Dostojevski: O lepoti

Prijatelju, prijatelju, u poniženju, u poniženju i sad. Strašno mnogo ima čovek na zemlji da trpi, strašno mnogo ima nevolja! Nemoj misliti da sam ja samo prostak u oficirskom činu, koji pije konjak i živi u razvratu. Ja, brate, skoro samo o tome i mislim, o tom poniženom čoveku, sem kad brbljam. Daj, bože, da sada ne brbljam i sebe ne hvalim. Jer, stoga mislim o tom čoveku što sam i ja sam takav čovek.

Da bi se čovek iz niskosti
mogao dušom podići -
neka sa drevnom majkom zemljom
stupi u savez večiti.

Ali evo u čemu je stvar: kako ja da stupim u savez sa zemljom zanavek? Ja ne ljubim zemlju, ne param joj grudi? Ja idem, a ne znam da li sam u smrad pao i u sramotu, ili u svetlost i u radost. Eto gde je nevolja, jer sve na svetu je zagonetka. I kad mi se dešavalo da tonem u najdublji sram razvrata (a meni se samo to i dešavalo), onda sam svagda tu pesmu o Cereri i o čoveku čitao. A da li me je ona ispravljala? Nikada! Zato što sam ja Karamazov. Stoga što kad ja jednom poletim u bezdan, onda letim pravce, strmoglavce, i sa stopalima naviše, i čak sam zadovoljan što baš u takvom ponižavajućem položaju padam, i smatram to za sebe kao nešto lepo. I eto, baš u samoj toj sramoti najednom počinjem himnu. Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ja ljubim porub one odeće u koju se oblači bog moj: neka idem u isto vreme đavoljim tragom, ali ja sam ipak i tvoj sin, Gospode, i volim te, i osećam radost, bez koje svet ne može da postoji ni da bude.

Dušu božjega stvora
radost večna napaja,
tajnom silom vrenja
ona zagreva pehar života;
travku je izmamila na svetlost.
Haos razvila u sunca
i razlila ga u prostoru
koji je čak i zvezdaru nedostižan.

Na blagim grudima prirode
sve što diše, radošću se napaja;
sve stvorove, sve narode
ona za sobom vuče;
nama je dala prijatelje u nesreći,
Grožđani sok, vence harita;
insektima sladostrašće...
Anđeo - pred bogom stoji.

Ali dosta je stihova! Prolio sam suze, i sad me pusti da otplačem. Neka to bude glupost nad kojom će se svi smejati, ali ti nećeš. Eto, tvoje oči plamte. Nego dosta stihova. Hoću sad da ti kažem o “insektima”, o onima koje je bog obdario sladostrašćem. Ja sam ti, brate, baš taj insekt; to je baš za mene rečeno. I svi smo mi, Karamazovi, takvi - i u tebi, anđelu, taj insekt živi, i u krvi tvojoj izaziva oluje. To su oluje, jer je sladostrasnost oluja, pa i više od oluje!

Lepota - to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok - ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota.

Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi -jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska. Uostalom, što koga boli, on o tom i govori.

Iz: Braća Karamazovi, Rad, Beograd, 1975.

*photo: Ryan McGinley

Pokreće Blogger.