Jean-François Revel: Antiglobalizam i antiamerikanizam

Kako razumeti ovaj rat protiv globalizacije, koji se u poslednjih pet godina proširio u svom obimu i ogorčenosti? Prvo, moramo shvatiti da je ovo rat u pravom smislu te reči, ne figurativnom. To je prava bitka, koja se bije na ulicama, ne u teoriji. Demostranti, udarne trupe, organizovane su od strane aktivističkih organizacija – mnoge od njih dotiraju vlade – ruše gradove i opsedaju međunarodne sastanke tokom njihovih borbi.

Šta motiviše ovaj tako neobičan otpor? Globalizacija prosto znači slobodu pokreta roba i ljudi, a prema tome se teško može imati nasilnički i neprijateljski stav. Ali, iza ove bitke leži starija i fundamentalnija borba – borba protiv ekonomske liberalizacije i protiv njenog predvodnika, a to su Sjedinjene Američke Države. Taj karneval antiglobalizma često je dopunjen Ujka Semovim kostimom sa motivom američke zastave, kao glavnim objektom njihovog gneva. Na ovaj način, novi pokret se pomera ka staroj socijalističkoj tradiciji, gde je nemoguće razdvojiti otpor prema ekonomskoj slobodi od otpora prema Americi.

Osnovna deviza marksističkog verovanja – da je kapitalizam apsolutno zlo, plus da je inkarniran u Sjedinjenim Državama, te da se kroz njih i dalje ostvaruje, može biti najvažniji princip antiglobalističke družine. Oni se gade Amerike, jer je više od pola veka bila najprosperitetnije i najkreativnije kapitalističko društvo na svetu. Ali, postoji nešto još veće što antiglobalizam želi da uništi: liberalnu demokratiju i slobodnu ekonomiju. Ili prosto – samu slobodu.

Prema antiglobalistima, svetsko tržište će proizvesti sveopšti rast siromaštva na račun sve većeg bogaćenja manjine bogataša. Ovo je, naravno, rezultat Marksovog predviđanja nastalog sredinom devetnaestog veka, koje se odnosi na industrijalizovane nacije zapadne Evrope i Severne Amerike. Svi znamo kako je istorija potvrdila ovo brilijantno predskazanje. Tako je staro nagađanje prebačeno na novo mesto, u novo vreme, na nove aktivnosti. Ah, taj genije „naučnog socijalizma“.

Ipak, antiglobalisti današnjice su mnogo više nego loši vidovnjaci. Njihov bes daleko prevazilazi granice legitimnog protesta, i ide čak do okvira prave brutalnosti. Ubijali su ljude simpatičnim delatnostima poput bombardovanja McDonaldsovih restorana. U Sijetlu, Nici, Đenovi i ostalim gradovima, buntovnici su uništili imovinu vrednu milione dolara, napadali funkcionere i policiju.

Antiglobalisti su pokušavali da demokratiju zamene despotizmom rulje, vodeći se brutalnim pravilom da su ulični demonstranti legitimniji od izabranih vlada. Gde god da su delovali, ciljevi su im bili da spreče susrete čelnika država ili državnih funkcionera. Kao i drugi totalitaristi, oni ideje koje su u suprotnosti sa njihovim parolama smatraju zločinačkim.

Antiglobalisti nemaju ambiciju da program prilagode demokratskom duhu, iz prostog razloga što što nemaju program, koherentnu ideju ili činjenice na svojoj strani. Zato taj antikapitalistički i antiamerički bubanj tako šuplje zvuči. U Đenovi smo videli crvene zastave ukrašene srpom i čekićem, portret Če Gevare i akronim za crvene brigade.

Antiglobalisti su često nekoherentni. Doneli su nemir u Sijetl u ime borbe protiv „divljeg kapitalizma“ kojim „profitiraju samo bogati“. Pa, koja se grupa sastala u Sijetlu? Svetska trgovačka organizacija (The World Trade Organization – WTO), čija je uloga da pedantno nadgleda ekonomske transakcije, kako bi ih sprečila da budu baš „divlje“. Nije bilo zemlje u svetu koja nije bila željna članstva u WTO, a najsiromašnije su svakako najželjnije.

U Đenovi su huligani koji su demolirali fasade banaka još pre nego što je konferencija i počela, govorili o svojoj pobuni protiv bogatih zemalja koje ne brinu o siromašnijim zemljama sveta. Zapravo, cilj tog samita, protiv kojeg su se oni borili, bila je upravo pomoć tim siromašnim zemljama. Osam sadašnjih vodećih industrijskih država se sastajalo da raspravlja o pomoći razvoju ekonomije na južnoj hemisferi, kao i o stvaranju globalnog fonda iz kojeg će se finansirati medicinska kampanja protiv AIDS-a, malarije, tuberkuloze, posebno u području podsaharske Afrike.

Ako pitate nerazvijene zemlje šta žele, odgovoriće vam da su za globalizaciju a ne protiv nje. Njihova najveća želja je slobodniji pristup tržištu za svoje proizvode. A kada mladi, bogati, revolucionarni protestanti pokušaju da uzurpiraju sastanak čiji je cilj da siromašnim zemljama ponudi slobodnu trgovinu, oni se zapravo postavljaju kao neprijatelji siromaštva u svetu. Konferencija u Kvebeku, 2001. godine, na koju su protestanti upali i rasturili je, organizovana je sa ciljem da se isplanira temelj za jedinstveno američko tržište, koje bi otvorilo puteve za proizvode siromašnijih južnoameričkih zemalja ka tržištu bogatih severnih zemlja, tj. Sjedinjenih Država i Kanade.

Zapanjujuće je da su se evropski lideri izjasnili da su „impresionirani“ ovim pobunjenicima i da su uvereni u potrebu razgovora sa njima. Groteskno je videti levičarska glasila i levičarski politički krem, koji, izgleda, kao da ništa nisu naučili od socijalističkih katastrofa i besmislica prošle generacije, kako sada raširenih ruku pozdravljaju novi krstaški rat. Predsednik Francuske, Žak Širak, odao je priznanje „globalnoj socijalnoj svesti“ i založio se za “normalan i stalan dijalog” sa demonstrantima.

Vlada diskredituje sebe samu time što podleže besu demonstratora, jer taj bes paralizuje samu demokratiju. Demokrate koje zaslužuju to ime, ne bi trebalo da zaborave da je moć data glasačima, a ne ciglama koje lome prozore. Uznemirujuće je to što levičari često zaboravljaju ove principe.

Voema je važno da se setimo da levičari odbacuju jedino globalizaciju tržišta. Faktički, oni su se uvek nadali globalizaciji bez globalizovanja tog tržišta – ideološki korektnoj svetskoj vladi. Sovjetski i maoistočki komunisti su uvek imali nagon ka nametanju svojih modela čitavom čovečanstvu, ako je potrebno i oružanim prevratima, i nisu oklevali da ga upotrebe na svih pet kontinenata. Iako su oni oklevali u ratnim poduhvatima tog opsega, današnji antiglobalisti su ništa manje internacionalisti u svojim ambicijama.

Ali, istorija pokazuje da je jedino kapitalizam mogao da spase formu globalizma čiji je ekonomski bilans, iako ne bez kolebanja, u celini pozitivan. Povoljni efeki širenja trgovine bili su evidentni daleko unazad do Srednjeg Veka i starog Rima. Ali, to se nije dešavalo sve do započinjanja velikih istraživanja tokom kasnog petnaestog veka i porasta transatlantske trgovine kada je započela globalizacija u modernom smislu te reči. Trgovački kapitalizam se razvijao u šesnaestom i sedamnaestom veku, industrijska revolucija se raširila po Evropi i Severnoj Americi u periodu između 1840. i 1914.

Evropa je ta koja je kreirala prvo svetsko tržište, time što je poslala kapital, tehnologiju, jezike, ljude, na svaki kontinent. Ona je bila pokretna sila internacionalne cirkulacije dobara, nauke, ideja, tehnike. Posle katastrofe Prvog svetskog rata, Evropa se povukla i okrenula samoj sebi. Njena superiornost je postala stvar prošlosti. Čak je i unutar sebe postala podeljena, kako su njene zemlje podizale barijere jedna protiv druge.

Na drugoj strani Atlantika, Sjedinjene Američke Države, Argentina i Brazil, čije su beskrajne teritorije bile tradicionalno otvorene prema imigrantima i inostranim proizvodima, odjednom su se zatvorile. Internacionalna trgovina je naglo opala, kapital nije više mogao da cirkuliše, kontrola berze je bila nametnuta i bilo je mnogo pokušaja da se ti tokovi fiksiraju propisima. Tada je stagnirao ekonomski život celog sveta, a to liči na ono što današnji neprijatelji globalizacije žele od nas. Na ishod se nije dugo čekalo: krah berze 1929., praćen Velikom krizom, sa desetinama miliona nezaposlenih. (Francuska se nije vratila na svoj razvojni nivo od 1914. do početka pedesetih godina.)

Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su postale moćni branilac u očuvanju slobodne svetske trgovine. Ako je svetska ekonomija na pragu novog milenijuma kompletno globalna, kapitalistička i „amerikanizovana“, to nema nikakve veze sa arogancijom. Za slabljenje svoje pozicije Evropa je sama odgovorna – sami su krivi za svoja skretanja i svoje loše procene početkom prošlog veka. Ta sabost je povlačila za sobom prateće i doslovno automatsko uzdizanje Sjedinjenih Država.

Iznenađujuće, Amerikanci su nastavili da povećavaju svoj uticaj, čak i posle konsolidacije Evropske Unije. To što se Evropa još nije izdigla, očigledno nije zbog nedostatka sirovina ili ljudskih resursa, već pre zbog nedostatka razumevanja kako da se oni upotrebe. Sprečena ideološkim predrasudama, Evropa prezire svoj uspeh, nastavlja da živi pod senkom Amerike. O tome svedoči činjenica da stabilnost njene ekonomije zavisi od američke: kada ova druga padne u recesiju, kao početkom 2001, Evropa se takođe spotakne.

Stil američkog kapitalističkog tržišta je svuda uspešan i dominantan. Trećina svetskih zemalja se razvilo žestoko različitom brzinom, u zavisnosti od toga koliko su poštovali pravila slobodnog tržišta, pre svega saglasno sa poštovanjem slobodnog tržišta i dozvoljavanjem privatizacije preduzeća, umesto da ih država drži pod svojim patronatom. Čak i nacije kao što je Kina, gde je komunizam produžio svoj boravak neprirodno dugo, to su uspele jedino kroz ekspanziju ekonomskog socijalizma putem privatizacije, apelujući na strane investitore, odbacujući stara pravila ekonomije i utvrđivanjem unakrsnog tržišta. Jedino su se Kuba i Severna Koreja prilepile za ekonomski kolektivizam, sa krajnje užasnim rezultatima.

Hoće li ljubomorni evropski aktivisti, i još neke nacije, i dalje tretirati globalizam kao smrtonosan samo zbog umišljene veze sa Amerikom? U junu 2001, kada se „Mreža francuske kulturne saradnje“ obrela na sastanku u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova, francuski ministar inostranih poslova, Lionel Žospen, pozvao je učesnike da se bore protiv liberalizma, globalizacije u američkom maniru, pomoću sopstvenog tipa globalizacije, koji bi, kako je Žospen opisao, trebalo bi da počiva na „afirmaciji državne uloge u borbi protiv nekontrolisanih zakona tržišta“. U tom procesu Francuska bi trebalo da zameni Ameriku kao globalnog lidera.

Ovaj krstaški rat ima duboke korene. Gledano unazad, maja 1944, Iber Bov-Meri (Hubert Beuve-Méry), tvorac i urednik budućeg La Monda, danas najuticajnijeg francuskog časopisa, mogao je da napiše da „Amerikanci predstavljaju realnu opasnost po Francusku…oni se lepe za kult ideje o slobodi (a) ne osećaju potrebu da sami sebe oslobode svoje servilnosti prema svom kapitalističkom nasleđu.“ Činjenca da je jedan uticajan Francuz mogao da argumentuje ovu tvrdnju čak i dok je Francuska bila pod nacističkom okupacijom, sa mogućnošću da joj Amerika bude jedini izlaz u drugačiju budućnost, pokazuje dubinu mržnje i prema ekonomskoj slobodi i antiamerčkoj opsesiji Francuske.

Ozlojeđenost u odbacivanju svih ideja koje dolaze iz Amerike samo zato što su američke, može samo oslabiti zemlje. Pratiti jedan ovakav kurs znači – dozvoliti da strahovi postanu vodeći principi. Da li iko danas veruje da zemlje koje prihvataju politiku vladinih uredbi umesto slobodnog tržišta, mogu zaista da napreduju? Moramo li da zatvorimo oči pred tekovinom povećanja ekonomske slobode u poslednjih pedeset godina, kada je svetska produktivnost skočila šest puta, a vrednost izvoza sedamnaest puta? Mora li širenje kapitalizma preko granica, te neverovatne lokomotive galopirajućeg progresa za mnoge prethodno siromašne zemlje, da bude anatemisano samo zato što se najčešće povezuje s Amerikom?

Mi, Francuzi, imamo malo da kažemo protiv Sadama Huseina, Muamera Gadafija, Kim Jong Ila, Fidela Kastra, Roberta Mugabea, imama islamske iranske republike ili vođa Kine i Vijetnama. Svoje opomene, prezir, i napade rezervišemo za SAD, Ronalda Regana, za Evropljane poput Margaret Tačer, Silvija Berluskonija i Tonija Blera, jer su nedovoljno neprijateljski nastrojeni prema kapitalizmu. Naš neprijatelj nije diktator, već ekonomija slobodnog tržišta.

Antiglobalisti prave istu grešku. Ono što je njima bitno nije iskorenjivanje sirotinje, već propagandni poeni koje oni dobijaju povezujući siromaštvo sa širenjem slobodnog tržišta. Ali, to ih stavlja na pogrešnu stranu svih dokaza, realnosti, istorije.

Životni standard u zemljama Trećeg sveta se više nego udvostručio dok je slobodno tržište vladalo drugom polovinom dvadesetog veka. U Indiji, proizvodnja hrane je porasla deset puta, dovodeći do samog nestanka masovnog gladovanja. U Latinskoj Americi, dohodak po glavi stanovnika se između 1950. i 1985. udvostručio. Kroz proteklih pedeset godina, Latinska Amerika je osetila porast godišnjeg prihoda od 5 procenata. Ni jedna evropska zemlja ne može da se pohvali istim porastom. Ova brojka pokazuje u kojoj meri mantra otrcane fraze o opšterastućem siromaštvu proizlazi iz neznanja ili prostog nepoštenja. Tamo gde se danas još uvek održava siromaštvo to je gotovo u potpunosti zbog pogubne neefikasnosti javnog sektora.

To je naočiglednije u Africi, jedinom kontinentu Trećeg sveta koji je stvarno propadao. Siromaštvo je tu imalo politički a ne ekonomski uzrok. Etatizam a ne tržište, socijalizam a ne kapitalizam, jeste ono što je uništilo afričku ekonomiju. Posle sticanja nezavisnosti, afričke elite su oformile političko vođstvo koje je gotovo u celosti usvojilo kineski i sovjetski sistem. Tako su mogli da steknu apsolutnu moć nad polugama za sopstveno bogaćenje. A od komuizma su dobili nepogrešiv recept za poljoprivredno rasulo: kolektivizacija zemlje, od Alžira do Tanzanije, postavljanjem „kooperanata“ koji su ubrzo postali neproduktivni.

U pravljenju fatalnih grešaka narodi Trećeg sveta su imali pomoć lažnih prijatelja. Sa jedne strane, privilegovani pseudorevolucionari Sijetla i Geteburga ohrabrivali su ih da stupe bledunjavom stazom antikapitalizma. U nedostatku pravog poznavanja afričke kataklizme, i nespremnosti da pomognu, agitatori antiglobalizma su izabrali besomučno razbacivanje uvredama na račun onog što su smatrali večnim zlom od moralnog imperativa očuvanja i poboljšanja života.

Ovo samo daje za pravo afričkim socijalističkim diktatorima da nastave sa svojim pljačkama. Na Madagaskaru je antiamerički radikal Didier Ratsiraka primio čitavo bogastvo u francima dok izgladneli madagaskarski narod nikada nije nije dobio niti delić od toga. Novinari istraživači su mogli da naprave dobar posao da su u Švajcarskoj ili negde drugde pratili tragove milijarde dolara koje je ukrao bivši nigerijski diktator Sani Abaha. A šta je cilj Roberta Mugabea (a da to nije iritiranje Amerike), koji je lažirao svake izbore u Zimbabveu i dvadeset godina pretvarao jednu od najplodnijih zemalja Afrike u jednu od najsiromašnijih? Od 1960. do 2000. godine, Afrika je bila četiri puta više dotirana i pomagana po glavi stanovnika od Latinske Amerike ili Azije. Kako to da su ova druga dva kontinenta napredovala, a Afrika nije? Tako što su praktikovala kapitalizam i uspostavila svetsku trgovinu.

Ali, besmisleno je predstavljati ovakve činjenice antiglobalistima, oni prosto urlaju od ozlojeđenosti. U lažnoj objavi da globalizacija osiromašuje najslabije, demostranti jednostavno slede svoj dvostruki entuzijazam: antiamerikanizam i antikapitalizam. Njihova nestabilna masa od nekih stotinu hiljada demostranata, predstavlja kompenzaciju za frustraciju zbog svesti o krahu socijalizma i neuspeha revolucije. Kada nemaju pozitivnu alternativu, uvredljivi slogani, uništavanje gradova i blokiranje internacionalnih okupljanja kod njih stvara iluziju moralnog delovanja.

Prevod: Jelena Novaković, Katalaksija
Pokreće Blogger.