Nikola Dakić: O kotrljanju kamena



Kamijevog Sizifa možemo gledati na više različitih načina.

Interpretacije su beskrajne.

Pre svega on je onaj koji kotrlja kamen od podnožja ka vrhu planine.

Zarobivši smrt i stavivši je u vreću Sizif je zadovoljan. U ovom slučaju to je jedan slatki košmar.

Najmudriji među smrtnim ljudima i razbojnik, u isto vreme je onaj koji želi da svoje ja zadrži za sva zadovoljstva i lepote ovog sveta.

Stanovnik Korinta ne traži besmrtnost, već besmrtnost u ovom životu.

Možda je to iluzija da se poseduje život, a možda jedini od mogućih načina koji pruža određenu dozu zadovoljstva.

Proučavaoci istočnjačke filozofije, zamislili bi ovom prilikom krug u pesku.

To je jedan nagoveštaj tumačenja stvarnosti. Sizif nikada nije bio zaljubljen u smrt. On joj prkosi.

Ipak, postoji simbol koji se nameće kada je u pitanju Sizifova sudbina.

Kada se Sizif vratio iz mrtvih, uz dopuštenje boga podzemlja Hada, on je, okusivši vodu, udahnuvši vazduh i utoplivši se na Suncu, osetio strašan gubitak koji ga je snašao. Sama pomisao na povratak u donji svet bio mu je sad mučan. Želeo je ono što je već samim željenjem posedovao, uvek i ispočetka, sam život. Za sebe. Uvek isti, određujući tako jednu unutrašnju dijalektiku. Pod istim suncem, na istom zalivu sreće.

Tada je poželeo da zarobi smrt. Još malo je poživeo na zemlji. Možda celi jedan život. 

Ali budući da je vrh već dostignut, kamen se mora otkotrljati nazad. Težnja kamena za mrakom iz koga je potekao jača je i od samog Sizifa koji poseduje samo kotrljanje, ali ne i stenu. U aporiji svoga nastojanja Sisif je suprotan svakom transcendentalnom otuđenju od kamena života.

Ipak, kamen je težak, napor koji Sizif ulaže da ga dokotrlja do vrha često prevazilazi njegove snage. Ali njegov um istrajava i daje mašti na volju. San o životu sa svim njegovim teretima je lepši od samog života koji nije lak, ali osvajati ga uvek je lepo i ugodno ma kakve posledice dosnosila ta veština.

Samo kotrljanje kamena od podnožja do vrha planine ne čini Sizifa srećnog koliko nada u samo kotrljanje, bilo prilikom spuštanja kada se kamen već otkotrljao, bilo prilikom sna da je samo kotrljanje  nešto drugo, a ne naporan rad osuđen na neuspeh.

Sizifa možemo zamisliti kao onoga koji poseduje vlast nad kamenom, bilo u svojoj mašti, metafizički, bilo u svojoj želji da se uvek uspinje na vrh. Ali bez totaliteta egzistencije posedovanja.

Sizif je onaj koji želi život, uvek i iz početka, on nije srećan, ali ga možemo tako zamisliti dok god u njegovim grudima tinja nada da je moguće pobediti smrt.

Stoga je kamen u njegovim rukama uslov njegove sreće. On se na njemu odmara. Kamen je težak i povređuje mu telo. Muči mu um zagontekom. Ali večita želja za njim jeste upravo uslov Sizifove besmrtnosti. 

Pokreće Blogger.