Volter, prosvetitelj i „gostioničar Evrope”



Pariska koncertna dvorana „Bataklan”, poprište masakra 13. novembra, nalazi se u Volterovom bulevaru, koji povezuje Trg Republike sa Trgom Nacije. Volter, nacija, republika – ključne reči francuske političke tradicije, one koja vuče korene iz 18. veka...

Zapravo, Francuzi svoju epohu prosvetiteljstva i zovu „Volterov vek”, naglašavajući time koliki je pečat ovaj veliki književnik i društveno angažovani mislilac ostavio na svoje doba u Francuskoj i Evropi. Dugovečan (1694-1778), višestruko nadaren, neumornog pera do samog kraja, vatren borac protiv predrasuda i nepravde, a ipak prilagodljiv svakoj novoj epohi, Volter otelotvoruje osamnaestovekovni ideal filozofa – mislioca koji izbegava metafizička, nerešiva pitanja kako bi se posvetio konkretnom poboljšanju običaja i nazora, političke i društvene organizacije. Takav, prosvetiteljski, filozof ne može se povlačiti u svoj kabinet, nego mora potpuno uroniti u salonski, pa i dvorski život, učestvovati u idejnim i političkim raspravama, redovno se oglašavati pamfletima, pismima, književnim i naučnim tekstovima. Volter je u tom smislu dominirao Evropom, lako čitan jer je francuski u 18. veku bio evropski jezik učenosti i kulture: stalno je publikovao dela najrazličitijih žanrova, od književnih (epske i prigodne poezije, pozorišnih komada, filozofskih romana i priča), preko velikih istorijskih sinteza kojima je preporodio istorijsku nauku, kulturoloških i filozofskih rasprava, prikaza tuđih filozofskih i naučnih teorija radi popularizacije znanja, studija Biblije, pa sve do anonimnih ili potpisanih polemičkih napisa (setimo se ubojitih napada na Rusoa). Pored toga, Volter se dopisivao sa krunisanim glavama, plemićima i građanima raznih profesija, enciklopedistima, umetnicima, poslovnim ljudima, učenim prijateljicama, šaljući po nekoliko pisama svakoga dana svog dugog života (u njegovoj prepisci objavljeno je preko 20.000 pisama, koja čine prebogatu hroniku epohe). Svoju društvenu mrežu održavao je štedro pružajući gostoprimstvo uglednim, ali i skromnim posetiocima iz raznih zemalja na svom uzorno i moderno vođenom imanju „Ferne” kraj Ženeve, koje je postalo stecište dobrog društva i obavezna tačka na mapi kružnog putovanja po Evropi: pošto je ponekad za trpezom imao četrdesetak gostiju, Volter se prozvao „gostioničarem Evrope”!

Volter je tako zagovarao kosmopolitski duh i bratstvo među ljudima, važna načela prosvetiteljstva. Žestoko je kritikovao ropstvo (ne samo kao instituciju, nego i svako podjarmljivanje duha), bezumlje i okrutnost rata. No, najizrazitiji vid njegovog društvenog angažmana odnosi se ipak na borbu protiv fanatizma, a za toleranciju.

Fanatizam je u 18. veku bio inspirisan verskim (ne i političkim) ubeđenjima, a u Francuskoj pre svega netrpeljivošću između državne katoličke vere i proganjane protestantske. Volter se ostrvio na katoličku crkvu (uzevši za devizu „Smrvite bestidnicu”). Navodio je katolički pokolj protestanata u Vartolomejskoj noći kao najgnusniji primer fanatizma; ali i osnivače protestantizma Lutera i Kalvina smatrao je fanaticima i tiranima, a kroz kritiku Muhamedovog fanatizma razobličavao je hrišćanski fanatizam.

Volter se ponosio svojim angažmanom („Žan-Žak piše da bi pisao, a ja pišem da bih delao”). Naročito se proslavio u odbrani nepravedno osuđenih žrtava katoličke netrpeljivosti, koje su šezdesetih godina osamnaestog veka stradale u sudskim procesima; uglavnom je uspevao da preokrene sudske presude. Najčuveniji je proces vođen protiv porodice Kalas – mladi protestant nađen je obešen u Tuluzu 1762, a za njegovu smrt optužen je mladićev otac, koji je navodno hteo da spreči da se ovaj preobrati u katoličanstvo. Otac je osuđen bez trunke dokaza, na osnovu govorkanja i predrasuda, pa pogubljen u najstrašnijim mukama. Užasnuti Volter započeo je javnu kampanju, prvu takve vrste („Treba uzbuniti čitavu Evropu”), poslao skoro 500 pisama, objavio dragocenu „Raspravu o toleranciji” (1763) i niz drugih napisa, i najzad izdejstvovao da stari Kalas i porodica budu rehabilitovani 1765.

Ubeđen da množina vera u jednom društvu osigurava međusobnu trpeljivost (dok je dominacija jedne vere put u despotizam, a suparništvo dve vere u jednoj državi put u građanski rat), Volter se zalaže za snažnu svetovnu vlast, koja treba da kontroliše i neutrališe crkvenu. Ovaj stav je kasnije, ne baš s pravom, tumačen kao Volterovo zagovaranje svetovne države. I uopšte, mora se priznati da je Volteru uloga simbola francuskog prosvetiteljstva donekle naudila. Čita se površno, pojednostavljeno ili prigodno, u skladu sa namerom tumača i potrebom trenutka (recimo, da li je bio radikalni ili umereni antisemita, da li je u krajnjoj liniji osudio Muhameda ili priznao vrednost islamske teokratske koncepcije društva, itd), a ponekad se i zaboravlja negativna strana njegove ostrašćenosti.

Vrhunski dometi njegovog angažmana ostaju vera u ljudski razum, kritički duh, borba protiv praznoverja svih vrsta jer iz njega se rađaju zločini, antiklerikalističko zalaganje za jedno intimno versko osećanje okrenuto moralnim načelima pre nego teološkoj dogmi i obredima, poziv na međusobnu toleranciju društvenih grupa, vera u napredak čovečanstva uprkos zastoja i padova. Učinak Volterovog „Kandida”, koji na pristupačan način sažima ove ideje, može se stoga šaljivo porediti sa prosvetiteljskim poduhvatom veka, Didroovom „Enciklopedijom” – kada je jednog engleskog lorda sin pitao da li treba da kupi „Enciklopediju”, ovaj mu je posavetovao da je svakako nabavi, pa da sedne na njene debele tomove i pročita „Kandida”.

Milica Vinaver-Ković, docent, Katedra za romanistiku, Filološki fakultet u Beogradu

Izvor: Politika

Pokreće Blogger.