Novica Milić: Srbi juče, danas, sutra

SRBI U XXI VEKU – NACIJA I KULTURA U DESETAK KRATKIH TEZA
Dame i gospodo,

Ovo što imam da kažem na temu skupa svodi se na dve-tri osnovna stava, datih ukratko – dakle, bez posebno razrađene argumentacije i analize (dobitak je da ću biti kratak).
  1. Prvi stav se tiče položaja nas Srba danas. Ogromna je bila političko-kulturna investicija Srba u projekt Jugoslavije kao zajedničke države tokom XX veka, u jugoslovenstvo kao ideju ili smisao zajedništva. S raspadom te države, sa iščezavanjem tog smisla, Srbi su se našli u praznom prostoru. Prve reakcije bile su regresija na plemenske modele identiteta XVIII i XIX veka. Za XXI vek jedva da se pomaljaju mogućnosti za redefinisanje zajedničke identifikacije („srpstva“) kao kategorije građanske kulture. Ono što su mnogi evropski narodi prošli u XVIII, XIX i XX veku, Srbi tek treba da prođu, od izgradnje drugačijeg odnosa pojedinca i zajednice (snaženja individualizma nasuprot kolektivizmu) pa do ustanova koje bi održale ravnotežu i komunikaciju između pojedinačnog i kolektivnog identiteta. Gubitak ranijeg središta kolektivne identifikacije – čemu služi i država, a ne samo kao organizacija vlasti ili model distribucije moći – podstakao je procese socijalnog raspada u više pravaca. Ukratko ću predstaviti samo neke tačke.
  1. Najpre, u Srbiji se krajem XX veka nije raspala samo ideja zajedničke države (Jugoslavije), već i ideja države kao pravno-političkog okvira za zajednicu ma koje vrste: država se uglavnom svela na aparat grabeži i represije. Ona je pala na najniži nivo „monopola sile“, i kao takva je jedna od većih, ako ne i najveća prepreka izgradnji novih modela kulturne i nacionalne identifikacije. Sve dok država Srbija stoji de factonasuprot Srbima kao narodu – ili dok ih samo reprezentuje po nacionalističkoj matrici za vlastitu trijažu „dobrih“ i „loših“ Srba – dotle će zemlja Srbija biti politički i kulturni provizorijum – teritorija koju obrazovaniji deo, naročito među mlađima, radije napušta nego što je spreman da se založi za njeno uređenje. Na žalost, ne vidim znake zaustavljanja ovih trendova.
  1. Srbija je već dve-tri decenije ne samo nedovoljno određena teritorija, poremećene demografije – u svojim značajnim delovima je ispražnjena, dok u 2-3 grada masovna koncentracija populacije dovodi do neravnoteže resursa i komunikacija – već smo se svikli da o Srbiji i Srbima mislimo na osnovu starog geopolitičkog, spacijalnog modela rasporeda moći. Mi sebe poredimo sa najvećima, a najveće ili mrzimo (kao u slučaju Amerike) ili volimo (Putinova Rusija). Emocionalizacija politike zaklanja nam sposobnost za racionalne uvide, a hronopolitički, temporalni model nam je stran: ovde malo ko uopšte razmišlja, a kamoli da odgovorno istražuje, gde smo bili poslednjih četvrt veka, a gde ćemo biti kroz četvrt ili pola veka. Posredi su često naduvane megalomanske strategije da se preskoči istorija, pri čemu ih ruše neprestani taktički promasaji i loši izbori. Kod nas odavno nije reč o krizi, tj. o procesu koji doseže vrhunac i potom razrešenje, već je reč o sociopolitičkoj patologiji, ako se već četvrt veka biraju uglavnom isti likovi iz stranačkog ringišpila i sa uglavnom istim programom osvajanja najniže vrste moći, tj. lične vlasti.
  1. Kosovo je glavni sindrom našeg okretanja leđa nama samima. Uporno gajimo fikciju o Kosovu kao o delu Srbije, oslonjenu na fantazmu o teritoriji bez ljudi koji su tamo a koji očito ne žele da žive sa nama. Ta fikcija, podignuta na nivo političkog programa za naciju koja je iscrpljena gubitkom nekoliko ratova za samo jednu deceniju, ugrađena u Ustav, ima i represivno i depresivno dejstvo. Represivno, jer odbacuje, potiskuje, cenzuriše svaki govor o našim gubicima, a depresivna je jer nas još dublje ukopava u ulogu gubitnika. Poznato je da simptom tzv. fantomskog uda obuhvata i traženje nadoknade, proteze, suplementa: gubitniku u ovom slučaju, sviknutom na teritorijalni model politike, ne ostaje drugo da ili čeprka po ranama, gajeći vlastitu traumu kao jedino dobro koje ima, ili da se žesti i besni na najbliže oko sebe – logika suplementa je da ne obezbeđuje celinu, već je uvek iznova krnji.
  1. Rekoh maločas, i ma koliko bilo neprijatno, uveren sam da to treba ponoviti – štaviše: uzeti u obzir kao jednu od polaznih tačaka za svako razmišljanje o nama, Srbima, na početku XXI veka – da smo izgubili nekoliko ratova u toku samo jedne, poslednje decenije prošlog stoleća. Ti su gubici bili različiti ali presudni: od kratkog rata u Sloveniji, kad smo izgubili ideju zajedničke države Jugoslavije, preko konfuznog, nepromišljenog rata u Hrvatskoj, gde su tamošnji Srbi izgubili i teritorije i kulturu, preko po meni nepotrebnog, teškog i naglašeno va banque ratovanja u Bosni i Hercegovini, pa sve do rata protiv najmoćnije vojne mašinerije ovog sveta, NATO pakta, kad neprijatelja nismo mogli ni videti – horizontalni rat se tu izokrenuo ne samo u vertikalni, već u temporalni, jer je tehnološka prednost neprijatelja prednost razvijene tehnike, informatike, dobitka u istorijskom razvoju – čime smo na dugi, dugi rok sebe gurnuli na marginu, među stvarne istorijske gubitnike, u otužne luzere. Rat je uvek zlo samo po sebi kad se događa, a izgubljeni rat je zlo koje se vraća decenijama.
  1. Četiri izgubljena rata za 8 godina nije samo iscrplo Srbe, toliko da većini nije do kulture u tradicionalnom značenju, reč je o preživljavanju, već, po mom skromnom mišljenju, nalaže ozbiljno preispitivanje tradicionalnih nazora o ratovima iz celog XX veka. Ne tvrdim, nego pitam: da li nam je I svetski rat bio zaista pobednički, ako smo tada izginuli preko svake mere i izgubili tzv. biološku supstancu, i usled ambicija jedne dinastije, jedne vojne klike i dela intelektualne elite, stupili u državnu zajednicu koja – pod imenom Jugoslavije – zvuči odlično, ali u kojoj, po rečima Slobodana Jovanovića iz jednog od njegovih poslednjih spisa, nismo umeli da igramo „politički šah“, pa smo taktiku juriša preneli na mirnodopski teren? Stvaranje dinastijske Jugoslavije, odnosno najpre Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bilo je simbolička nadoknada za ogromne gubitke i teške žrtve – one su se brzo prekrile novom trobojkom i mistikom tzv. vidovdanskog kulta – da bi se vratile, decenijama kasnije, kao nove žrtve, i to u dva navrata: u toku žestokog bratoubilačkog rata između 1941. i 1945. posle čega se ponovio zaborav ili potiskivanje obnovom Jugoslavije u komunističkom ruhu, potom raspadom i te Jugoslavije, kad se kult žrtve probudio kao kult osvete. Ako tako gledamo, mi Srbi nismo stvarni pobednci, već na papiru, u mašti, u fikciji, a toliki gubici i žrtve navode na razmišljanje može li ikako preživeti jedan narod a da ima, osim biološke, i neku kulturnu budućnost.
  1. U par navrata sam rekao „mi, Srbi“. Ne samo zato što pripadam tom „mi“, već stoga što se „mi“ rasulo u značenja koja se jedva još mogu povezati. „Mi“ je zamenica koja povezuje; ali „mi, Srbi“ je postala reč koja razvezuje. „Mi, Srbi“: koji „mi“? Ako postavim pitanja koja sam još maločas postavio, i iznesem tvrdnje o kojima verujem da vredi razmišljati, najverovatnije od toga časa više nisam pod istom „mi“ zamenicom pod kojom su neki drugi Srbi, naročito ne ako su to Srbi koji su od kuknjave i tzv. nacionalnog pitanja napravili mašine za profit, simbolički, institucionalni, katkad i finansijski, i postali Srbi od zanata ili profesije. Srpstvo je od oznake za političku ili kulturnu pripadnost regresovalo u etnoatribut (u znak roda, tj. veze krvi i tla), hrišćanska civilizacija je ovde zamenjena miksom paganstva i tzv. svetosavlja kao crkvene ideologije iza čega se izgubilo jevanđelje, široka liberalna evropska misao je zatomljena kolektivizmima desnim i levim, ekskluzivizmima, ekstremizacijama, sloboda je izvrnuta u sebičnost i bahatost, solidarnost je postala navijanje, radije mrzimo nego što volimo, i „mi, Srbi“ postali smo traumatična gomila koja ne zna kud ide. Parlament nam je ruglo, mediji su nam ruglo, ekonomija nam je ruglo, i „mi“ je postalo ruglo. U meni se ponekad probudi opasno čulo za opasna pitanja – ono se zove turskim imenom inat – i više puta sam isključivan iz ovog „mi“ kao iz ekskluzivnog kluba „dobrih“ ili „velikih“ Srba. Ali to pominjem samo da bih rekao sledeće: „mi“ nema odavno jedan smisao, a naše „mi“, srpsko „mi“, razišlo se na značenja koja su postala neuskladiva. Govorim, naravno, o tzv. identitetu. Pojam identiteta se promenio. Teorijska, filozofska misao od Niča, preko Hajdegera (za koga „isto nije što i jednako“), sve do francuskih hermeneutičara, neofenomenologa i tzv. poststrukturalista druge polovine prošlog veka, pojam identieta snažno povezuje sa pojmom diferencijacije, i identitet traži preko mreže internih i eksternih razlikovanja. Promenio se i pojam nacije, koji je relativno skorašnji, moderan pojam – pomenuti Niče je već zapisao da je nacija res ficta et picta, „fabrikovana i ofarbana stvar“ – pojam nastao da raniji pojam naroda – zajednice teritorije, jezika, vere ili uverenja – podvede pod političko jedinstvo jedne države, države-nacije. Danas taj pojam nije čvrst, još manje monolitan, već je fluktuirajući, manje značajan od pojmova većine i manjine, ili roda (gender), ili profesije, ili tzv. nacionalnosti (kao administrativnog određenja). I, možda ključno, promenio se onaj skup vrednosti unutar kojeg svako „mi“ može da dobije ili da izgubi smisao koji je nosilo. Promenio se, naime, pojam kulture.
  1. Ako je u središtu kompleksa kulture u doba evropske renesanse i još par vekova posle nje bila umetnost, a onda sa prosvetiteljstvom i posle njega obrazovanje, tokom XX veka u to središte dospela industrija zabave oslonjena sve više, u XXI veku, na tehnologiju. To je promenilo značenje: kultura nije više skup „kultnih vrednosti“ elite, već je ona kao cultura (latinski: odgajanje) danas skup bilo kojih vrednosti koje mogu ili razlikovati pojedinca u zajednici ili mu dati predstavu o pripadanju zajednici (individualni / kolektivni identitet). U Srbiji je još uvek (među tzv. elitom) na snazi zastareli model, dok novi (masovni, medijski) ne uspeva da u sebe uključi „kultne vrednosti“, već ih pervertuje u masovno-medijske „ikone“, proizvoljne, zamenljive, manipulativne i uglavnom nihilistički orijentisane prema onim prvim. Dinastijska („prva“) Jugoslavija je pokušala da na tragu prosvetiteljstva kulturu veže za umetnost i nauku, za operu i akademiju, što je već bilo zakašnjenje od pola veka ii vek u odnosu na evropska kretanja, a komunistička („druga“) Jugoslavija je kulturu negovala iz ideološko-propagandnih razloga. I jedno i drugo, u retrospektivi, navodno izgleda bolje nego sadašnjica urušenih ustanova, kulturnog života koji je životarenje, beda, nestašica itd. Ali ni dinastijska opera i akademija, ni komunističke biblioteke i domovi kulture nisu uspeli niti mogu uspeti – ako neko još gaji te iluzije – da povrate umetnosti i nauci, obrazovanju i ukusu, mesto koje su imali ranije. Kultura je danas globalizacijski zbir „kultova“ koji se zovu Ledi Gaga, Viktorija Sikret, Kardašijan „rialiti šou”, Bolivud (pre nego Holivud), ajfon, fejsbuk. Takvi „kultovi“ oblikuju diferencijacije pojedinaca i njihove identitete. To što još postoje opere, akademije, umetnički filmovi, izložbe i (valja i ovde!) muzeji, trud je jedne margine. Ali masovna kultura, kultura za masovnu upotrebu, danas je zabava, mas-mediji, advertajzing, digitalna sfera. I to je nepopravljivo, na rok od barem par decenija.
  1. Kako stojimo „mi”, kako stoji u takvoj konstelaciji ovo „mi, Srbi“? Retrogradno, jer se kod nas misli da je kultura još vek ona koja kruži oko umetnosti: misli to i nacionalistička desnica, kad juriša da ponacionali ovo malo ustanova kulture i još manje para koje tu protiču, misli to i kosmopolitiska levica kad kuka da je se odbija od fondova za kulturu. Pošto je umetnost uvek bila stvar stvaranja, a stvaranje je napor darovitih pojedinca da promene tekuće klišeje, mene manje brine ova vrsta retrogarde, a više, mnogo više izostanak obrazovanja iz sfere kulture. „Mi, Srbi“ teško učimo, i jedva da „učimo“ – a ako smo izgubili iz vida obrazovanje kao kulturnu vrednost, i ono ostalo samo put profesionalizacije, profilisanja za određeni posao, samo aparat za funkcionalizaciju privrede, samo tip dresure (što je sve obrazovanje oduvek i bilo, ali nije bilo samo to!), onda smo izgubili još jednu crtu povezivanja, vezu za zajedništvo. Kultura bez obrazovanja je umetnost u atomima i tradicija u molekulima. Danas se mladi obrazuju kako bi otišli odavde. Zašto? Ne samo zato što ovde rade za crkavicu, a tamo za tzv. pristojnu platu – svuda je to više pristojna i manje pristojna crkavica. Odlaze pre svega što se kod nas izgubilo nešto što je, po mom skromnom uverenju, ključno: a to je smisao-da-se-živi-zajedno.
  1. Prvo pitanje nije o kulturi kao sklopu vrednosti, već prethodno, temeljno o ovom smislu-da- se-živi-zajedno. Kako nastaje taj smisao, kako se razvija, menja, održava, šta ga krnji, ruši, negira? Smisao-da-se-živi-zajedno je osnova svake socijalne veze, od porodice do nacije. To nije neki „visoki“ smisao kao u patetičnim ruskim romanima i mitelojropskim krčmama, već je svakodnevni smisao komunikacije kao opštenja kako sa bližnjima tako i sa zajednicama kojima pripadamo (i uvek više nego jednoj). Pri čemu, u zemlji koju je država u značajnoj meri duhovno spržila, ovaj smisao-da-se-živi-zajedno (der Sinn des Zusammenseinsthe sense of living together), raspršen je, pali smo u autizam, u vrstu kulturnog izolacionizma, politički ili socijalno u ono što su bili antički idiotes – i tako odvojeni glasovi su malo spremni, galamom koju dižu, za debatu kojom svaka zajednica raspravlja o sebi, odakle kreće, kojim putem ide i kamo bi da stigne. U tom okviru treba postaviti i pitanje o onom „mi, Srbi“: koliko smo, kad smo, kako smo „mi, Srbi“ baš „mi“? Ko u reč još može izgovoriti a da nije reč razlaza? Ko je sme reći a da ima smisla? Kako to da je od imenice reč “Srbi“ postala jedna zamenica – ali sa čudnom, ekskluzivnom snagom, jer se „mi, Srbi“ pozivamo na „nas, Srbe“ kako bismo iz toga isključili, a ne uključili one koji ne odgovaraju „našem“ modelu „valjanih Srba“, tako da jedna etnička oznaka (koju niko ne bira, već mu je data pri rođenju) biva a mark of distinction? Ideja nacije, srpstva je od integrativne snage XIX veka postala danas dezintegrativna sila našeg nacionalizma kao erzaca nacije. Jer ako se zagubio, izgubio, ili ozbiljno poremetio smisao-da-se-živi-zajedno onda je svako „mi“, čim se izrekne, promašeno, i njega ne može zameniti nijedna etnička oznaka, ionaka uvek uža, i načelno i praktično, od zamenice zajedništva. Bez toga kultura je takođe samo provizorijum.
Na kraju, uprkos pesimizmu i ličnoj sklonosti ka ikonoklastiji, ne odbacujem, niti se zalažem za odbacivanje pojmova nacije, identiteta ili kulture. To su pojmovi koji još imaju određenu – ne više kao nekad presudnu, ali ipak još značajnu – operativnu vrednost za razmišljanje o svetu u kojem smo. Ono o čemu sam rekao par reči tiče se mesta tih pojmova. Oni su danas u mreži drugačijih kategorija. Oni nemaju ista značenja koja su imali pre 50, 150 ili 250 godina. Koja značenja imaju danas je važno samo zato da bismo mogli naslutiti kakva će značenja imati kroz 50 ili kroz 100 godina. Ništa više ne bih voleo nego da se „mi, Srbi“ okrenemo iz već dosadnog, svakako jalovog i odavno zaglupljujećeg gledanja u naš istorijski pupak (ne, to nije Kosovo, taj pupak je zapravo sama istorizacija, paseizacija nas samih), okrenemo u smeru istraživanju vremena koje će doći, koje dolazi, koje je oko nas stiglo, vremena u kojem će živeti naša deca. Jer „mi, Srbi“, ovakvi kakvi smo, juče i danas, jedva da smo još važni.
(Saopštenje na skupu “Kultura – osnova državnog i nacionalnog identiteta” u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, 25. XII 2016.)

Izvor: Libreto
Pokreće Blogger.