Bertrand Russell: Fizika i iskustvo



Pretpostavljajući da je fizika, široko govoreći, istinita, možemo li mi znati da je ona istinita, i, ako odgovor treba da bude potvrdan, da li to obuhvata znanje drugih istina osim fizičkih? 

Možda ćemo ustanoviti da, ako je svet takav kao što fizika kaže, nijedan organizam ne može znati da je takav; ili da, ako jedan organizam može znati da je takav, on mora znati neke stvari izvan fizike; naročito izvesne principe verovatnog zaključivanja.

Ovo pitanje postaje akutno u problemu percepcije. Još od najranijih vremena postojala su dva tipa teorija u pogledu percepcije, jedna empirička, druga idealistička. Prema empiričkoj teoriji, neki neprekidni lanac uzrokovanja vodi od objekta do percipijenta, a ono što se naziva »percipiranjem« objekta je poslednja karika toga lanca, ili, tačnije, poslednja рге one tačke gde lanac počinje da vodi od tela percipijenta umesto u njega. Prema idealističkoj teoriji, kad se percipijent nađe u blizini nekog objekta, neko božansko nadahnuće učini da duša percipijenta iskusi nešto nalik na objekt.

Svaka od ovih teorija nailazi na teškoće.

Idealistička teorija potiče od Platona, ali dostiže svoju logičku kulminaciju kod Lajbnica, koji je smatrao da se svet sastoji od monada koje nikad ne deluju recipročno jedna na drugu, nego sve prolaze kroz paralelni razvoj, tako da ono što se događa u meni u svakom trenutku ima sličnosti sa onim što se u vama u istom trenutku događa. Kad mislite da pokrećete svoju ruku, ja mislim da vidim kako je pokrećete; tako se obojica obmanjujemo, a niko рге Lajbnica nije bio dovoljno smeo da razotkrije tu obmanu, koju on smatra najboljim dokazom Božje dobrote. Ova teorija je fantastična, i imala je malo pristalica; ali u manje logičnim oblicima delovi idealističke teorije percepcije mogu se naći čak i kod onih koji sebe smatraju najdaljim od nje.

Filozofija je izdanak teologije, i većina filozofa, kao Malvolio, »visoko misle o duši«. Oni su zato skloni da joj pripišu magičnu moć, i da pretpostave da odnos između percipiranja i onog što se percipira mora da bude nešto što uopšte ne liči na fizičku uzročnost. Ovo gledište je podržavano uverenjem da su duh i materija sasvim različiti, i da percipiranje, koje je mentalna pojava, mora biti nešto sasvim drukčije od izvesne pojave u mozgu, koja se jedino može pripisati fizičkom uzrokovanju.

Teorija da percipiranje zavisi od lanca fizičkog uzrokovanja lako se dopunjuje uverenjem da svakom stanju mozga »odgovara« izvesno stanje duha, i obratno, tako da, ako je dato ili stanje mozga ili stanje duha, drugo može da kao zaključak izvede neka osoba koja je dovoljno razumela taj odnos. Ako se smatra da nema uzročnog međusobnog delovanja između duha i mozga, ovo je samo jedna nova forma prestabilirane harmonije. Ali ako se uzrokovanje smatra — kao što ga obično smatraju empiristi — samo kao nepromenljivi tok ili uporednost, onda pretpostavljena korespondencija mozga i duha tautološki obuhvata uzročno međusobno delovanje. Ćelo to pitanje zavisnosti duha od tela ili tela od duha bilo je sasvim nepotrebno obavijeno tamom zbog emocija koje su u to uplitane. Činjenice su sasvim proste. Neke pojave koje se mogu posmatrati obično se nazivaju »fizičkim«, neke druge »mentalnim« ; nekiput su »fizičke« pojave uzroci »mentalnih«, a nekiput je obrnuto. Udarac je uzrok bola koji osećam, volja prouzrokuje pokret moje ruke. Nema razloga da se sumnja bilo u jednu bilo u drugu uzročnu vezu, ili bar nema razloga koji ne bi važio podjednako za sve uzročne veze.

Ovakvim rezonovanjem savlađuju se one teškoće koje smetaju da se prihvati fizikalna teorija percepcije.

Zdravorazumski argumenti u korist fizičkog uzrokovanja percepcija toliko su jaki da bi samo duboke predrasude mogle da ih dovedu u pitanje. Kad zatvorimo oči, ne vidimo; kad zapušimo uši, ne čujemo; kad smo pod anestezijom, ne opažamo ništa. Obličje koje neka stvar ima može biti izmenjeno žuticom, kratkovidošću, mikroskopima, maglom, itd. Trenutak-u kome čujemo neki zvuk, zavisi od naše udaljenosti od tačke njegovog fizičkog porekla. Isto važi i za ono što vidimo, iako je brzina svetlosti tako velika da je, kad se radi o zemaljskim predmetima, vreme koje prođe od trenutka kad se nešto dogodi do trenutka kad to vidimo neznatno. Ako objekte opažamo zahvaljujući božanskom nadahnuću, mora se priznati da se to nadahnuće prilagođava fizičkim uslovima.

Međutim, fizičkom uzrokovanju percepcija mogu se staviti dve zamerke. Jedna je — da ono onemogućuje, ili bar otežava, pretpostavku da spoljašnji objekti jesu ono što nam se čini da jesu; druga — da ono, izgleda, čini da sumnjamo u to da pojave koje nazivamo »percepcijama« mogu stvarno da budu izvor znanja što se tiče fizičkog percepcije sveta. Prva od ovih zamerki može se zanemariti pošto se tu radi samo o predubeđenjima, ali druga je važnija.

Problem je ovaj: svaki empirist smatra da naše znanje o činjenicama potiče iz percepcije, ali ako je fizika istinita, mora da bude tako malo sličnosti između naših percepata i njihovih spoljašnjih uzroka da je teško videti kako, iz percepata, možemo doći do znanja o spoljaš- njim objektima. Problem još više komplikuje činjenica da je fizika bila nastala zaključivanjem iz percepcija. Istoriski, fizičari su počeli od naivnog realizma, to će reći od uverenja da su spoljašnji objekti tačno onakvi kakvi izgledaju; na osnovu te pretpostavke, oni su razvili teoriju koja je od materije napravila nešto što nije ni nalik na ono što opažamo. Tako je njihov zaključak protivrečio njihovoj premisi, mada to nije primetio niko osim nekolicine filozofa. Zato treba da utvrdimo da li se, ako je fizika istinita, hipoteza naivnog realizma može tako modif i kovati da se postigne ispravno zaključivanje, idući od percepata do fizike. Jednom rečju: ako je fizika istinita, da li je moguće znati je?

Pokušajmo najpre da definišemo šta treba da podrazumevamo pod hipotezom da je fizika istinita. Tu hipotezu hoću da prihvatim samo u onoj meri u kojoj je ona prihvatljiva za zdrav razum obrazovanog čoveka. Mi konstatujemo da se teorije fizičara stalno modifikuju, tako da nijedan smotren naučnik ne očekuje da će bilo koja fizikalna teorija ostati nepromenjena tokom sledećih sto godina. Ali kad se teorije menjaju, takva promena obično samo je od manjeg značaja što se tiče pojava koje se mogu posmatrati. P ra k tičn a razlika između Ajnštajnove teorije gravitacije i Njutnove je vrlo mala, iako je teoriska razlika veoma velika. Štaviše, u svakoj novoj teoriji ima delova koji izgledaju prilično izvesni, dok drugi ostaju prilično spekulativni. Ajnštajnova zamena prostora i vremena prostor-vremenom pretstavlja promenu jezika motivisanu istom onom potrebom za jednostavnošću kao i u slučaju Kopernikove promene jezika. Ovaj deo Ajnštajnove teorije može se prihvatiti sa znatnim poverenjem. Ali hipoteza da je svemir trodimenzionalna sfera sa konačnim prečnikom ostaje spekulativna; niko ne bi bio iznenađen ako bi se pronašli dokazi koji bi naveli astronome da odustanu od takvog načina izražavanja.

Ili, opet, uzmite fizikalnu teoriju svetlosti. Niko ne sumnja da sveti ost putuje brzinom od otprilike 300.000 kilometara u sekundi, ali da li se ona sastoji od talasa, ili čestica zvanih fotoni, to je pitanje o kome se može raspravljati. U slučaju zvuka, s druge strane, talasna teorija se može smatrati utvrđenom.

Svaka fizikalna teorija koja preživi, prolazi kroz tri faze. U prvoj fazi, ona je predmet raspre među stručnjacima; u drugoj fazi, stručnjaci se slažu da je to teorija koja najbolje odgovara raspoloživim činjenicama, mada se odmah iza toga može ispostaviti da je nespojiva sa novim činjenicama; u trećoj fazi, smatra se da postoji vrlo mala verovatnoća da bi bilo kakav novi dokaz mogao učiniti išta drugo osim da je modifikuje.

Kad kažem da ću pretpostaviti da je fizika istinita, mislim to da ću prihvatiti one delove fizike koji su dostigli treću fazu, ne kao izvesni, ali kao verovatniji od svake filozofske spekulacije, i zato ih filozofi mogu prihvatiti kao premisu u svojoj argumentaciji. Pogledajmo sad šta najizvesniji delovi fizike imaju da kažu u odnosu na naš sadašnji problem.

Velika fizička otkrića u sedamnaestom veku ostvarena su pomoću dve radne hipoteze. Po jednoj, uzročni zakoni u fizičkom svetu treba da uzmu u obzir samo materiju i pokret, pošto se materija sastoji od čestica koje traju u vremenu ali stalno menjaju svoje položaje u prostoru. Pretpostavljalo se da, što se fizike tiče, nema potrebe da se u pogledu jedne čestice vodi računa o bilo čemu osim njenog položaja u prostoru u raznim trenucima; to znači, mogli bismo pretpostavljati da se čestice razlikuju samo po položaju, ne po svom kvalitetu. U početku, ovo jedva da je bilo išta drugo do definicija reči »fizika«; kad je postalo potrebno da se uzmu u obzir kvalitativne razlike, privukla nas je druga oblast, zvana »hernija«. Tokom ovog veka, međutim, moderna atomska teorija je svela herniju, teoriski, na fiziku. To je ogromno proširilo opseg hipoteze da se razne čestice materije razlikuju samo po svom položaju.

Da li ta hipoteza važi i za fiziologiju, ili je, pak, ponašanje žive materije podložno zakonima drukčijim od onih koji vladaju mrtvom materijom? Vitalisti se drže ovog poslednjeg gledišta, ali ja mislim da je ono prvo verodostojnije. Može se reći da će se, kad god se radi o nekom fiziološkom procesu, ustanoviti da se ovaj pokorava zakonima fizike i hernije, i da, dalje, nema fiziološkog procesa koji se ne može tim zakonima objasniti. Zato je najbolja hipoteza ta da se fiziologija može svesti na fiziku i herniju. Ali ta hipoteza nije ni izbliza toliko izvesna kao svođenje hernije na fiziku.

Odsada ću pretpostavljati da prva od tih radnih hipoteza iz sedamnaestog veka, koja se može nazvati hipotezom homogenosti materije, važi za čitav fizički svet, za živu kao i za mrtvu materiju. Neću stalno ponavljati da ova teorija nije sigurno istinita ; treba smatrati da je to rečeno jednom za svagda. Polazim od ove teorije zbog toga što mi se čini da obilje dokaza, mada ne definitivnih,— ide njoj u prilog.

Druga radna hipoteza iz sedamnaestog veka može se nazvati hipotezom nezavisnosti uzroka; ona je sadržana u zakonu paralelograma. U svojoj najprostijoj formi ona-govori, naprimer, nešto nalik na ovo: ako biste koračali jedan minut po palubi broda koji plovi, doći ćete do iste one tačke — u odnosu na vodu — do koje biste došli ako biste najpre stajali nepomični dok bi brod plovio, a onda koračali dok bi brod stajao. Uopšte govoreći, kad se jedno telo nalazi pod uticajem raznih sila, rezultat njihovog zajedničkog i istovremenog delovanja u datom periodu vremena isti je kao rezultat njihovog zajedničkog ali naizmeničnog delovanja, pri čemu bi svaka sila delovala tokom datog perioda vremena — i to, ako je dati period vremena vrlo kratak, ovo će biti bezmalo tačno, a što je taj period kraći ovo će biti sve istinitije. Naprimer, mesec privlače i zemlja i sunce; za jedan sekund, on će se pomeriti bezmalo isto onoliko koliko bi se pomerio kad ga, za jedan sekund, ne bi privlačila ni zemlja ni sunce, dok bi se on i dalje kretao kao dotle, a onda se za još jedan sekund kretao kao da ga (počev od mirovanja) privlači samo zemlja, a zatim, za jedan sekund, kao da ga (počev od mirovanja) privlači samo sunce. Ako uzmemo kraće vreme nego što je jedan sekund, ovo će biti još istinitije, i bilo bi skoro sasvim istinito ako bi period vremena bio beskrajno smanjen.

Ovaj princip je izvanredno važan u tehničkom pogledu. On nam omogućuje, kad prostudiramo efekte izvesnog broja posebnih sila od kojih svaka nezavisno deluje, da proračunamo efekat njihovog zajedničkog delovanja. To je osnova matematičkih metoda primenjenih u tradicionalnoj fizici. Ali mora se reći da on nije samo-očevidan, izuzev u prostim slučajevima kao što je onaj sa čovekom koji hoda po palubi broda. U drugim slučajevima, treba verovati u njega, ako radi, ali ne treba da se iznenadimo ako katkad ustanovimo da nije efikasan. U kvantnoj teoriji on se mora odbaciti, mada ovo možda nije definitivno. Ma kako bilo, ova druga radna hipoteza je mnogo manje utvrđena nego prva. Ona, bar približno, obuhvata široko polje, ali nema sigurnih osnova da se veruje da je njena primena univerzalna.

Ovaj vek je unekoliko modifikovao pretpostavke fizike. Prvo, imamo četvorodimenzionalnu množinu događaja, umesto dve množine prostora i vremena; drugo, uzročni zakoni nisu dovoljni da odrede pojedinačne događaje, već samo statističke raspodele; treće, promena je verovatno diskontinuirana. Te modifikacije bi bile važnije za nas nego što su, da nije činjenice da su druga i treća od njih primenljive samo na mikroskopske pojave, dok su fizičke pojave, kao govor, koje su u vezi sa »mentalnim« događajima, makroskopske. Zato, ako se ljudsko telo ponaša u potpunom skladu sa fizičkim zakonima, još uvek se mogu sa tačnošću upotrebljavati zakoni klasične fizike da bi se odredilo šta će čovek reći, i uopšte koji će biti krupniji pokreti njegovog tela.

To nas dovodi do problema odnosa duha i materije, pošto se percepcija obično smatra »mentalnom«, dok se percipirani objekt kao i stimulus za percipiranje smatraju »fizičkim«. Moje je lično uverenje da ovaj problem ne pričinjava nikakve teškoće. Teškoćama, za koje se pretpostavlja da postoje, koren je u rđavoj metafizici i rđavoj etici. Duh i materija, kaže nam se, dve su supstance, i to potpuno disparatne. Duh je uzvišen, materija je niska. Greh je podvrgavati duh telu. Znanje, kao jedna od najplemenitijih mentalnih aktivnosti, ne može da zavisi od čula, jer čulo pretstavlja jedan oblik podvrgavanja materiji, i zato je rđavo. Otuda ona platonska osuda identifikovanja znanja sa percepcijom. Sve je to, pomislićemo možda, zastarelo, ali to je ostavilo trag u predrasudama koje je teško otkloniti.

Ipak, pitanje razlikovanja duha i materije teško bi se postavilo da nije imalo izvesnog osnova. Moramo, zato, tražiti jedno ili više razlikovanja manje-više analognih razlikovanju između duha i materije. Ja bih »mentalnu« pojavu definisao kao pojavu koja se može znati bez zaključivanja. Ali pogledajmo neke konvencionalnije definicije.

Ne možemo se koristiti kartezijanskim razlikovanjem izme­ đu mišljenja i protegnutosti, već i zbog Lajbnicove zamerke da protegnutost obuhvata mnoštvenost i zato ne može biti atribut jedne jedine supstance. Ali mogli bismo pokušati da napravimo jedno unekoliko analogno razlikovanje. Materijalne stvari, mogli bismo reći, imaju prostorne odnose, dok mentalne stvari nemaju. Mozak je u glavi, ali misli nisu — tako nas bar filozofi uveravaju. Ovo gledište je posledica mešanja raznih značenja reči »prostor«. Među stvarima koje vidim u datom trenutku ima prostornih odnosa koji sudeo mojih percepata; ako su percepti »mentalni«, kao što ja mislim, onda su oni prostorni odnosi koji pretstavljaju sastojke percepata takođe »mentalni«. Naivni realizam identifikuje moje percepte sa fizičkim stvarima; on pretpostavlja da je sunce astronoma ono što vidim. To obuhvata identifi kovanje prostornih odnosa mojih percepata sa prostornim odnosima fizičkih stvari. Mnogi ljudi zadržavaju taj aspekt naivnog realizma iako su odbacili sve ostale.

Ali ova identifikacija se ne može braniti. Prostorni odnosi fizike postoje između elektrona, protona, neutrona, itd., koje ne opažamo; prostorni odnosi vizuelnih percepata postoje između stvari koje opažamo, i u poslednjoj analizi između obojenih površina. Postoji gruba korelacija između fizičkog prostora i vizuelnog prostora, ali ona je vrlo gruba. Prvo: dubine prestaju da se razlikuju kad su velike. Drugo: određivanje vremena je različito ; mesto gde izgleda da se sunce sada nalazi, odgovara mestu gde je fizičko sunce bilo рге osam minuta. Treće: percept je podložan promenama koje fizičar ne pripisuje promenama u objektu, tj. onima koje prouzrokuju oblaci, teleskopi, žmirkanje ili zatvaranje očiju. Korespondencija između percepta i fizičkog objekta je zato samo približna, i nije tačnija u pogledu prostornih odnosa nego u nekom drugom pogledu. Sunce fizičara nije identično sa suncem mojih percepata, a 93.000.000 milja koje ga razdvajaju od meseca nisu identične sa prostornim odnosom između vizuelnog sunca i vizuelnog meseca kad slučajno vidim oboje istovremeno.

Kad kažem da je nešto »izvan« mene, mogu misliti na dve različite stvari. Mogu misliti da imam percept koji je izvan percepta mog tela u perceptualnom prostoru, ili pak mogu misliti da postoji fizički objekt koji je izvan mog tela kao fizički objekt u prostoru fizike. Obično oni grubo odgovaraju jedan drugom. Sto koji gledam je izvan mog tela kad ga gledam u perceptualnom prostoru, a fizički sto je izvan mog fizičkog tela u fizičkom prostoru. Ali nekiput te korespondencije nema. Sanjam, recimo, kako se događa železnička nesreća: vidim voz kako se survava niz nasip, i čujem krike ranjenih. Ti objekti koje sanjam su stvarno i istinski »izvan« mog tela koje sanja u mom sopstvenom perceptualnom prostoru. Ali kad se probudim, ustanovim da je ceo san prouzrokovala buka u mojim ušima. A kad kažem da je buka u mojim ušima, hoću da kažem da je fizički izvor zvuka koji čujem »u« mojim ušima kao fizički objekt u fizičkom prostoru. U drugom smislu, mogli bismo reći da su svi zvuci u ušima, ali ako mešamo ta dva smisla doći će do zbrke koja se ne daje razmrsiti.

Uopšteno, mogli bismo reći da je moj percept o svemu što nije moje telo »izvan« percepta mog teia u perceptualnom prostoru, a ako percepcija ne obmanjuje, fizički objekt je »izvan« mog fizičkog tela u fizičkom prostoru. Iz toga ne proizilazi da je moj percept izvan mog fizičkog tela. Ustvari, takva hipoteza je prima facie besmislena, iako joj se, kao što ćemo videti, može dati izvestan smisao, ali ona je onda lažna.

Sad možemo početi da se hvatamo u koštac sa našim osnovnim pitanjem, naime — šta podrazumevamo pod »perceptom«, i kako on može da bude izvor znanja o nečem drugom?

Šta je »percept«? Kako ja tu reč upotrebljavam, to je ono što se događa kad, govoreći zdravorazumskim terminima, vidim nešto ili čujem nešto ili inače verujem da sam postao svestan nečega putem svojih čula. Sunce, verujemo, uvek postoji, ali ga ja samo ponekad vidim: ne vidim ga noću, ili kad je oblačno vreme, ili kad sam preokupiran nečim drugim. Ali nekiput ga vidim. Svi slučajevi kad vidim sunce imaju izvesne međusobne sličnosti, koje su mi omogućile u detinjstvu da naučim da upotrebljavam reč »sunce« u pravoj prilici. Kad u raznim prilikama vidim sunce, neke sličnosti su očigledne u meni; naprimer, moram držati oči otvorene, i okrenute u određenom pravcu. Njih, međutim, ne smatramo svojstvima sunca. Ali ima drugih sličnosti koje, koliko zdrav razum može otkriti, ne zavise od nas; kad vidimo sunce, ono je skoro uvek okruglo, svetio i žarko. Retki slučajevi kad ono nije takvo lako se objašnjavaju maglom ili pomračenjem. Zdrav razum'zato kaže: postoji jedan objekt koji je okrugao, svetao i žarki; ona vrsta događaja koja se naziva »gledanjem sunca« sastoji se iz relacije između mene i tog objekta, a kad se ta relacija ostvari, ja »opažam« objekt.

Ali u tom trenutku fizika interveniše na vrlo čudan način. Ona nas uverava da sunce nije »svetio« u smislu u kome obično shvatamo tu reč; ono je izvor svetlosnih zrakova koji imaju izvestan efekat na oči, nerve i mozak, ali kad toga efekta nema zato što svetlosni zraci ne nailaze na živi organizam, nema ničeg što bi se u pravom smislu moglo nazvati »svetlošću«. Isto rezonovanje važi i za reči »vrelo« i »okruglo« — bar ukoliko se »okruglo« shvata kao kvalitet koji se može opaziti. Još nešto: iako vi sad vidite sunce, fizički objekt o kome se moglo zaključivati na osnovu vašeg gledanja postojao je рге osam minuta; ako je, u međuvremenu, sunce zašlo, vi još uvek vidite tačno ono što vidite. Ne možemo, zato, identifikovati fizičko sunce sa onim što vidimo ; ipak, ono što vidimo pretstavlja naš glavni razlog da verujemo u fizičko sunce.

Pretpostavljajući istinitost fizike, šta je to u njenim zakonima što opravdava zaključivanje o fizičkim objektima na osnovu percepata? Рге no što na odgovarajući način pretresemo to pitanje, moramo рег- ceptima odrediti mesto u svetu fizike. Tu ima nešto neobično: fizika nikad ne spominje percepte izuzev kad govori o empiriskoj verifikaciji njenih zakona; ali ako te zakone ne zanimaju percepti, kako onda percepti mogu da ih verifikuju? Ovo pitanje treba imati na umu tokom sledećih razmatranja.

Pitanje položaja percepata u uzročnim lancima fizike razlikuje se od pitanja saznajnog statusa percepata, iako su ta dva pitanja povezana. Trenutno me interesuje lokacija percepata u uzročnim lancima. Jedan percept — recimo slušanje neke buke — ima niz prethodnika, koji putuju u prostor-vremenu od fizičkog izvora te buke, kroz vazduh, do ušiju i mozga. Iskustvo koje nazivamo »slušanjem buke« je, koliko se može utvrditi, istovremeno sa cerebralnim terminusom fizičkog uzročnog lanca. Ako je buka takve vrste da traži telesni pokret, pokret počinje gotovo odmah posle »slušanja buke«. Ako treba da uključimo »slušanje buke« u neki fizički uzročni lanac, moramo da ga povežemo sa istim područjem prostor-vremena kao što je ono pratećih cerebralnih događaja. A to važi i za buku kao nešto percipirano. Jedino područje prostor-vremena sa kojim ova buka ima ikakve direktne veze je sadašnje stanje slušaočevog mozga; veza sa fizičkim izvorom zvuka je indirektna. Isto takvo rasuđivanje važi i za viđene stvari.

Iz: Ljudsko znanje, njegov obim i granice, Nolit, Beograd 1961.

Pokreće Blogger.