Zoran Andrić: Dve nove knjige prepiske i diskusija Hane Arent

Hannah Arendt: „Wahrheit gibt es nur zu zweien. Briefe an die Freunde“. Piper Verlag, München 2013. i Hannah Arendt, Joachim Fest: „Eichmann war von empörender Dummheit. Gespräche und Briefe“, Piper Verlag, München 2013.

 

Nedavno su se pojavile dve nove knjige Hane Arent, koja se sa pravom može smatrati doajenom političke filozofije u 20.veku, i nekom vrstom ženskog Sokrata. Filozof Hans Jonas ju je nazvao „genijem prijateljstva“. Arentova je bila pasionirani pisac pisama i njena razuđena korespondencija otkriva ne samo intimne aspekte njene ličnosti, već se u njoj prepoznaje i inspirativna snaga prijateljstava koja je ona pomno negovala. Njena prepiska je bila simbolično ukidanje distance i stvaranje poverljivog prostora razmene najrazličitijih mišljenja – sa muzem Heinrichom Blücherom u Njujorku ili prijateljicom Mary McCarthy u Rimu, sa svojim učiteljem filozofije i uzorom Karlom Jaspersom u Bazelu ili nemačkim piscem Uwe Johnsonom u Berlinu, sa jevrejskim prijateljima - Walterom Benjaminom u Parizu ili Kurtom Blumenfeldom u Jerusalimu. Ova pisma su pisana sa entuzijazmom i oštroumnošću, kao suptilni vid interpersonalno-dijaloške „istine udvoje”. Ona se mogu sada čitati u uzorno pripremljenoj knjizi - Hannah Arendt: „Wahrheit gibt es nur zu zweien. Briefe an die Freunde“. Piper Verlag, München 2013.

Ovo je povod iza podsećanje na njenu grandioznu erudiciju, na kontroverze koje je izazivala svojim angažmanom, kao i na ljubavnu romansu sa Martinom Hajdegerom.

Arentova je rođena u Hanoveru, 14. oktobra 1906. Njeni preci, Arent/Kon, rusko-jevrejskog porekla, živeli su generacijama u Kantovom Kenigsbergu u kome je Hana završila gimnaziju, da bi potom u Marburgu,Frajburgu i Hajdelbergu studirala filozofiju, teologiju i klasičnu filologiju. Bila je učenica Huserla, Hajdegera, Bultmana i Jaspersa. Doktorirala je u 22. godini na univerzitetu u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa, unekoliko njenog spiritus rector(a), disertacijom o "Konceptu ljubavi kod Avgustina". Kad je prvi put srela velikog maga filozofije Martina Hajdegera bilo joj je 19 godina. Meisterdenker je već bio zvezda na nebu nemačke filozofije.

Ljubavna romansa izmedu Arentove i Hajdegera jedna je od najzanimljivijih epizoda univerzitetskog života sredine dvadesetih godina. Taj odnos je više mistifikovan no osvetljen, te tek predstoji delikatan i precizan posao rasplitanja i razlaganja međusobnog uticaja. U Hajdegerovoj romantičnoj ekstazi filozofija je postala sinonimni izraz za nacionalni (nacionalsocijalisticki) pokret. Arentova je docnije apologeticki držala da je Hajdegerova identifikacija sa nacionalsocijalističkim pokretom i sav karijeristički entuzijazam bio, dobrim delom, plod negativnog ideološkog uticaja Elfride, supruge Martina Hajdegera, neke vrste arijevske Ksantipe.

Zloslutne 1933. emigrirala je iz nacističke Nemačke u Francusku, da bi 1941. definitivno emigrirala u Ameriku, čija je državljanka postala 1951. U Njujorku je, kao predan cionista, sarađivala sa mnogim redakcijama i jevrejskim organizacijama. Arentova je posle objavljivanja opus magnum(a) - The Origins of Totalitarianism (1951), dobila poziv da predaje na univerzitetima u Kalifomiji na Berkliju, Prinstonu i na Univerzitetu u Čikagu. Njena filozofija je "politička grana" egzistencijalističke filozofije. Veoma intenzivno bavila se posledicama Drugog svetskog rata i analizom onoga sto je zvala human condition. U centru njene političke filozofije stoji ideja o tri etape koje leže u osnovi svih totalitarnih mišljenja, potkrepljena istorijskim primerima. Odlučujucu ulogu u nastanku totalitamih sistema ima permanentna borba i eliminacija neprijatelja, koja se kroz "fabrikaciju leševa" održava, latentni i manifestni antisemitizam - Drajfusova afera je najpoznatiji primer - i, najzad, sveza onoga sto Arentova razornom mešavinom "kapitala, ološa i elite" naziva. Internacionalni publicistički renome stekla je knjigom o sudskom procesu Ajhmanu - "Ajhman u Jerusalimu. Izvestaj o banalitetu zla" (1963), koja je izazvala žestoke polemike i kontroverze.

Druga knjiga koja je povodom 50 godišnjice početka suđenja Ajhmanu upravo objavljena glasi - Hannah Arendt, Joachim Fest: „Eichmann war von empörender Dummheit. Gespräche und Briefe“, Piper Verlag, München 2013. Ona je nastala iz dva izvora – jedne dosad neobjavljene prepiske sa Joachimom Festom, kao i jedne radio-emisije u kojoj su Arent i Fest diskutovali o istorijskom suđenju Ajhmanu u Jerusalimu i kontroverznim implikacijama termina „banalitet zla“. Joachim Fest je bio izdavač nemačkog konzervativno-liberalnog lista Frankfurter Allgemeine Zeitung izmedju 1973.i 1993.g. i jedan od najuticajnijih nemačkih intelektualaca svoga vremena. Arentova je bila vodeća licnost prošlog stoleća u oblasti političke teorije i jedna od najkontroverznijih javnih ličnosti. U Americi je stekla i obilje neprijatelja svojim angažmanom protiv Makartijevog lova na veštice i protiv rata u Vijetnamu. Legendarna su njena briljantna predavanja pred njujorskom inteligencijom o pravom licu nemačkog totalitarizma na renomiranoj školi New School for Social Research, na kojoj su naporedo Horkhajmer, Jonas i Adorno držali svoje lekcije. Dopisivala se sa Jaspersom gotovo celog života. Prema Hajdegeru je imala ambivalentan odnos: iracionalnoj opsesiji i fascinaciji studijskih godina sledili su neprijateljski odnos, gruba ironija i ledeni cinizam pedesetih, da bi  šezdesetih/sedamdesetih prevladali poštovanje, umerenost i ironičnost. Pisma je pisala sa strašću. Krug njenih korespondenata je širok. Tek predstoji urednički posao sređivanja njenih osnovnih spisa na nemačkom i engleskom, kao i onoga što bi se moglo zvati - njene profesionalne i intimne korespondencije, odnosno određenje njihove smisaone uloge u polifonoj građi njenog celokupnog filozofskog opusa.

Umrla je 4. decembra 1975. u Njujorku od srčanog udara. Laureat je mnogih internacionalnih nagrada od kojih valja istaći dve: Lesingovu nagradu 1959., kao i nagradu "Sigmund Frojd" 1967. U  Drezdenu je 1993. utemeljen "Hana Arent institut" za istraživanje totalitarizma.

Filozofskoj spekulaciji je nadređivala načelo aktivnosti, političkoj praksi nepomućenu viziju filozofa. Bila je slavljena kao nekakav ženski Sokrat. Taj epitet ona zaslužuje ne samo opsegom svoje grandiozne erudicije, vec i snagom svoje vizije i volje, kao i idejnom lucidnošću. Jedno od njenih dela naslovljeno je Vita activa, sto je ujedno i šifra političkog delanja u res publica i integracioni princip njenog opusa koji ide, consensus omnium, u najznačajnije radove političke filozofije u 20. veku. Otuda se povodom objavljivanja njenih dveju knjiga pisama i diskusija sa velikim poštovanjem sećamo njenog epohalnog filozofskog dela.
Pokreće Blogger.