Još jednom



Piše: Sara Damnjanović Stanišić


Znam da ljudi odlaze i da se nikad ne okreću, ali nemoj da budeš taj. Možda ne pamtim važne datume i nemam pojma koji je sutra dan, ali znam da ću danas da te volim ko što te niko nikad nije voleo. Podvaliću ti, radiću to svaki dan, a nećeš ni znati. Samo, molim te, nemoj ponovo da se ne okreneš.

Pevaću ti! Znam da ne umem da pevam, ali kažu da je pesma lek.

Pogledaj me! Sećaš se? Voleo si me jednom. Onda kad je sve bilo bitno. Znam da zvuči staro, ali sve sam učunila da se okreneš. Vikala: "Upomoć", pravila se da padam u nesvest, pljeskala rukama, pomalo plakala, a onda se glasno smejala. Kako te to nije dotaklo?

Možda i nemam mnogo toga velikog da ti ispričam. Nisam putovala na različite krajeve sveta, nisam čak ni ovaj Balkan omirisala kako treba. Nisam pronašla nikakvo fantastično rešenje za bol. Ne znam da ti nabrojim značajne ulice Beograda. Ne razumem se u automobile, zapravo ne znam ni kako da sipam gorivo bez pomoći "pumpaša". Ne razlikujem drvo javora od drugog drveća na keju. Možda ne umem da gledam u mikorskop jednim okom, a da mi se ne pomuti, ali to i nije tako važno, zar ne? Ono što sigurno nikad neću, znati je kako da se opustim i ne razmišljam dok igramo...

Ali, znaš šta? Imam obične priče sasvim običnih ljudi, njihove sitne radosti i još sitnija stradanja i govorim ih krajnje teatralno. Da znaš i da sam ona mesta na kojima sam bila urezala u jagodice prstiju i još ih osećam. Kao pravo farmaceutsko dete, verujem brufenima, analginima i aspirinima. Videla sam mnoge "beznačajne" ulice Beograda i pamtila ih po kamenju, puzavicama na zidovima i išaranim fasadama, ali nikako po onim plavim tablama.

Umem da psujem. Dok vozim, psujem žene, a pravim slične greške kada sam umorna. Volim jednu brezu kao što Mali Princ voli svoju ružu, pa idem okolo i grlim drveće bele kore, samo da nju ne izdam.

Ne budi klinac! Kupiću ti sladoled i ako baš tražiš, igraću s tobom. Pusti samo da se napijemo prvo, da se posvađamo, pa do iznemoglosti mirimo. Hajde da uđemo u društvo zajedno, ruku pod ruku, kao što stari ljudi rade, pa kad nas primete, prasnemo u smeh kao deca. U provratku bismo mogli da pogrešimo skretanje i da se izgubimo. Onda ćemo igrati, ali za stvarno.

Ja sam sad žena. Ako je žena ona što sve radi sama. Ako žena znači da su me lomili i sastavljali. Ako znači da sam volela i lečila se. Okreni se i pogledaj, ja sam već žena.

Spremi dobar izgovor kada u sandučetu naletiš na ove reči, jer sam ih i poslala znajući da si našao način da se okreneš. Videla sam to u tvojim očima onda, u načinu na koji su ti ruke drhtale i u tome kako uporno sve ove godine zadržavaš dah.

Potrudi se samo da ovo bude pakleno dobar izgovor. Nemoj da bude da ponovo samo nestaneš, jer nemam više načina da te oživim. Zaboraviću te i biću besna i sve će mi godine ponovo biti kratke. Ti me znaš, kaži nešto ubedljivo, neosporivo, a ja ću opet...kroz onaj mikroskop, pa nek se muti.
Pokreće Blogger.