Bela Hamvaš: Šetnja kao odlazak na izvor života


Tokom celog života susreo sam se samo s jednim, ili dva čoveka koji su se razumevali u umetnost šetnje, one šetnje koja je genijalnost, one koja je, tako reći, sveto lunjanje. Engleska reč sauntering, koja isto to izražava, starog je porekla. Nastala je u ono vreme kada su mnogi - u srednjem veku - špartali drumovima, živeli od milostinje, i hodočastili u Sainte Terre, Svetu zemlju. U Svetu zemlju su išli ovi Svetozemaljci, ovi suntereri, sveta lunjala.

Ima pak onih koji saunterer tumače od sans terre, što znači bez zemlje, bez domovine, u dobrom smislu onaj ko nema doma, jer mu nije ni potreban, jer se na svakom mestu oseća kao kod svoje kuće. To je tajna uspešnog lunjanja. Onaj ko sve vreme sedi kod kuće još može biti najveća skitnica na zemlji; ali lunjalo manje skita od krivudave reke koja vredno traži najkraći put ka moru.

Svaka šetnja je krstaško hodočašće, mi šetači smo krstaši strasnog srca. Ako možeš da ostaviš oca, majku i braću i sestre i ženu i decu svoju i prijatelje tako da ih više nikada nećeš videti, ako namiriš sve dugove, napišeš testament, dokrajčiš sve svoje nedovršene poslove, slobodan si i spreman si da kreneš u šetnju.

Moji poznanici često kažu kako bi voleli kad bi umeli da lunjaju kao ja. Ova sloboda, bezbrižnost, nezavisnost ne može se kupiti ni za kakve pare. Da bi čovek umeo da šeta, to je dar, i to dar neba. Ambulator nascitur, non fit. Čudim se što već popodne, kada je svako pročitao sve novine, na ulicama ne zavlada opšta gužva, i što se ljudi ne rasprše na sve strane sveta da malo proskitaju.

Šetnja nema nikakve veze s onom higijenskom askezom koju ljudi praktikuju iz zdravstvenih razloga. Svakodnevna šetnja je avantura dana. Čovek odlazi izvoru života. Kada putnik zapita Vordsvordovog slugu, koja je radna soba njegovog gospodara, dobija odgovor: Ovo ovde je biblioteka, radna soba je, pak, iza kapije.

Šetnja je najbolja kad čovek krene bez primisli, tek onako bez šešira i kaputa, a vrati se uveče ili noću. Naravno, to je moguće samo leti, a to je klasično doba šetnje. Zimi pripreme, odevanje sve zagorčava. Mnogi pokušavaju da povežu sa sportom. Nisam pristalica. Teške cipele, tople čarape, debela košulja, rukavice, džemper, vreo čaj, paziti na vreme. Priprema za jedan skijaški izlet traži gotovo isto toliko obazrivosti kao pljačka banke.

Naročitu čar ima ako čovek krene u šetnju prema istoku ili prema zapadu. Ako krenem prema istoku, onda se približavam mestu gde sunce izlazi, gde je začelo. Prema zapadu čovek ide ka vrtu Hesperida. Zapad je podneblje misterija i poezije.

Puteve je najbolje izbegavati. Put na koncu vodi u politiku. Ako čovek šeta dovoljno ili ako se popne na brdo i pogleda naokolo, s čuđenjem primećuje kako je malo puteva u predelu.

Iz Knjige lovorova, preveo: Sava Babić

Pokreće Blogger.