Maksim Gorki: Istina je najdragocenija vrednost


Borili smo se za slobodu javne reći da bismo imali mogućnosti da govorimo i da pišemo istinu. 

Ali — govoriti istinu to je najteža od svih veština, jer u svom »čistom« vidu, nepovezana s interesom lič­nosti, grupa, klasa ili nacije — istina je skoro apsolutno neugodna za malograđanina, on je ne prihvata niti može da je koristi. To je prokleta osobina »čiste« istine, ali je ta istina u isto vreme za nas najbolja i najneophodnija. 

Postavimo sebi zadatak — reći istinu o nemačkim zverstvima. Ja mislim da se sasvim tačno mogu utvrditi činjenice o zverskim postupcima nemačkih vojnika prema vojnicima Rusije, Francuske, Engleske kao i prema mirnom stanovništvu Belgije, Srbije, Rumunije i Poljske. Ja imam pravo da se nadam da su te činjenice — nesumnjive i neosporne, kao i činjenice o ruskim zverstvima u Smorgonu, gradovima Galicije i na drugim mestima. Ja ne poričem da su odvratni postupci istrebljivanja ljudi, koje primenjuju Nemci, nešto što se prvi put sreće u postupcima ubijanja ljudi. Ne poričem da je odnos Nemaca prema ruskim ratnim zarobljenicima gnusan, jer znam da je odnos stare ruske vlasti prema nemačkim ratnim zarobljenicima bio takođe gnusan.

Sve je to istina, tu istinu je doneo rat. U ratu je bitno ubiti što više ljudi — to je cinična logika rata.

Zverski postupci u tuči su neminovni, pogledajte, kako se grozno tuku deca na ulicama!

»Čista« istina nam veli da je zverstvo nešto što je uopšte svojstveno ljudima, to je svojstvo koje im je blisko čak i u mirno vreme, ako nešto slično postoji na zemlji. Setimo se kako je dobrodušni ruski narod zabijao eksere u lobanje Jevreja iz Kijeva, Kišinjova i drugih gradova, kako su 1906. godine Ivanovo-Voznesenska kuvali u kotlovima s vrelom vodom svoje drugove koje su tu bacili žive, kako su tamničari sadistički mučili zatvorenike, kako su crnostotinaši mrcvarili u svom gnevu devojke revolucionare nabijajući im klinove u polni organ, setimo se na trenutak krvavih bestidnosti 1906. i narednih godina.

Ja ne poredim nemačka zverstva s opšteljudskim i, delom, s ruskim zverstvima; ja jednostavno koristim pravo na reč i razmišljam o istini svega toga, o tekućem danu, o istini koju je doneo rat i o »čistoj« istini koja je ista u svim vremenima i koja je zaista »od sunca sjajnija«, iako je često žalosna i uvredljiva za nas. 

Osuđujući čoveka — Nemca ili Rusa, svejedno — mi ne smemo da zaboravimo »čistu« istinu, jer ona je naša najdragocenija vrednost, najsnažniji oganj naše svesti; postojanje te istine svedoči o visini moralnih zahteva koje čovek nameće sebi samom.

Novi život, br. 3. 21. april 1917.

Iz: Neugodne misli, preveo Mirko Đorđević, Filip Višnjić Beograd, 1987. 

Pokreće Blogger.