Branko Vukajlović: Između Arilja i Pariza


Kakve su Vam uspomene na rodni grad Arilje?

Arilje je moja prva ljubav, ona koja se ne da zaboraviti. Bio sam tamo srećan kao klinac, kasnije u mladim godinama i jos kasnije u zrelo doba. Meni Arilje kao palanka nije smetalo jer sam u vreme prvih emocija, kad se sve saznaje na ličnom planu (60ih i 70ih godina), živeo sa drugarima kao što se živelo na zapadu što zapazih tek kad sam 1970-te otišao u London i odmah zatim se nastanio definitivno u Parizu. Palanka koja se bunila protiv naše duge kose, načina odevanja, naše muzike i uopšte života – ništa nam nije mogla. Treba reći da je to bilo posebno zgodno vreme za novine i eksperimentacije. Pravili smo žurke, slušali prve velikane rok i pop muzike, oblačili se po modi Roling Stonsa i drugih grupa čije smo slike viđali u obaveznom nedeljniku Džuboks. Ja sam posebno cenio filmove francuskog Novog Talasa (svaki dan drugi film u orginalnoj verziji), pa sam tako već ulazio u taj pariški šmek i istovremeno savladavao francuski jezik. Kupali smo se često goli u Sonjinim Čarima - koje sam lično otkrio - ili na Brani. Jurili smo, potom, kući da se spremimo za KORZO gde su na dve strane glavne ulice treštali zvučnici s najnovijim hitovima anglo-sasonske muzičke scene. Ko ne bi voleo taj period? Zatim je nastao Pariz, druga moja ljubav ali sam uvek pokušavao da ove dve ljubavi nekako sjedinim...

Sa majkom Nevenkom, Cejlon, Šri Lanka, lična arhiva


Otišli ste u Pariz, živite u umetničkom svetu, bili ste glumac i producent? Kako doživljavate Pariz i kako tu privelegiju da ceo život ostanete umetnik?

Kad sam, vraćajući se iz Londona, izašao iz voza u Parizu gde sam trebao menjati stanicu, pogledah oko sebe, videh svu tu arhitektonsku lepotu, čuh divni francuski jezik i suštinski osetih taj pariski šmek - momentalno odlučih da ću tu da živim celog života. Imao sam sreće da preko jedne francuske umetnice, koju sam upoznao u ariljskoj crkvi početkom 60-ih, dobijem odmah neki posličak na televiziji...6 meseci ali dovoljno za pocetak. Tu me je zapazio jedan menadžer i poslao na audiciju u jedno pozorište-kabare koje je spremalo novu reviju. Primili su me iako nas je bilo oko 200. Eh, tu sve zaista počinje za mene. Bio sam dovoljno dobar da bih od samog početka postao jedna od zvezda tog totalno ekskluzivnog mesta. Sav svet o kome sam pre nekoliko meseci sanjao sada je tu dolazio. U jugoslovenskoj eri, na glatkim stranicama časopisa gledao sam Sen Lorana, Pako Rabana, Dejvida Bejlija, Verusku, Žanu Moro, Džim Morisona, vojvotkinju i vojvodu od Vindzora, Dijanu Ros i mnoge druge tog dometa, dok su sada oni dolazili da mene gledaju. Čudno, zar ne? Počeo sam da se družim s tim svetom. Pozivali su me na večere, koktele, svečanosti...Tako sam jedno veče upoznao i Alena Nurija koji se pojavio sa Žan Klod Brijalijem. Odvezli su me u jednu diskoteku, popili smo piće i od tada smo nas dvojica postali nerazdvojni drugari i partneri u biznisu. U to je vreme Alen Nuri bio najveća nada francuske kinematografije, svuda po gradu sam viđao plakate sa njegovim imenom i meni je to imponovalo. Svake godine sam ga vodio u Arilje. Kako onda tako i dan-danas. Pariz je grad moje sudbine.


U Arilju ste, polovinom osamdesetih, pokrenuli filmski festival? Možete li nam posvedočiti o atmosferi i imenima koja su tada bila u Arilju - od Žarka Lauševića, Mire Banjac do Mire Trailović?

Za ovo pitanje je potreban uvod. Kada sam iz određenih razloga odlučio da napustim pozorište, predložio sam Alenu da se uortačimo i krenemo u neki biznis jer su naše agende bile toliko pune slavnih imena raznih profesija da je to trebalo iskoristiti. Otvorili smo modnu radionicu, jer je moda bila moja profesija, sa 20-ak zaposlenih. Taj je posao momentalno planuo. Inspirisao sam se "dedovskim" košuljama (bele muške košulje s kraja 19-og veka) što se posebno nosilo uz farmerke, leti na Azurnoj obali, Sen Tropezu, Biaricu, Parizu... Prodato ih je mnogo, mnogo. Tu sam kolekciju obnovio godinama kasnije, 1987. godine, za ariljski Kolor. Otvorili smo i više prodavnica. Ali sve ima svoje vreme. Posle 7 godina tog posla, odlučim se da otvorim prvi restoran. Imali smo četiri sve u svemu. Pošto smo dobro zarađivali, počeo sam da se bavim filmskom produkcijom. 

Branko, Milena Dravić, Aleksandar Joksimović, 23. februar 1976., Beograd, lična arhiva


Prvi film za produciranje sam dobio posredstvom Dobrile Smiljanić koja je poznavala reditelja Zdravka Velimirovića. Bio je to film Vrhovi Zelengore. Ja sam za taj film samo doveo glumce: Alena Nurija i Džozefinu Čaplin, moju staru drugaricu. Onda su se filmovi ređali, a ja na njima praktično ništa nisam zarađivao jer je jugoslovensko tržište pripadalo tamošnjem ko-producentu. Zbog tih poslova sam vrlo često dolazio u Jugoslaviju, sam, s francuskim glumcima, menadžerima ili prijateljima. Uvek sam boravio u hotelu Moskva gde sam redovno primao na ručkove i večere sve one koji su nešto značili za našu kinematografiju, modu, književnost, muziku. Tako sam odlučio, posle jednog boravka sa Žarkom Lauševićem i Vladom Kalemberom u Poreču, da u Arilju organizujem taj Filmski Vikend ARILJE 86. Žiki Stojadinović mi je u tome pomogao, kao i Dobrila Smiljanić. Na ovaj događaj gledam kao na svoj najveći uspeh jer sam nešto mogao da poklonim baš mom Arilju. Došli su nam - Rade Šerbedžija, Živko Nikolić, Mira Trailović, Mira Banjac, Bebi Dol, Vlado Kalember, Renesansa, Gidra, Boro Drašković, Lidija Pletl, Alen Nuri, Žarko Laušević, Janez Vrhovec i mnogi drugi, među njima i dvadesetak novinara, tri televizijske ekipe. Potpun uspeh.


Poznavali ste Danila Kiša? Možete li nam reći o tome?

Danilo Kiš je tokom njegovog francuskog perioda bio čest gost mojih restorana, poput svih slavnih jugovića koji su prošli kroz Pariz. Dolazili su Milena Dravić, Goran Bregović, golman Sušić, Nuša Marović, Irena Uhl, Aleksandar Prlja, Vlada Veličković, književnik Stevanović, Mira Trailović i mnogi drugi koje sam znao, ili nisam, od ranije. Danila Kiša sam upoznao tako što se jednog dana pojavio, predstavio i od tada često dolazio. Najvise sâm ali ponekad sa svojom prijateljicom Pascale Delpech, koja je sada direktor francuskog kulturnog centra u Beogradu. Voleo sam njegove dolaske jer smo posle ručka odlazili da se prošetamo po kvartu, brbljali o svemu i svačemu, svraćali u kafiće. Tako dan brzo prođe. Do sledećeg susreta. Jer on nije živeo u Parizu nego u Nansiju (čini mi se) tako da je dolazio svaki drugi, treći vikend.

Sa Danilom Kišom, lična arhiva


Nedavno ste bili u Arilju, na letnjem festivalu Arlem. Šta se promenilo? Da li je to ono staro Arilje koje pamtite?

Obožavao sam moj letošnji boravak u Arilju. Arilje je sve lepše i lepše, ništa nije izgubilo od svog nekadašnjeg šarma. Družio sam se sa nekim novim finim svetom koji sam znao isključivo preko društvenih mreza. Obožavao sam taj boravak jer sam mogao da prisustvujem sećanju na Filmski Vikend - ARILJE 86. Slavili smo ravno 30 godina od događaja. Jer sam se zbližio sa Draganom i Mirom Avakumović kod kojih sam stanovao. Jer sam video sve drugare iz prošlih vremena. Jer Arilje živi i kreativno je kao što je uvek bilo. Jer sam prisustvovao ARLEM-u, tom izuzetno vrednom događaju... Jer, jer jer... Iako ima promena, one su samo pozitivne. Ipak, meni je teško dati bilo kakvu ocenu. Arilje je meni uvek isto, volim ga, ono je moje.


Razgovarao: Nenad Obradović, Filozofski magazin, zima 2017.

Pokreće Blogger.