Danilo Kiš: Književna kritika i Vrhovni Mudonja



Francuski vrt

Osnovno obeležje naše kritike jeste njena antiindividualistička tendencija; odatle ta stalna potreba za generacijskim pristupom određenim književnim delima. A ta antiindividualistička tendencija posledica je, u prvom redu,  
sociološkog pristupa književnim fenomenima, jer po tom i takvom sociološkom pristupu, književno delo nije proizvod individualni nego kolektivni, kao narodna pesma, knjige odre­ đene tendencije ne piše pojedinac, nego su one ako ne „iz glave cijeloga naroda", a ono se delo rodilo u jednom određenom trenutku društveno-političke klime, te kao takvo ono ne može imati individualni pečat, nego samo kolektivni i kolektivistički, generacijski. I ne samo to. Tim se generacijskim ili kolektivističkim duhom uravnilovke ubija vrednost i zna­ čenje svake knjige, svakog individualnog glasa, jedna se knjiga rastače drugom, dobra prosečnom, odlična lošom, sadržinska vrednost jedne ubija se formalnim nesavršenstvom druge, i obratno, negativni poeni jedne pripisuju se pozitivnim poenima druge, plus i minus se potiru, dakle opet nije ničeg bilo, samo je jedna generacija smenila drugu. I tu nikakvog rizika ni za koga nema, a u prvom redu ne za kritičara: što je dao jednom uzeo je drugom, on nema nameru da arbitrira, on ne stoji ni iza koga, ni iza jednog delà (osim klasika, naravno), sve je poravnato, sve je sivo ili posuto sivom bojom, prekriveno kamuflažnom ciradom, sve je poravnato kao u francuskom vrtu, sve je posečeno što štrči, sve je minimizirano, obezvređeno, sve je „pozitivno”. 


Naša je književna kritika zapravo književna vlast i ona, kao takva, ne služi književnosti, književnost služi njoj, književnička siva masa samo je izgovor za njeno postojanje, jer kako može taj naš kritičar da služi književnosti, da se potčini njenim zakonima i da u njoj nalazi svoj smisao, kad on smatra da je procenjivanje delà stupanj više u semantičnom polju, pa taj ko može da presudi, taj valjda može i da napiše takvo delo o kojem sudi, a ako to ne čini, to ne čini samo stoga što on to smatra bagatelom, on se bavi suštinama, a pisci se bave tricama i kučinama koje on raspliće i stavlja na njihovo mesto. Kritičari su uz to čuvari dvorskih pečata, titula i savetnici, koji su uz titulu i visoke činovničke plate dobili još i zaduženje, ili se prave da su ga dobili, da održavaju francuski vrt i da obeležavaju aleje. I što taj francuski vrt sve više liči na groblje, to je u prvom redu njihova zasluga. Kritika je uzela na sebe ne samo prerogative cenzure i vlasti, nego je svojim mahinacijama isključila jednom zauvek i čitaoca kao jednog od  mogućih arbitara: ne negacijom, ne poricanjem, ne vrednovanjem, nego uravnilovkom, tim svesnim i upornim obezvređivanjem i relativizacijom. 

Elephantiasis nostras 


Sintagma imati muda — koja, izgleda, nije samo slovenska i jugoslovenska jezička i psihološka tvorevina — jeste svojevrsni opskurantizam, neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta, priznanje da za svet umetnosti, literature pogotovu, glava jeste nekom vrstom smetnje, misao, erudicija i duh tom se nesrećnom sintagmom odbacuju kao suvišni ili čak opasni, jer sve što nije poteklo iz muda poteklo je, dakle, iz glave ili duha, a to ne valja, to je jasan znak i beleg dekadencije, erudicije „koja neminovno kvari bogomdani i autentični (mudati) talenat", pa se, uprkos Skokovom etimologijskom Rječniku, reč muda izvodi iz prideva mudar, te stoga ko ima veća muda taj je po logici stvari i mudriji, muda se razvijaju duhovnim vežbama na račun alkoholom oteščale glave kojoj je namenjen krajnji cilj da postane Wasserkopf; i što takav naš umetnik, a pogotovu pisac, ne biva odnesen vetrom i vazdušnim strujanjima snagom svog Wasserkopfa, to je samo stoga što mu to ne daju njegova muda, čija ga privlačna snaga drži vezanog za zemlju poput lengera. Imati muda to još u nas znači biti bogomdanim talentom, književnim pastuvom i lirskim kentaurom koji spava sa Euterpama i Kaliopama kao sa svojim bogomdanim naložnicama, oplođuju­ći literaturu svojim semenoglavcima i svojim punoglavcima koji se kreću ka suštini svojim bičevima i svojim zmiljuljastim pokretima, vođeni nekim nagonskim, božjim zamahom kroz sluzavu masu stvarnosti, bez ikakvog kompasa i smisla, bez severa i smera, samo svojim semenoglavim nagonom, a svako se drugo kretanje u prostoru i u vremenu, u nekom smislenom smeru i po nekom logičkom konceptu glave i duha, proglašava sumnjivom erudicijom, zapadnoevropskim uticajem, dekadentnom deka rtovskom školom koja lišava individuu mudate njene spontanosti; cogito ergo sum postaje coito ergo sum, kao deviza i pogled na svet, u bukvalnom i metaforičnom (metafizičkom) značenju. A pri tom se u toj našoj kentaurskoj literaturi rađaju samo sentimentalni produkti sentimentalnih ljubavnika (muda na stranu), u duhu i starinskom ruhu borinskog karasevdaha, četrdesetogodišnjaci pišu ljubavna epistolarna delà (u stihu i prozi), traže svoju izgubljenu devojčicu i svoju „prohujalu mladost", a da nisu u stanju da iz svojih već presahlih mošnji iscede ni taj borinski karasevdah „žala za mladošću", ni danteovski raj i pakao duhovno-telesnog, ni novalisovski metafizički drhtaj, ni milerovski (falokratski) mit seksualnosti, ni tragično-ironičnu erotsku zebnju (u kjerkegorovskom značenju te reci) à la Filip Rot.


Muda su, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina. Kod nas se u literaturu ulazi po jednom srednjovekovnom strogom ritualu, vatikanskom i papskom, gde srećni kandidat za naziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored već oktroisanih kritičara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kritičara uverava svojeručno u muškost budućeg podanika, pa se klimanjem glave i magijskom rečju habeat prima novis u red pisaca, dokazavši onim šta taj habeat sadrži ne samo svoj književnički talenat nego i svoju rasnu i književnič­ku pripadnost. Muda su, dakle, garantni znak da se umetnik neće ogrešiti o zakone zajednice pomišlju ili delom, da se, dakle, neće služiti svojom glavom, da se neće igrati svojom glavom.


Iz: Čas anatomije, Nolit, Beograd, 1978

Pokreće Blogger.