Ivo Kara-Pešić: Drevni okean



Rođen sam pod znakom oklevanja. Uvek napredujem unatraške.

Sve je počelo naizgled slučajno, ali ko je iskusio slučaj zna da je on samo prerušena kob. Dotakli smo se u prolazu. Odmah sam imao onaj demonski osećaj da je čekam tri života. Oči su joj bile dva ponora obrubljena tamom. Koža omamljujući okean maslinastih duna. Hod... prolećni oblak nošen žudnjom vetra. Kairos me nije povukao za ruku. Šmugnuo je zajedno s njom uz pokretne stepenice i nestao u gomili prolaznika.

U očaju sam se spustio do obale. Mesec je bio suludo mlad, pramen riđe kose. Udahnuo sam punim plućima i zadržao disanje do vrtoglavice.

 - Jel vidiš okean? -začuo sam pre nego što sam otvorio oči. Preda mnom se sve do obzora prostirala ravnica u kojoj su se neumorno susretale dve reke. Jata galebova plovila su po toplim strujama smiraja dana. Kako je znala za moje tajno mesto?

- Ne, vidim reke i ravnicu - odgovorio sam skrivajući uzbuđenje u glasu.

- Gledaj u sebi - rekla je. - Sve ovo pred nama nekada je bio okean, a grad po kojem me tražiš nekada je bio primorski. Svi u sebi imamo trag drevnog okeana.

Huk okeana ispunio mi je nozdrve. Nad Beogradom je duvalo olujno jugo. Ogromni talasi pokušavali su da nas dograbe i odvuku na pučinu. Ona je samo mirno sedela i uživala u novim mirisima koje joj je nevidljivi poštar donosio s okeana.

- Jel ovo život u kojem ćemo se spojiti?                                   

- Ne znam - rekla je. - Otisnimo se, more čuva suludnike.

Rođen sam pod znakom oklevanja. Uvek napredujem unatraške.
Pokreće Blogger.