Dennis Denisoff: Deleuze i Guattari

Pre svog susreta 1969. godine, obojica - kako Deleuze, tako i Guattari - već su opsežno radili na svojim istraživačkim područjima. Možda je Deleuzeov najveći prethodni uloženi napor bio onaj koji se ticao njegove kritike Hegelove dijalektike, najpoznatije izložen u knjizi Nitzsche i filozofija(Nietzsche et la philosophie, 1962). Takođe je napisao Marcel Proust i znaci (Marcel Proust et les signes, 1964), gde je analizirao U potrazi za izgubljenim vremenom kao demonstraciju Proustovog istraživanja procesa značenja. U radu o hegelijanskoj dijalektici i Platonovom modelu ponavljanja, Deleuze gradi Razliku i repeticiju (Différence et répétition, 1968), gde obrazlaže alternativni model ponavljanja koji zamenjuje pojam esencijalnog ideala pojmom simulakruma. Centrirajući razliku dovodi time u pitanje one filozofske pozicije koje ohrabruju privilegovanje Istog(sameness) ili pojma ideala. Među ostala važna filozofska dela Deleuza spadaju: Francis Bacon: Logika osećaja (Francis Bacon: Logique de la sensation, 1981) i Foucault (Foucault, 1986).
Deleuze i Guattari malo govore o lezbejstvu u svom radu, mada neke poststrukturalističke feministkinje vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na neki uopštavajući ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja muškaraca

Guattari je studirao kod Jacquesa Lacana tokom '50-tih i '60-tih godina i njegova zbirka eseja Psychoanalyse et traversalitépojavila se 1972. godine. Danas nam je poznat prvenstveno po njegovom radu sa Deleuzeom.

Nekoliko godina pre njihovog susreta, Deleuze je u deluPrezentacija Sacher-Masocha (Présentation de Sacher-Masoch, 1967) koristio Veneru u koži (Venus im Pelz, Sacher-Masochova poznata novela, prim. prev.) kako bi izložio gledište da mazohizam nudi beg od freudijanskog pojma edipovske subjektivnosti. U Anti-Edipu (L'Anti-Oedipe, 1972) ova dvojica teoretičara proširuju ovaj tok istraživanja. Tvrde da su ljudi konstituisani od 'žudećih-mašina' (desiring-machines) koja proizvode želju, kao afirmativnu snagu koja se oseća kroz telo bez organa, telo koje je neklasifikovano, neorganizovano i ne-totalno. Konvencionalno centriranje želje na genitalije, tvrde njih dvojica, jeste zapravo struktura napravljena da kontroliše želju tako da njena samo-ovekovečujuća energija ne istiskuje kapitalizam. Dovodeći u pitanje koncepciju želje i seksualnosti koja daje prvenstvo heteroseksualnosti, tradicionalnom porodičnom modelu i rađanju, Deleuze i Guattari ohrabruju viđenje prema kome je želja protejska (poprima različite oblike) i nestruktuirana, te da ona postoji pre unutar socijalnog polja nego unutar psihe. Kada opisuju želju kao 'homoseksualnu' ili 'transseksualnu', oni koriste ove termine da odrede izričito ne-humanistički pojam želje. Ovakva želja prkosi edipovskom modelu konstituisanjem izrazito različitih modaliteta ljudskih odnosa, a zadobija negativnu crtu perverznosti samo putem unificirajuće edipalizacije.

Dvojica teoretičara detaljno opisuju ova viđenja u deluKapitalizam i šizofrenija - hiljadu visoravni (Capitalisme et schizophrénie: Mille plateaux, 1980). U delu Homoseksualna želja (Le désir homosexuel, 1972) Guy Hocquenghem (Gi Okangem) se oslanja dosta na Anti-Edipa tvrdeći da homoseksualci, koji nemaju [osećaj] seksualne krivice, nude jedinstven potencijal za seksualno-političku promenu. Deleuze i Guattari malo govore o lezbejstvu u svom radu, mada neke poststrukturalističke feministkinje vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na neki uopštavajući ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja muškaraca, binarnog modela seksualnosti i tela.

Dennis Denisoff

Literatura: Gilles Deleuze and Félix Guattari, Anti-Oedipus: Capitalism and Schizophrenia, prev. Robert Hurley et al., New York, 1977; A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia, prev. Brian Massumi, Minneapolis, 1987). Guy Hocquenghem, Homosexual Desire, prev. Daniella Dangoor, London, 1978.


Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 108-109.

Pokreće Blogger.