Franc Kafka: Mir u noćima, detinjasto jadanje


20. jul 1915.
Iz jednog dimnjaka u susedstvu pomolila se ptičica, uhvatila se za ivicu dimnjaka, pogledala oko sebe, digla se i poletela. Nije to obična ptica što uzleće iz dimnjaka. Sa prozora prvog sprata, neka devojčica pogledala put neba, vide kako se ptica diže visoko, viknu: „Eno gde leti, brzo, eno gde leti“, i već se dva deteta stadoše gurati kraj nje da takođe vide pticu.
Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!
Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.
Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.
I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.
Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.
Franc Kafka, „Dnevnici 1914-1923“, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.
Pokreće Blogger.