Senad R. Avdović: Biće i beskonačnost

O fenomenu bića se već vekovima piše. Na našoj planeti postoji samo jedno koje je svesno svog postojanja, koje je svesno svog bića - a to je čovek. Dakle, da bi se moglo govoriti o biću, potrebno je razumeti ono što jeste i ono što nije; a to se, pak, samo svesnim funkcijama može određivati. Biće je, svakako, ono što jeste, ono što realno postoji i koje čine samo realne, stvarne pojave. Misao o biću je plod mišljenja a priori; to je jedna introspektivna razgradnja slojeva svesti ne bi li se došlo do početnog pojma u službi postojanja. Bitak je, sa druge strane, osnovna partikula bića; esencija koja nije vezana za formu i konačnost već kao sveprožimajuća masa obuhvata predstave stvarnosti koje se reflektuju u čovekovoj svesti preko analitičko-sintetičkog aparata. Bitak je, zapravo, baza bića, osnova jedne egzistencije (u ovom radu neću obraćati pažnju na bitak koji pripada materijalno neegzistirajućim fenomenima (idejama, duhu, mišljenju, duši...) već isključivo na bitak koji potvrđuje biće, dakle ono što jeste).

Ontologija kao posebna filozofska disciplina koja se bavi idejom bića, svoj nagli uspon spekulativnosti doživljava u srednjem veku, sa pojavom renesansnih mislilaca pa nadalje. Svest o biću je, dakako, i u antici nastala iz jedne rudimentarne spekulativnosti, ali se tada usled zatvorenosti i konačnosti u svesnim procesima i oblicima mišljenja nije moglo prodreti dublje u ovu problematiku. Antički filozofi i matematičari nisu priznavali (niti shvatali) pojam beskonačnosti i nule. To su bile strašne ideje: bekonačnost kao pretpostavka jedne grandiozne otvorenosti i nula kao pretpostvka zastrašujućeg ništavila. Usled toga nisu ni uspeli da odgonetnu čuveni Zenonov paradoks (trka kornjače i Ahila). Svima je bilo jasno da bi u realnosti Ahil za tili čas pretrčao kornjaču kojoj je data blaga prednost, ali zato što su kategorički odbili da prihvate nulu, oni nisu mogli matematički razumeti ni dokazati da se niz Ahilovih koraka završava (2, 1, 1/2, 1/4, 1/8, 1/16, 1/32... ) u nuli. Za rešenje ovog problema se čekalo nekih 2000 godina kada se iz razvitka matematičke analize rodio pojam granične vrednosti. S druge strane, Aristotel je tvrdio da navodna beskonačnost ne postoji, da je to prosta Zenonova imaginacija i da se taj pojam može sadržati samo u glavama matematičara, nikako u stvarnom svetu. Beskonačnost je po njemu samo konstrukcija ljudskog duha (Čarsl Sife, „Nula - istorija opasnih ideja“).

Beskonačnost i ništavilo su, pak, esencijalni segmenti bića. Ovi antonimi determinišu egzistenciju. Život je ograničen sa dva ništavila (dve nule): ono pri rođenju i ono pri smrti. Između te dve nule egzisitra individualna svest. Čovek je deo beskonačnosti; on je samo jedan njen delić koji privremeno (prividno) napušta niz, ali mu se ubrzo vraća. To je isto kao kada iz beskonačnog niza racionalnih brojeva izdvojimo jedan, recimo 3/5. Bez obzira što smo ga izdvojili i saznali, on i dalje postoji i ostaje u datom nizu; on je čista apriorna tvorevina. Nešto drugo je ukoliko bi broj 3/5 bio svestan sebe; tada bi se smatrao celovitim i neovisnim od navedenog niza. On može biti svestan sebe, ali ne i svestan niza čiji je neodvojivi deo. Bez obzira kakvo je njegovo mišljenje, ono ne menja kvalitativnu niti kvantitativnu strukturu niza. Taj nasumični broj 3/5 reprezentuje, u stvari, čoveka (broj koji postoji određeno vreme).
Beskonačnost je sveobuhvatni kontekst. Mi smo, kao deo tog konteksta, izvučeni iz istog i usled toga svaki pojedinac različito doživljava život, jer mu se onaj sveobuhvatni niz, iz kojeg je izvučen na određeno vreme, dojmi različito ili ga uopšte nije svestan. Čuvena je Geteova rečenica da „onaj ko nije u stanju da svoje vreme računa celih 3000 godina, živi samo od danas do sutra“. Dakle, ona nula pri rođenju označava, uslovno rečeno, prekid beskonačnog niza, rođenje jedne svesne ličnosti koja svojim intelektom oživljava jedan segment niza, daje mu značaj i važnost, bivstvuje. S druge strane, nula pri smrti predstavlja prekid te svesne aktivnosti i vraćanje u kolotečinu iz koje je biće privremeno izronilo. Pošto smo već čoveka poredili sa brojem, možemo njegov život predstaviti kao broj koji u jednom vremenskom periodu koegzistira sa drugim brojevima (ljudima) i sa njima čini jedan podskup beskonačnog niza. Taj podskup je, pak, podređen stalnoj promeni, jer jedni članovi nestaju dok se drugi pojavljuju (beskonačne metamorfoze). Drugačije, čovekov život u koegzistenciji sa drugima možemo predstaviti i kao jedan, da ga tako nazovemo, parabolički podniz sveprožimajućeg niza. Idealan podniz koji bi reprezentovao čovekov život bi bio, kako smo naveli, ograničen sa dve nule, jedna na levoj (rođenje) i druga na desnoj (smrt) strani: 0, ... , 1/25, 1/16, 1/9, 1/4, 1, 1/4, 1/9, 1/16, 1/25, ... , 0. Broj 1 označava u ovom nizu zenit ljudskog života, no ovaj niz podrazumeva idealan životni razvoj, bez naglih prekida (okončanja života na bilo koji neprirodan način ili usled bolesti). Preplitanje elemenata sa drugim podnizovima označava ni manje ni više nego koegzistenciju u jednom dobu (preplitanje ljudskih sudbina).

Ovde treba razumeti da taj beskonačni niz nikako ne održavaju ljudi sami od sebe (kada bi bio sveden samo na ljude, bio bi prenebregnut i kolapsirao bi), već je posredi jedna čudovišna sila, goropad koja podstrekuje sve - vreme! Ljudi nije bilo pre milijardu godina, recimo, ali je svakako bilo vremena. Upravo taj vremenski kontinuum svom silom gura beskonačni niz iz kojeg mi, kao ljudi, izranjamo na momente, i na taj način smo došli do saznanja o njoj (beskonačnosti). Ne možemo je doživeti, te zato nismo kadri da joj otvoreno podredimo svoj život i iz tog razloga je Aristotel tvrdio da je ona samo kontrukcija ljudskog duha.

U odnosu na naš empirijski supstrat, pre prve nule je ništa i posle druge nule je ništa. Mi nikada nismo bili pre našeg rođenja i nikada više nećemo biti posle smrti. Naš podniz (život) više nikada neće iskočiti u ovoj beskonačnosti, ali prostora ima za neku drugu, jer ne postoji samo jedna beskonačnost, već čitav dijapazon, tzv. beskonačnosti različitih kardinalnosti. Ali, ono što čoveka zbunjuje i ograničava je datost svesti. Naše biće se budi na svršen čin, na predisponiranu fizičko-hemijsku pojavu, na gotovu strukturu svesti (treba istaći da svaki period ima svoju duhovno-vitalističku gotovost i da su posledice po biće gotovo identične - ovo je tvrdnja koju smo ekstrpolirali). Pod uticajem ovog determinističkog ustrojstva bića nastaje funkcionalna problematika egzistencije i koegzistencije; a posledice mogu biti brojne: trajna zatvorenost prema beskonačnom nizu, njegovo nerazumevanje, neprihvatanje, negiranje i mnoge druge. To je kao kada nam izlože jednačinu E = mc2: lepa, prosta, gotova. Mnogi će pomisliti da je ona Ajnštajnu došla tek tako, kako je upravo vidimo. Istina je da su iza nje vekovi rada i plejada naučnika od kojih svaki ima svoj doprinos, a i njen uprošćeni oblik sadrži poprilično komplikovano izvođenje (to znači da ona izgleda prosto i dostižno, kao i život, ali samo pasionirani poklonici znaju njenu suštinu). Dakle, po svemu sudeći, biće nije u stanju da u momentu spozna vrednost i implikacije neposredno datog, nego je za približavanje i aproksimaciju potrebno besomučno istraživanje (i opet se za života jednog čoveka, nažalost, ne mogu preći granice epistemologije).

Evo, recimo, šta Georg Kantor, osnivač teorije skupova, kaže za beskonačnost (preuzeto iz knjige „Od zatvorenog sveta do beskonačnog svemira“ od Aleksandra Koirea):

„Stvarne beskonačnosti možemo sresti u tri slučaja: prvo, kada se pojavljuju u svom najpotpunijem obliku, u potpuno nezavisnom biću, Bogu, i tada ih zovemo apsolutnim beskonačnostima ili kraće Apsolutom; drugo, kada se pojavljuju u kontingentnom, stvorenom svetu; i treće, kada ih um zahvata in abstracto kao matematičku veličinu, broj ili red veličina. Želim da ukažem na razliku koja postoji između Apsolutnog i onog što ja zovem Transfinitno, koje se odnosi na stvarne beskonačnosti iz druga dva slučaja, koja imaju jasna ograničenja jer su, zbog toga što se uvek mogu uvećavati, vezane za konačno.“

Kantor je uveo jedan genijalan pojam, a to su transfinitni brojevi (stepeni beskonačnosti); veći su od bilo kojeg konačnog broja, ali ne podležu apsolutnoj beskonačnosti. Što znači da to nisu samo konstrukcije duha, kako je tvrdio Aristotel, a od njega to mišljenje prihvatili između ostalih i Karl Fridrih Gaus i Leopold Kroneker, već su, dakako, stvarni. Dalje, za Apsolut on kaže da je u pitanju totalitet svega, oslobođen je svakog određivanja i može biti obuhvaćen samo božanskim umom. Priroda Apsoluta ostaje nepojmljiva ljudskom biću; mada joj se mogu nazreti obrisi, ona je većini nešto što je van stvarnosti, van svakog domašaja (problem datosti svesti). Kada je reč o trećoj (fizičkoj) beskonačnosti, može se reći da nam je ona nekako najprisnija. Em što je deo kontingentnog sveta, em što se svakodnevno produbljuje znanje o njoj posredstvom savremene fizike. Najlepši primer ove beskonačnosti je svakako singulatitet koji je prethodio univerzumu (stanje beskonačnih fizičkih veličina), čiju neminovnost su pokazali fizičari Rodžer Penrouz i Stiven Hoking, tako što su obrnuli svojstva širenja svemira i uvideli da sve vodi ka tome (singularitetu). Mnogi će se upitati šta je bilo pre Velikog praska (po istoj matematičkoj logici (projektovanoj na vreme) ako nešto važi za pozitivno n, sledi pitanje šta je sa n+1, ili u obrnutom slučaju za negativno n, sledi pitanje šta je sa n-1; znači: šta je posle kraja i šta je pre početka). Hoking je u svom stilu dao odgovor kontrapitanjem: „Šta je severno od Severnog pola?“, svodeći postavljanje takvih pitanja na apsurd.

Ono što biće jeste, to je, u stvari, izranjanje iz jedne od beskonačnosti (koja je samo jedan podskup Apsoluta) kao potvrda postojanja individue. Brzina vremenskog kontinuuma koji pritiska napred beskonačni niz je u korelaciji sa našom brzinom (a samim tim i veličinom, masom i tako dalje). Povećavanje brzine (do bliskih brzini svetlosti) usloviće promenu percepcije prostor-vremena kakvog znamo, pa bi pod takvim okolnostima došlo i do promene svesnog supstrata, a onda i do potpuno drugačije perspektive o mestu bića, Jastvu i svrsi bivstvovanja.

Ovako, more postojanja se prostire od infinitezimalnih veličina (beskonačno malih brojeva) do beskonačno velikih polja. A mi smo samo tek tu negde, svesni sebe.
Pokreće Blogger.