Зоран Андрић: Дионисова појавност

Да ли је Дионис постао тек у модерни дионизијски?

Дионису, Зевсовом сину, богу махнитости и екстазе, приписивана су многа својства. Али само једно га разликује од других богова: његова напрасна ”појавност”, као мистериозно епифанијско збивање које је у грчким митографским и књижевним текстовима тематизовано. Карл-Хајнц Борер, на трагу тих својстава Диониса, показује како се тај мотив сукцесивно одвајао од мита и након 1800.г. постао ”сигнум” романтичарско-модерне књижевности и философије.

Када је Семела пожелела да види свога љубавника Зевса у правој светлости, приповеда мит, онда ју је ударио гром. Из утробе труднице Зевс је спасао Диониса. Тиме је објашњен атрибут његове напрасне ”видљивости” и ”нејасног идентитета”, као што то објашњава аутор Борер у својој књизи ”Појавност Диониса” - Karl Heinz Bohrer: Das Erscheinen des Dionysos. Antike Mythologie und moderne Metapher. Suhrkamp, Belrin 2015.

Ако је веровати овом теоретичару књижевности, онда није антика, већ тек модерна, квалитете појавности античког бога естетски бескомпромисно остварила. Тек тада је Дионис постао заиста ”дионизијски”.
О Лудилу ("mania"), при појавности Диониса је још Платон у дијалозима ”Федар” и ”Ијон” писао. У три класична грчка текста, односно у збирци текстова у којима Дионис епифанијски наступа су: Хомерове химне, од којих је настарија из 7.века пре Христа, две хорске песме у Софокловој трагедији ”Антигона” из 442. пре Христа и у Еурипидова трагедија ”Баханткиње” око 406. пре Христа.

Епохалном цезуром коју је означила Француска револуција, почиње за Борера песништво у којој антички бог заноса и махнитости све више потискује у страну другог бога муза, Аполона, као лајт-фигуру. Примере за то Борер налази код Фридриха Хелдерлина који описује песникову инспирацију као дионизијску. Док класицистичка, то јест аполинијска поезија, цитира древне богове као културну референцу и тиме наговештава њихов крај, дотле је Хелдерлинов покушај реваплоћења Диниса покушај спиритуалног догађаја. При томе Дионис не мора експлицитно ни да буде споменут, као што то Борер показује на примеру Клајстове ”Пантесилеје” или америчког песника Езре Паунда. Када Паунд у песми «The Coming of War: Actaeon» у екскламацији «Dies ist Actaeon» достиже кулминацију, онда више није на делу препричавање мита о античком ловцу Актајону, већ о”презентности митолошког” при самом призиву митског имена.

Централан је процес ”митског-делања” за који Борер везује име Фридриха Ничеа. Философ и класични филолог из Базела су најбоље разумели уметничку појавност тиме што су појавност уздигли у оперативни модус уметности. Под формом ”маске” или ”чуда”, ”жртве”, ”маније” код Ничеа је ”површина прерасла у најважнију естетску категорију”. На овај начин, истиче Борер, модерна поприма митску ауру. Читалац ове Борерове књиге се мора привићи на ауторов спекулативни стил и апстрактне мисаоне кораке. Готово све монографије овог 83.годишњака су одисале апелативним карактером. Хелдерлинов динозијски моменат, Ничеова дионизијска естетика и митопоетичке метафоре модерне лирике код Езре Паунда, Т.С. Елиота, Рилкеа и Пола Валерија су значајне етапе у којима је ”дионизијско” у модерном Дионису препознатљиво: као форма израза ”догађаја” и ”појавности”, који су постали централне категорије савремених уметничких и књижевних теорија. Дискусија о теорији ”догађања” у надреализму, као што је то случај код Хајдегера и Жан-Франсоа Лиотара, заокружује ову фасцинирајућу студију о дионизијском дискурсу модерне.

У најновијој немачкој књижевности појављује се Дионис у Бото Штраусовом комаду ”Калдевејева фарса”, иако не као чудни бог, већ као двојник терапеутског друштва. Фигуре бивају ипак ”преплашене”. Борер сакупља magic moments дионизијског као Набоков лептире који, прободени иглом, стоје изложени у витрини. При овом фетишизовању ”догађања” и ”напрасности” позиција Христа код Хелдерлина постаје проблематична. Код Хелдерлина је Христос Анти-Дионис, највећа супротност махнитости. Отуда светост није више архајска сила, већ њено превазилажење.

Ауторова докторска дисертација је била посвећена ”Естетици ужаса” и Ернсту Јингеру; ужас и његова напрасна појавност су га као естетски феномен још од младости занимале. Отуда је само консеквентно то што га и даље интересује питање: зашто је у уметности и уметничким теоријама Дионис потиснуо Аполона? При томе није реч о ишчезнућу мита као таквог, већ о његовим траговима у мишљењу и у уметности – од Хелдерлина преко Ничеа, све до Езре Паунда, Елиота и Пола Валерија. Нагласак код Борера није на Дионису као фигури, већ на модусу његовог појављивања. ”Неочекиваност” његове епифаније уз ужас и на препад пропраћеног доживљаја чине важне одлике ”диониског” у уметности.

Са Ничеом Борер иде још један корак даље. Уз напрасност, опијеност и ужас долази до разбијања индивидуалног ”ја” као одлучујућег критеријума. Тиме је већ предназначена постмодерна деконструкција и фрагментизација субјекта. И овај мотив се може наћи код Диониса. Нису само њега Титани у комаде растргли (да би се он рeваплотио/васкрснуо). И његови антагонисти су доживели исту судбину - Пентеј, Орфеј, Актајон.

Борерова ерудитска студија суптилних диференцирања не жели да буде напросто литерарна историја мотива ”дионизијског” или интертекстуална анализа његове рецепције. Њему је пре стало до васкрснућа античке митолошке дионизијске матафоре као објекта естетског дискурса у модерној европској књижевности.
Pokreće Blogger.