Ludwig Wittgenstein: Uz Heideggera

Ja zacijelo mogu zamisliti što Heidegger misli pod bivstvovanjem i tjeskobom. Čovjek posjeduje nagon (hat den Trieb) nasrnuti na granice jezika. Pomislite primjerice na čuđenje (Erstaunen) pred tim da nešto postoji. To se čuđenje ne može izraziti u obliku pitanja, a isto tako ne postoji nikakav odgovor. Sve što bismo mogli reći može a priori biti samo besmislica (Unsinn). A unatoč tome, mi srljamo (rennen) na granice jezika. To nasrtanje (Anrennen) prepoznao je i Kierkegaard i čak ga označio posve slično (kao nasrtanje na paradoks). To nasrtanje na granice jezike jest – ETIKA. Doista je značajno, mislim, da prestanemo sa svim tim brbljanjem o etici – postoji li spoznaja, postoje li vrednote, dade li se Dobro definirati itd. U etici neprestance nastoje reći nešto što ne pogađa bit stvari i što se na nju nikada niti odnositi ne može. A priori je izvjesno: Što god bismo ponudili kao definiciju Dobra, uvijek je nesporazum ako bismo mislili da ono što zbilja mislimo odgovara sebi u izrazu (Moore). No sklonost nasrtanju upućuje na nešto (deutet auf etwas hin). Sveti Augustin je to već znao kada je rekao: što, đubre jedno, tako bi rado izbjegao govorenje besmislica? Govori besmislice, ionako nema razlike (es macht nichts)!

S njemačkog preveo Mario Kopić

[Ludwig Wittgenstein: Zu Heidegger, u: Ludwig Wittgenstein und der Wiener Kreis: Gespräche, aufgezeichnet von F. Waismann, hg. B. F. McGuiness, Frankfurt/M. 1967,  str. 68-69.]



UZ WITTGENSTEINOV TEKST

Ovaj malo znani Wittgensteinov tekst očuvao se zahvaljujući bilježnicama Friedricha Waismanna. Nepotpunu verziju su, s odobrenjem izvršitelja Wittgensteinove oporuke, januara 1965. objavili izdavačiPhilosophical Review, zajedno s engleskim prijevodom Maxa Blacka. Odlomak je bio štampan kao nastavak engleskog teksta Wittgensteinova neobjavljenog Predavanja o etici, napisana od septembra 1929. do decembra 1930. Iz nikada objašnjenih razloga naslov koji je dao Weissmann, Uz Heideggera (Zur Heidegger), kao i ključna, prva rečenica, koja izvještava da je povod Wittgensteinove diskusije bila temeljna Heideggerova misao, izbačeni su iz originala i u prijevodima ispušteni. Osim toga, Wittgensten u toj diskusiji usred ”Bečkog kruga” tvrdi da je tu misao razumio i da se s njom čak slaže. Wittgenstein najvjerojatnije misli na Heideggerovo inauguralno predavanje Što je metafizika?(1929). No budući da je jednako znameniti članak Rudolfa Carnapa Prevladavanje metafizike logičkom analizom govora (1931) postao njegovim kanonskim odbacivanjem, navedeno je Heideggerovo predavanje za većinu analitičkih filozofa postalo paradigmom nečega filozofski najbesmislenijeg (usp. A J. Ayer, Language, Truth and Logic, London 1936; W. Q. Quine, World and Object, Cambridge 1960; G. Pichter, The Philosophie of Wittgenstein, New York 1964). Možda je nekome to već bio dovoljan razlog da je Wittgensteinov tekst prije objavljivanja ”očistio”. U svakom slučaju, Wittgensteinova bi nas naklonjenost Heideggerovu tekstu manje čudila kada ne bismo bili pod utjecajem nepotpuna i jednostrana prikaza Wittgensteinova djela što ga šire angloamerički interpreti (za njihovu kritiku usp. A. Janik, S. Toulmin, Wittgenstein’s Vienna, New York 1973).

Dakako, ono što Wittgenstein kazuje u tom odlomku u određenoj je mjeri povezano s nekim tvrdnjama izTractatusa (6. 421, 6.44, 6.45), s onim što Bernard Russel i Rudolf Carnap nisu nikad razumjeli. No mnogo mu je bliže Predavanje o etici, koje je nastalo u isto vrijeme i tumači isto iskustvo što ga opisuje Heidegger: ”Vjerujem da je najbolji način kako opisati (to iskustvo) reći da se, tada kada ga imam, čudim (wonder) postojanju (existence) svijeta. Tada sam sklon upotrebljavati izraze kao što su ”kako je čudno (extraordinary) da bilo što postoji’ ili ‘kako je čudno da svijet uopće postoji”’ (Lecture on Ethics, str. 8).


Znano je da se Heidegger oko 1929. bavio pitanjem smisla bivstvovanja. U predavanju Što je metafizika?razvija svoju prethodnu analizu tjeskobe kao tjeskobe (Angst) pred bivstvovanjem u svijetu – njezino značenje za fundamentalnu ontologiju – u analizu ontološkog raspoloženja u kojem se odastire niština kao velo bivstvovanja:

”Tjeskoba razotkriva ništinu” (Wegmarken, str. 112)

”Niština nije niti predmet niti uopće neko bivstvujuće. Niština se ne nadaje niti sama za sebe niti pored bivstvujućeg kojem se odmah pridaje … U bivstvovanju (Sein) bivstvujućeg zbiva se ništenje ništine (das Nichten des Nichts)” (Wegmarken, str. 115). ”Tek se u jasnoj noći ništine tjeskobe pomalja izvorna otvorenost bivstvujućeg kao takvog: da bivstvujuće jest –  a ne niština” (Wegmarken, str. 114).

Na kraju predavanja formulira Heidegger ono što smatra najtemeljnijim pitanjem metafizike: Zašto je uopće bivstvujuće, a ne radije niština? Pitanje ponavlja i u raspravi O biti razloga, koja je bila objavljena iste godine u Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische Forschung. U tome Zašto implicirano je predpojmovno predrazumijevanje bivstvovanja (Wegmarken, str. 169). Nekoliko godina kasnije, Heidegger to pitanje opsežnije razvija u Uvođenju u metafiziku. U pogovoru pak uz Što je metafizika? iz 1943 naposljetku kaže: ”Jedino čovjek od svega bivstvujućeg, zazvan glasom bivstvovanja, iskušava čudo svih čuda da bivstvujuće jest… Jasna hrabrost za bitnosnu tjeskobu jamči tajanstvenu mogućnost iskustva bivstvovanja” (Wegmarken, str. 307).

Kako Wittgenstein tako i Heidegger ustrajavaju da iskazi o bivstvovanju (ništini) ili dobru na posve logičkoj, prirodnoj ili ontičkoj razini ne mogu biti smisleni i da zbog toga takve iskaze moramo registrirati kao ”besmislicu”, ”pogrešnu upotrebu (misuse) našeg jezika” (Lecture on Ethics, str. 8-9). Heidegger pak govori da su isti ”protusmisleni”, ili posvađani s ”logikom” (Wegmarken, str. 107). Wittgenstein tvrdi da iskustvo bivstvovanja nije moguće oblikovati u pitanje, još manje da je na njega moguće odgovoriti. Čini se da Heidegger govori nešto slično, kazujući da je to iskustvo izazvano posebnim raspoloženjima poput tjeskobe, radikalne dosade, radosti itd. Heidegger nedvojbeno jasno postavlja poseban oblik pitanja, no ustrajava da na pitanje nije moguće odgovoriti na uobičajen način – pozivanjem na razlog, uzrok ili bivstvujuće, čak niti na najviše bivstvujuće, kako to čini Leibniz. I u tom smislu Heidegger sugerira da na pitanje  ne možemo odgovoriti.


Heideggerovo temeljno ontološko pitanje, pravilno postavljeno, odgovara Wittgensteinovu čuđenju nad svijetom. Premda Wittgenstein odbacuje formuliranje pitanja, zajedno s Heideggerom misli da je to što se tu nastoji reći vrlo značajno: ”što je vrijedno”, ”što je doista važno”, ”smisao života” (Lecture on Ethics, str. 5) ili ”neskrivenost bivstvovanja” (Wegmarken, str. 375), ”ognjišna vatra koja se žari u pitanju osnovnog pitanja (das im Fragen der Grundfrage glühende Herdfeuer)” i događanje povijesti o kojem je ovisna čovjekova sudbina (usp. Einführung in der Metaphysik, str. 32, 71). Pokadšto Heidegger razliku između bivstvovanja i bivstvujućeg podcrtava podjednako dramatično kao što Wittgenstein podcrtava razliku između vrijednosti (value) i činjenice (fact). Razliku pak između vrijednosti i činjenice, kao nešto što je nastalo pod utjecajem tradicionalne ontologije, Heidegger hoće transcendirati ponovnim promišljanjem načina bivstvovanja stvari u kontekstu ljudske skrbi i proučavanja mogućnosti inovativnog govora. Možemo na kraju reći da je Wittgenstein shvatio na što to nasrće nemogućnost da iskažemo bivstvovanje, no draža mu je bila asketska tišina dopuštanja toga da ona bude sadržana u sebi onako kao što je neizrečeno sadržano u izrečenom.

Mario Kopić

Pokreće Blogger.