Зоран Андрић: Спинозина политичка теорија

Свака епоха открива своје филозофске класике, те садашње интензивно интересовање за холандског рационалисту Баруха де Спинозу (хебрејски: ‏ברוך שפינוזה‎, португалски: Bento de Espinosa, латинизовано: Benedictus de Spinoza, рођеног 24. новембра 1632. у Амстердаму, а умрлог † 21. фебруара 1677. у Хагу), говори о садашњици у најмању руку у истој мери колико и о раном нововековљу. У Спинозиним списима се одражава идејно-историјска алтернатива за познате путеве модерне које још нису сасвим исцрпљени.

Мартин Зар, аутор ове студије - Martin Saar: Die Immanenz der Macht. Politische Theorie nach Spinoza. Suhrkamp Verlag, Berlin 2013. - реконструише фасцинирајући свет Спинозиног политичког мишљења, отвара панораму лелујавог историјског  прихватања Спинозиних идеја и пледира за систематичност његове радикално онтолошке теорије политике. У њеном центру стоје кључни појмови моћи, маште и афективности. Аутор је уверен да се тек разумевањем ових појмова могу схватити животне форме савремених политичких устројстава.

Ово дело је анализа политичких процеса са централном премисом да је у политици реч о моћи, за шта није неопходно познавање Спинозиног «Tractatus theologico-politicus» (1670.), дела које је обајвљено за Спинозиног живота, за разлику од његове „Етике“( Ethica, ordine geometrico demonstrata) која је постхумно угледала светлост дана.

Моћ је свакад скопчана са положајима и позицијама и са обавезујућим правилима доношења одлука и њихових формулација. Појам моћи код Спинозе је широко схваћен појам и означава генералну способност да се нешто постигне/оствари. Свака личност – иако у различитој мери – поседује моћ и може да утиче на процесе у свету. Сваки човек је, мисли Спиноза, носилац моћи, односно „моћник“.

Будући да положаји и позиције постају делатни само зато што мобилизују у довољној мери кооперацију индивидуа, отуда и политика није исход моћи неколицине „моћника“, већ резултат деловања свију, некаква, рекли бисмо метафорично, „volonté générale“. Отуда Спинозину теорију о друштвеним процесима ваља разумети као производ заједничког дејства (синергије) у моћи. Разуме се, оваква сплитања и констелације сливања и стапања интереса су важан моменат, као што је и амбивалентност циљева која води новој процесуалној динамици.

У Заровој анализи мишљења моћи конституишу се два поља проблема. Једно је питање улоге филзофије. Поимање политике као сфере моћи је благи коректив нормативној концепцији по којој је политика област изван моћи. Но каква је улога филозофије у анализи моћи у масовном садејству индивидуа, као конституената моћи? То је, чини се, питање социјалних анализа, будући да Зар не верује у метафизичке фундаменте Спинозине теорије моћи, те не остаје друго но беспрегледна река појединачних каузалних анализа.

Други проблем се састоји у недовољном придавању значаја анализи моћи, односно сумњи да је њена улога у савременом политичком дискурсу релевантна. Аутор налази сродност Спинозиних мотива са Ничеовим и Фукоовим,али се са скепсом пита да ли ће позивање на Спинозу као класика европске историје идеја у савременом дискурсу бити довољан импулс који би супстанцијално допринео данашњем схватању феномена моћи?

Разумно би било да се питамо - чему онда лектира овог дела? Аутор би дао овај аргумент – зарад Спинозине величине и лепоте његовог списа, а ми бисмо додали и зарад ренесансе овог мислиоца који је последњих година откривен од стране неомарксиста и постструктуралиста (Etienne Balibar, Antonio Negri/Michael Hardt и, наравно, незаобилазни Alain Badiou), као и зарад начелне савремене политичко-теоријске дебате.

Зарова „Иманенција моћи“ је негде на средини између „читања класика“ и „тумачења класика“. Реч је о модификованој верзији хабилитационог списа аутора који је приватни доцент на Јохан-Волфганг Гете универзитету у Франкфурту на Мајни.
Pokreće Blogger.