političke i kulturne javnosti širom njene nemale teritorije. Danilo Kiš u vreme pojave Peščanika – a duh nemalog broja intervjua (osobito onog pod naslovom Doba sumnje, u kome je objavljen razorni, demistifikujući portret nacionaliste) ali i njegove esejistike, njegovog književnog ponašanja na sceni, govore u prilog tome – do tančina zna kuda sve to vodi i gde ćemo kolektivno završiti ako se istim intenzitetom nastavi pojanje u tom nacionalnom registru, kao što vidi i to da ispod boljševizma velikog dela političkog rukovodstva u Srbiji ali i drugde, po republikama ondašnje SFRJ, ključa zažareni kotao međunacionalnih sukoba. I tu, baš na tom mestu, počinje rasplet jednog konflikta koji je bio konflikt negovorećih istim jezikom, dakle onih čiji su život, moral i jezičko nasleđe, različitim putevima hrlili ka budućnosti, a nakaznost projekta onih koji su govorili protiv Kiša danas sagledavamo kroz blisku prošlost, a do juče, na žalost, i na sopstvenoj koži.

§ 3. Glavni pretres

Nakon pomenutog intervjua koji je 1973. godine, povodom pojave romana Peščanik, pod naslovom Doba sumnje vodio s Danilom Kišom, Boro Krivokapić i koji je objavljen, između ostalog i u knjizi Danila Kiša, Po-etika, knjiga druga[2], nekako započinje proces Kišovog fizičkog udaljavanja sa književne scene ondašnje Jugoslavije. Taj proces će nekoliko godina kasnije, s pojavom Grobnice za Borisa Davidoviča, u krajnjoj konsekvenci, rezultovati konačnim, rekao bih, razlazom sa inteligencijom u SFRJ, posebno u Beogradu. Nacionalizam i boljševizam, dva osnovna greha srpskog književnog establišmenta, učinili su, mislim tako, da se Kišu prirodno uskrati pravo na život u sopstvenoj zemlji. Istina je da ga niko nije prisilno uklonio iz Jugoslavije i Beograda tog vremena, ali mu je gomilanjem zlog raspoloženja spram njegovih dela i aktivnog učešća u javnosti i jednog osobitog vida političkog angažmana koji je preuzeo na sebe Danilo Kiš, uskraćena dobronamernost i dobra volja aktera kulturne scene ondašnjeg Beograda [3]. U navedenom intervjuu Doba sumnje, u jednoj odelitoj celini, Kiš daje suštinski portret nacionaliste kao neostvarenog bića, koje se ostvaruje isključivo u okviru kolektiviteta i nacionalizma kao kolektivne paranoje koja za jedini cilj ima uzdignuće sebe naspram drugog nacionalizma, nasuprot druge nacije koja jedino tako i dobija smisao, da bude ispod ove koja na nju gleda s visine, a u drugom poimanju, ona, dakako da i ne postoji. Ta rasna, u biti maloumna politička doktrina izrasla na neobrazovanju i zatucanosti žitelja poslednje despotske pokrajine u oslobađajućoj i udružujućoj Evropi, koja uklanja granice i barijere između kultura i politika država, apostrofirana je od strane Kiša kao osnovna brana napretka, ona otežavajuća okolnost koja nam, na putu pravolinijskom i usmerenom ka budućnosti, postavlja nesavladivu prepreku. Na tom mestu, kao da prećutno govori Kiš u svom portretisanju nacionalizma, prihvatanjem načela nacionalističke teorije, pisac i intelektualac uopšte, udaljavaju se od humaniteta i postaju čudovišta, oni dakako prihvataju zlo i stranu zla kojoj počinju služiti kao najamni ratnici. Rasne teorije, teorije krvi i tla, nacionalističkog ponašanja svake vrste, put su koji nas vodi ka čudovištu a ne ka biću u (svom) svetu uznapredovalom u hijerarhiji inteligentnih svetova. Koliko je ondašnji književni establišment bio spreman za nauk ove vrste? Naknadnom pameću vidimo: niukoliko! Sukob je, dakle, bio neminovan, rezultat takođe: izgon Danila Kiša. Dobrovoljni ili ne: u čemu je razlika kada na to gledamo s ovolike istorijske diostance?! Ali, da spor nije uslovio duhovnim, ako hoćete, duševnim slomom Danila Kiša, dokazuje njegovo ponašanje nakon tog obračuna, završenog na književnom polju pojavom Časa anatomije (napisanog s virtuoznošću i, prema svedočenju Mirjane Miočinović, za svega mesec dana, maja meseca 1977. godine), koja je nužno morala uslediti, jer napadi na novelističku zbirku Grobnica za Borisa Davidoviča predstavljali su zapravo neku vrstu prevoda ovog političko-ideološkog sukoba na književni teren, njegovo maskiranje u kritičko-polemičku književnu raspravu. I tu je, da posebno naglasimo, bila omaška sredine, njeno pogrešno klađenje i loš izbor modela likvidacije ovog pisca. Nije više bilo vreme streljanja uz huku kamionskih motora nalik na one opisane u pomenutoj knjizi s temom staljinskih zločina, već je došlo doba u kome su se likvidacije vršile na moralnom i zanatsko-umetničkom nivou, te proglasiti nekog (u ovom slučaju Danila Kiša) plagijatorom, značilo ga je, uistinu, u potpunosti likvidirati. Međutim, kako to oduvek i na sreću biva, mala inteligencija malo je i računala, te književni mačevaoci izašli na Kišov megdan, ubrzo behu sasvim sravnjeni sa zemljom! No, nagomilani balast nesporazuma, mržnje i zavisti, kao i povređenost aktera u slučaju oko Grobnice za Borisa Davidoviča, stvorili su klimu neizdrživu za humano ljudsko biće. Kiš odlazi u Pariz svestan, kako kaže Mirjana Miočinović, da se ceo njegov književni rad meri, u prvom redu, aršinima važećim za “nacionalnog pisca” i da će prema tim paraestetskim merilima on uvek biti gubitnik. Dodajmo i to, da odlazeći, on u zemlji ostavlja stanje koje je, praktično, zatekao svojim ulaskom u njenu književnost.

§ 4. Epilog

Nakon perioda ratova i gladi, nakon doba u kome je fizička likvidacija neistomišljenika bila način kojim se polemiše u političkoj javnosti Srbije, a isterivanje pisaca iz zemlje, surovim pretnjama i fizičkim obračunima, model polemike među inteligencijom [4] – došao je period tranzicije, u kome sasvim jasno ne znamo gde smo, ali u kome je stanje u svetu ideja, na liniji SANU – Udruženje književnika, na onim ideološko-političkim osnovama na kojima je bilo u trenutku ulaska u književnost Danila Kiša. Baruština se tu i dalje ljeska svojim zlokobnim zelenkastim sjajem, a preko nje često duvaju zli vetrovi, nalik na one opisane u Času anatomije. U toj atmosferi i s pogledom na te prilike, u književnost srpskog jezika na velika vrata ulazi nova književna generacija, koju čine pisci rođeni sedamdesetih, na neki način i upravo s intervjuom Doba sumnje Danila Kiša. Kao da ju je taj intervju, predviđajući jedno novo doba, koje nezadrživo stiže i u ovu našu Balkansku tulu, doneo sobom ili su ti  pisci poslati uz glas nekog književnog i idejnog Boga, izgovoren kroz usta Danila Kiša, za sve pripadnike te generacije, više ili manje, neprikosnovenog autoriteta. Uzdajmo se u dobru sreću, da će ta dva autoriteta, sklopljena fizičkom smrću Danila Kiša u jedan, uspeti da ustoliče sasvim novu duhovnu vertikalu u književnosti srpskog jezika i da će, napokon, svežiji, renesansniji vetrovi zaduvati. I šta bismo, na kraju, sledeći njegov nauk, mogli da mu poručimo danas? Prateći ironičnu nit njegovog oštrog i estetski zahtevnog duha, uz izvesne korekcije u tekstu, po svemu sudeći isto ono što piše Silven Koladanu s početka komada Kasica-prasica, Ežena Labiša, koji prevodi, ko drugi do sam Danilo Kiš: Dragi naš tata, pišemo vam da vam kažemo da smo vrlo zadovoljni… uznapredovali smo… premestili su nas u štalu… U štalu… – Kao da nam istim glasom odgovaraju Kiš i sledeći lik ovog vodvilja, Šambursi. – To su porodične intimnosti… Čitajte u sebi…






[1] Sve započinje pojavom Peščanika (1972). – Kaže M. M. u svom pogovoru knjizi Gorki talog iskustva. – Sklop te knjige, književni postupci, raznolike vizure i stilski registri širokog raspona, sve je to zbunjivalo oficijelnu kritiku čija je moć tih godina bila ogromna, a “poetičke” predrasude ravne po snazi ideološkim predrasudama (i uglavnom refleks ovih poslednjih). NIN-ova nagrada za roman godine bacila je, međutim, na knjigu dovoljno svetlosti da bi ona i njen autor postali predmetom pažnje novinara. Otud intervjui, njih desetak, dati u istoj godini (1973). Novinarska profesionalna znatiželja omogućila je, dakle, Kišu da izloži svoju poetiku, sa strašću i akribijom, istovremeno.

[2] Po-etika, knjiga druga, Beograd, Mala biblioteka Ideja, 1974. (Prim. B. A.)

[3] Od oktobra 1979. do oktobra 1989. – kaže M. M. na drugom mestu u navedenom pogovoru knjige Gorki talogiskustva –Kiš živi u Parizu, u nekoj vrsti “džojsovskog progonstva“, dakle dragovoljnog, ali ipak proisteklog iz osećanjapovređenosti i iz uverenja da njegova literatura, uprkos nagradama, uprkos tiražima koji se za naše pojmove mogusmatrati velikim, nije shvaćena. I da je to posledica dveju stvari: njegovog književnog rukopisa koji nema nikakvihdodirnih tačaka sa narativnim standardima naše proze, i njegovih književnih tema koje nemaju onih obeležja koja biga bez ostatka mogla svrstati među “nacionalne pisce” (srpske ili crnogorske svejedno).

[4] Prvi model odabran i iskorišćen u slučaju književnice Daše Drndić, dok je drugi bio namenjen piscu Mirku Kovaču. (Prim. B. A.)

Pročitano  na skupu "Danilo Kiš, naš savremenik (Dvadeset godina od smrti)", zima 2009.
Pokreće Blogger.