PISATI O PLESU: ZAŠTO NEMA PLESNE KRITIKE?


Pored pitanja baletskog obrazovanja i položaja baletskih igrača u Srbiji postoji gorući problem o kome se malo piše - problem plesne teorije i kritike. Vidljiv je nedostatak plesne kritike i teorije iz oblasti savremene igre što držim ključnim pitanjem za afirmaciju plesne umetnosti. Pisati o plesu danas podrazumeva promišljati umetnosti u kontekstu interdisciplinarnosti budući da svaka teorija ili kritika plesa zahteva različite (de)konstrukcije i nova čitanja. Prateći pozorišnu i plesnu scenu, ali i teoriju plesa i teatra, zaključio sam da postoje tri temeljna razloga odsustva kvalitetne kritike plesa u Srbiji.

1. Elitizovana plesna scena

Elitizovana umetnost podrazumeva isključivost i osuđena je na samodopadnost. Čini mi se da ovdašnja plesna umetnost previše hermetički zahvata svoj potencijal, da neguje klasični tip pisanja o plesnoj umetnosti, primarno baletu, i da ne dopušta nikakve glasove sa strane. Pored toga što svedočimo apsurdnoj situaciji da mnogi baletski umetnici ne zadovoljavaju formalne uslove obrazovanja i tako ostaju uskraćeni za pedagoški poziv, sa druge strane i plesači, koreografi i pedagozi vrlo teško prihvataju glasove teorijskih analiza sa strane  uprkos činjenici da je po pravilu kritičarsko iskustvo nepotpuno bez teorijske i interdisciplinarne analitičnosti. Elitizovana umetnost služi sama sebi i po pravilu odbija sve one koji je tumače.

2. Nedovoljno razvijen kritički i analitički aparat

Tu dolazimo do dva ključna momenta koji prate svaku plesnu kritiku. Kritičar, naime, mora da kontekstualizacije i retradicionalizacije, uvek i u svakom tekstu. Ovo podrazumevam kao neizostavnu formu razvijanja kritičkog i analitičkog aparata. Kontekstualizacija podrazumeva smeštanje plesne kritike u kontekst narativne ili činjenične kritike. Narativna kritika podrazumeva razvijanje posebne estetike plesa nastale prema iskustvu prošlog budući da kritičar, pored prepoznavanja plesne tehnike i koreografske poetike mora biti spreman na čitanje i mišljenje plesa pred ogledalom prošlog. Kritičar Edwin Denby piše da dovitljivost plesnog kritičara mora biti velika; ,,kritičar mora nabrati čelo i poslužiti se estetikom iz kućne radinosti i estetičkim zdravim razumom. I mora izvući objektivnost poput zeca iz šešira. Njegovo siromašno plesno kritičarsko nasleđe otežava mu sagledavanje vlastitih slepih tačaka’’. Interpretiranje plesa na činjenični način služi arhiviranju plesne tehnike i izraza, ali ne zalazi dublje u promišljanje plesa. Činjenična kritika je akritična kritika, dok je narativna propulzivna za raznolike intrpretacije i čitanja. Kritičar mora čitati međutekst, mora videti tekst koji je prelomljen (R. Barthes) i stoga postfilozofski. Tu je srž retradicionalizacije, diskontinuitet koji temelji kontinuitet. Tako Sally Banes insistira na interpretaciji kao nedvosmislenoj komunikaciju ideja, pa je hermeneutički zadatak za kritičara od presudne važnosti. Zaključno, proces transformacije od dela do tekstauslovljen je prevođenjem reprezentacijskog u narativno što je nemoguće bez dekonstrukcije već napisanog teksta o plesu.

3. Medijska nezainteresovanost za plesnu umetnost

Suočeni sa medijskim šarenilom i banalizacijom umetnosti, uz napomenu da danas javno svako može pisati o bilo čemu, pisanje o plesu doživelo je krah. Na snazi je činjenično predstavljanje plesne umetnosti, uz nedovoljno jak kritičarski ili teorijski osvrt. Posredi je ekonomija banalnog koja proizilazi iz nedovoljne materijalne sigurnosti osoba koje bi se usudile da pišu o plesu. Pored delegitimisanja kritičara/kritičarki oni su suočeni sa nematerijalnošću svoga rada koji zahteva posvećenost i predanost. Kritičarski poziv, kao i stvaralački proces zahteva upliv u zajednicu kao mesto gde predstava nastaje i postaje time što jeste. Udobna pozicija faktografskog osvrta ne doprinosi kvalitetu već stagnaciji i nekreativnosti onih koji stvaraju umetničko delo. Kritika dovodi u pitanje, problematizuje, ali i razgovara, što iz današnje perspektive teško može biti medijski sadržaj.

Kakva kritika?

Kritika modernog i savremenog plesa i sama mora postati svojevrsna kritika kritike premda je moderni ples u stalnom raskoraku sa tradicionalnim plesom i njegovim nasleđem. Moderni ples deluje subverzivno i kao takav zahteva analitičku predispoziciju koja bi uključivala diskurzivne analize poetike plesa, plesne tehnike, reprezentacije, ali i samog tela. Postojanje kritike preduslov je razvoja umetničke prakse budući da često baš kritičar u svojoj analizi otvara polje prevrednovanja normativizovane izvedbene prakse i  na taj način deluje usmeravajuće. Kritičar, dakle, prodire dublje od samog dela kako bi kontekstualizovao predstavljački proces i ono što nastoji narativno odrediti u svom, ličnom polju.

Kritika ne može biti personalizovana niti opredeljivačka. Ona zahteva kontekstualizaciju i međuteks o čemu svedoči i slovenački plesni kritičar Rok Vevar kada kaže da je izražavanje pozitivnog ili negativnog mišljenja anakronizam dodajući da ,,u plesnoj kritici svi stilovi kritike, kao što su deskripcija, prosudba, interpretacija i kontekstualizacija, moraju biti fluidni’’.

Za kritiku očigledno treba hrabrosti. Plesna kritika, kao i svaka umetnička kritika, zahteva samorefleksiju, stalno propitivanje o domenima vlastite analitičnosti. Ukratko, kritičar se stalno mora pitati o svrsi kritike i načinima njene problematizacije. U vremenu egoistične samodopadnosti možda je nemoguće udovoljiti ovom zahtevu i pitati se o vlastitom (ne)znanju i isključivosti.

Nenad Obradović, tekst objavljen magazinu za umetničku igru Stepart

Pokreće Blogger.