Dubrovnik, pismo i pobuna protiv nasilja i razaranja

Tokom razornog napada JNA na Dubrovnik, 6. decembra 1991. godine, pojektili su razorili staru gradsku jezgru, oštetili su palaču Sponza, crkvu sv. Vlaha, gradske zidine, dubrovačku središnju sveučilišnu knjižnicu, u kojoj je bilo 20.000 knjiga. Među 13 ubijenih civila tog kobnog dana, bio je i Pavo Urban, mladi fotoraf i umetnik, koji je poginuo prilikom fotografisanja granatiranja stare gradske jezgre Dubrovnika. 

Prva žrtva granatiranja Dubrovnika bio je pesnik Milan Milišić. Poginuo je dva meseca ranije, 6 oktobra. Dan kasnije, nakon neprospavane noći na vest o smrti prijatelja, profesorka jugoslovenske književnosti Mirjana Miočinović uputiće dekanu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti pismo kojim će se usprotivi ratu. 


O tom događaju profesorka Miočinović je kasnije rekla: ,,Vest o pogibiji Milana Milišića u Dubrovniku stigla je do mene 6. oktobra uveče i ja sam, posle jedne neprospavane noći, napisala to pismo i odmah ga odnela dekanu svog fakulteta. Kada je nedelju dana kasnije taj isti dekan tražio da se protiv mene preduzmu takozvane administrativne mere, što će reći da naprosto budem izbačena s fakulteta, jedan me je od kolega, u najboljoj nameri, branio činjenicom da sam ratom i lično pogođena. A ja se, zapravo, stidim što je bila potrebna ta „kap“ da uradim to što sam uradila. Ali čoveku, valjda, treba da iza cifara vidi neko konkretno lice i ja sam, eto, morala da platim tako visoku cenu za jedan normalan čin pobune protiv nasilja. Ostaje mi samo da svog prijatelja molim za oproštaj.''

Pismo profesorke Miočinović, koje je nakon što je stiglo kod dekana, izazvalo odjek u javnosti kao čin otpora i pobune protiv rata i nasilja, objavljeno je u knjizi Nemoć očiglednog, a prenosimo ga u celosti: 

Dekanu Fakulteta dramskih umetnosti 

Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi. Sa današnjim danom, dakle, ja prestajem da držim nastavu iz predmeta Istorija jugoslovenskog pozorišta i drame u narednih mesec dana. Molim da mi se obustave sva novčana primanja za mesec oktobar, a ukoliko za to vreme u ovoj zemlji ne bude uspostavljen mir, ja ću napustiti ovu školu. 

 Beograd, 7. oktobar 1991.

Pokreće Blogger.