Ivo Kara-Pešić: Dvoboj




- U gradu sam. Biraj mesto i oružje - otkucao sam na mobilnom i pritisnuo send.
Nakon 13 sekundi čuo se zvuk pucketanja prstima. Primio sam sms.

- Mesto: Pristanište. Oružje: šarm.

Kreten! Zaboravio sam da napišem vreme.


- Tačno u podne? - pitam u sledećoj poruci.
- No way. Na dvoboje izlazim samo u sumrak. 19.30 - odgovorila je munjevito.


Nikad nije grešila u kucanju. To me je fasciniralo.

Kako da se obučem? Da li da se pravim razbarušeno opušten ili da se sredim i budem opako elegantan revolveraš, kao Yul Brynner u Sedam veličanstvenih? U životu se nismo sreli, a znali smo se u ožiljak. Razgovori su nam uvek bili filmski, puni aluzija i skrivenih citata. Kako da zauzdam prevelika očekivanja? Kao da je neko napravio best of svih sanjanih i voljenih žena i stvorio nju. Ali uvrnuti best of, ne onaj za neradoznale likove koji muziku slušaju kao da peru zube i koje mrzi da preslušavaju albume, pa žele sve „hitove“ na jednom mestu. Ne takav best of. Više nešto poput b sides. Žena stvorena od onih stvari koje nisu ušle na albume jer potpuno odudaraju od svih drugih stvari i mogu da funkcionišu samo kao singlovi, same za sebe. You know what I mean.

Imao sam ceo dan da osmislim ubitačnu taktiku. Ali bio sam jako nestrpljiv. Loša osobina za revolveraša. Razmišljao sam kako da je ranije izmamim na čistinu i budem brži na obaraču. Rekla je da voli susrete bez plana. Nađemo se, pa kud  nas put odvede. Ali samo vrhunski majstori mogu da improvizuju. Uvek me nervirala improvizacija koja je posledica nepripremljenosti.

Ovaj grad je premal za oboje. Neće izdržati do večeras, napisao sam odmeravajući dve košulje koje su ušle u najuži izbor.

Znaš gde su mu šavovi. Ne popuštaj!, odgovorila je pre nego što sam uspeo da spustim mobilni na krevet vraćajući odbačenu košulju u ormar. Nema nade da dobijem ovaj dvoboj. Čini se da mislima otkucava poruke. I siguran sam da je već pre mesec dana odlučila kako će izgledati i to da će me smrtno ranjenog ostaviti na glavnoj ulici kao opomenu drugima. Zamislio sam kako joj je međunožje savršeno glatko i sočno poput nektarine. U ustima sam osetio ukus mora.

Ima još vremena da se predomisliš i mirno predaš. Tačno sam mogao da zamislim kako se osmehuje dok čita moju praznu pretnju.

Moli Boga da ti se ne predam.

Znala je od čega najviše strepim. Pogledao sam u svoje šake naglašenih vena. Jedva primetno su se tresle. Nekoliko sam puta pred ogledalom potegao revolver iz kožnog opasača. Tip u ogledalu bio je brži. Natočio sam vino i otpio dva duga gutljaja.

Moj Bog ne podnosi moljakanja. Surov je i osvetoljubiv, napisao sam bez ijedne greške u kucanju. In vino tranquillitas.

To nije tvoj Bog, to sam ja. Natoči još jednu čašu. U tom se trenutku čulo kucanje na vratima.

Niko nije imao pojma da sam u gradu. Pogledao sam kroz špijunku. Rupa cevi revolvera uokvirila mi je zenicu.

- Bam! Mrtav si - začuo se ženski glas. Otvorio sam vrata i ugledao je.

- Smrt dolazi s najavom samo u filmovima - rekla je i zakoračila u stan, pribivši me uza zid. - Sve što kažeš moglo bi biti i biće upotrebljeno protiv tebe - šapnula je i zubima mi dodirnula žilu kucavicu.

- Nekada sam bio puno brži na revolveru - rekao sam i spretnim pokretom kliznuo iz njenog zagrljaja, uhvativši je čvrsto s leđa. Mirisala je na dugo iščekivanje.

- Sada treba da budeš sve, samo ne brz - rekla je i jednim potezom skinula pončo, ostavši potpuno gola, samo u mokasinama. Prstima sam napravio glisando niz njena leđa.

- Predaješ se? - pitao sam, zavrnuvši joj blago ruku.

- Pokušaću.

Pokušaj je bio, baš kao i mi, nestajući svet oko nas.

Pokreće Blogger.