Margita Stefanović: Sanjajte, jer i to je uteha

Ispraznite svoje srce od njegovog smrtnog sna, ali sanjajte, sanjajte, jer i to je uteha.

Sporo pišem. Ne mogu da pišem. Kao da u iščekivanju odlazi svaka mogućnost izbora, ovoga puta izbora reči, kao da svaka definisanost same reči ne ostavlja. Veče je sporo, požuri me! Izbor postoji, ali konačan. Spremna sam, ali moje vreme nije.

Kasnim, kasnim! viče Zec, trčeći mi u susret. Sačekaj, samo da vidim šta je bilo... Usnila je Margita potpuno nepoznat predeo beznadan, sumoran, pod tmurnim nebom ranoga proleća. Usnila je ovo kovrdžavo, pokrenuto, sivo nebo, a pod njim jato, nečujno jato gačaca. Nekakav čvornovat mostić. Pod njim mutna prolećna rečica, neveselo i ubogo, polugolo drveće, usamljena jasika. A negde dalje izmedju drveća, iza nekakvog povrtnjaka brvnara, kao da je letnja kujna ili kupatilo. Đavo će ga znati šta je. Unaokolo sve umrtvljeno i do te mere sumorno, da čoveka čisto vuče da se obesi o onu jasiku kraj mostića.

Ni vetar da dune, ni oblak da se pokrene i nigde žive duše.

Pakleno mesto za živog čoveka.

Pakleno mesto. Za živog čoveka.
Pokreće Blogger.