Sigmund Frojd: Dostojevski i oceubistvo



U bogatoj ličnosti Dostojevskog mogli bismo razlikovati četiri fasade: pisca, neurotičara, etičara i grešnika. Kako da se snađemo u ovoj složenosti koja zbunjuje? 

U odnosu na pisca ima najmanje sumnje, njegovo mesto nije daleko iza Šekspira. Braća Karamazovi su najveličanstveniji roman koji je ikada napisan, epizoda о Velikom Inkvizitoru jedno od vrhunskih dostignuća svetske literature, koje teško da se može preceniti. Na žalost, analiza mora da položi oružje pred problemom pisca. 

Najlakše je napasti etičara u Dostojevskom. Ako ga želimo uzdići kao moralnog čoveka, sa obrazlo­ ženjem da samo onaj dostiže najviši stupanj moralnosti koji je bio najveći grešnik, onda olako prelazimo preko jednog prigovora. Moralan je onaj koji reaguje već i na iskušenje koje doživljava u samom sebi, ne prepuštajući mu se. Onaj koji naizmenično greši, a potom, kajući se, postavlja visoke moralne zahteve, izlaže se prekoru da je sebi isu više olakšao situaciju. On nije ostvario ono što je bitno u moralnosti: odricanje, jer je moralni način življenja praktičan interes čovečanstva. On podseća na varvare iz doba seobe naroda, koji ubijaju i zbog toga vrše pokoru, pri čeonu okajavanje postaje prava tehnika koja omogućava ubistvo. 

Ni Ivan Grozni se ne ponaša drukčije; upravo ovakvo poravnanje sa moralnošću je karakteristična ruska crta. Ni konačni ishod moralne borbe Dostojevskog nije slavan. Posle najžešćih borbi da izmiri nagonske zahteve individue sa zahtevima ljudskog društva, on se spušta do potčinjavanja, naj pre svetskom, a onda duhovnom autoritetu, do strahopoštovanja pred carem i hrišćanskim bogom i do uskogrudog ruskog nacionalizma, jedne pozicije do koje su dospeli i sićušni umovi sa manje muke. Ovde je slaba tačka velike ličnosti. Dostojevski je propustio da postane učitelj i oslobodilac ljudi, on se pridružio njihovim tamničarima; budućnost ljudske kulture imaće da mu zahvali na malo čemu. Verovatno će se moći pokazati da je on usled svoje neuroze bio osuđen na ovakav brodolom. S obzirom na domet njegove inteligencije i snagu njegove ljubavi prema ljudima, bio bi mu otvoren jedan drugi, apostolski životni put.

Smatrati Dostojevskog za grešnika ili zločinca izaziva žestoko opiranje, koje ne mora da bude prouzrokovano malograđanskim sudom о zločincu. Pravi motivi brzo se mogu sagledati; dve su karakteristike bitne za zločinca: bezgranična sebičnost i jaka destruktivna sklonost; zajednička im je i ujedno preduslov za njihovo ispoljavanje bezosećajnost, nedostatak afektivnog prihvatanja (ljudskih) objekata. Pri tom se odmah sećamo da je u Dostojevskog bilo suprotno, da je u njega bila velika potreba za ljubavlju i ogromna sposobnost da voli i da su se manifestovale u pojavama preterane dobrote, koja ga je terala da voli i pomaže i tamo gde je imao razloga da mrzi i da se sveti, kao na primer u odnosu na njegovu prvu ženu i njenog ljubavnika. Tada se moramo upitati odakle uopšte potiče iskušenje da Dostojevskog ubrojimo u zločince. Odgovor: Na postojanje ovakvih naklonosti u pisca upućuje njegov izbor materijala, koji pre svega ističe nasilničke, ubilačke, sebične karaktere, dalje, izvesne činjenice iz njegovog života, kao na primer kockarska strast, možda i seksualna zloupotreba jedne nezrele devojčice (priznanje)1.

Ta protivrečnost se razrešava kad shvatimo da je vrlo jaki destruktivni nagon Dostojevskog, koji ga je lako mogao učiniti zločincem, u njegovom životu prvenstveno bio uperen protiv sopstvene ličnosti (prema imutra, umesto prema spol ja), tako da je došao do izražaja kao mazohizam i osećanje krivice. Pri svemu tome u njegovoj ličnosti preostaje još dosta sadističkih crta koje se ispoljavaju u njegovoj razdražljivosti, potrebi za mučenjem, netrpeljivosti, čak i prema voljenim osobama, kao i u načinu kako on, kao autor, postupa sa svojim čitaocima; dakle, u malim stvarima sadist prema spol ja, u velikim sadist prema unutra, dakle mazohist, što znači najmekši, najdobroćudniji čovek, koji je najspremniji da pritekne u pomoć.

Iz komplikovane ličnosti Dostojevskog izvukli smo tri faktora, jedan kvantitativan i dva kvalitativna: izvanredna snaga njegovog afektivnog života, perverzna nagonska dispozicija, koja ga je morala opredeliti za sado-mazohistu ili zločinca, i umetnič- ka obdarenost, koja se ne može analizirati. Ovakav spoj osobina mogao bi sasvim dobro da se održi i bez neuroze; postoje, naime, potpuni mazohisti koji nisu neurotični. Po odnosu snaga između nagonskih prohteva i prepreka koje se ovima suprotstavljaju (plus raspoloživi putevi sublimacije), Dostojevski bi još uvek mogao da bude klasifikovan kao takozvani „nagonski karakter”. Ali situacija postaje zamršena prisutnošću neuroze, koja, kao što je rečeno, pod ovim uslovima ne bi morala biti neminovna, ali koja se utoliko pre pojavljuje ukoliko su mnogobrojnije komplikacije koje Ja ima da savlada. Neuroza u stvari i jeste znak da Ja nije uspelo izvršiti ovakvu sintezu, da je pri ovakvom pokušaju izgubilo svoju jedinstvenost. 

Čime se, dakle, u strogom smislu reči, dokazuje neuroza? Dostojevski je samog sebe nazivao i drugi su ga smatrali epileptičarem, na osnovu njegovih te­ ških napada, praćenih gubitkom svesti, mišićnim grčevima i neraspoloženjem koje je sledilo napadima. Vrlo je verovatno da je ova takozvana epilepsija bila samo simptom njegove neuroze i da bi se morala klasifikovati kao histero-epilepsija, što znači kao teška histerija. Iz dva razloga nije mogućno postići punu sigurnost: prvo, jer su anamnestički podaci о takozvanoj epilepsiji Dostojevskog nepotpuni i nepouzdani, drugo, jer mišljenja о bolesnim stanjima povezanim sa epileptoidnim napadima nisu razjašnjena. 

Da pođemo od ove druge tačke. Suvišno je ovde ponavljati čitavu, patologiju epilepsije, koja ne pruža ništa odlučujuće, pa ipak se može reći: Još se uvek ističe, kao prividno kliničko jedinstvo, stari termin Morbus sacer, ta tajanstvena bolest sa svojim neočekivanim, na izgled ničim neprovociranim, grčevitim napadima, promenom karaktera u smislu razdražljivosti i agresivnosti i progresivnim smanjivanjem svih duhovnih moći. Ali ova slika se na svim stranama rasplinjuje u nešto neodređeno. Napadi koji nastupaju brutalno, sa ujedom za jezik i umokravanjem, zgusnuti do, opasnog pio život, epileptičnog statusa, koji dovodi do teških samooštećenja, mogu se ipak svesti i na kratke atisanse, na stanja vrtoglavice koja brzo prolaze, a mogu takođe biti zamenjeni kratkim stanjima u kojima bolesnik, kao pod vlašću nesvesnog, čini nešto što mu je strano. Inače na nepojmljiv način čisto telesno uslovljeni, ovi napadi mogu ipak nastati i usled nekog čisto duševnog uticaja (straha), ili da i nadalje reaguju na duševna uzbuđenja. Ma koliko bio karakterističan intelektualni pad za ogromnu većinu slučajeva, ipak je bar jedan slučaj poznat, u kome bolest nije mogla da naškodi vrhunskoj intelektualnoj moći (Helmholc). (Drugi slučajevi, о kojima se ovo isto tvrdilo, nepouzdani su ili podležu istim sumnjama kao i sam slučaj Dostojevskog). Osobe koje pate od epilepsije mogu da ostave utisak otupelosti, ometenog Razvoja, jer ta bolest često prati najočitiju idiotiju i najveće moždane defekte, iako ovo nije neophodan sastavni deo slike bolesti; ali ovakvi napadi, sa svim svojim varijacijama, dešavaju se i kod drugih osoba, koje su normalno duševno razvijene i koje češće ispoljavaju suviše jak, većinom nedovoljno savladan afektivni život. Nikakvo čudo što se pod ovakvim ustavima smatra nemogućnim da se uporno ostane pri jedinstvenoj kliničkoj afekciji koja se zove „epilepsija”. Ono što dolazi do izražaja u istovetnosti manifestovanih simptoma izgleda zahteva funkcionalno tumačenje, kao da je mehanizam abnormalnog nagonskog pražnjenja organski pripremljen, a ispoljava se pod sasvim različitim uslovima: kako pri smetnjama moždane delatnosti usled teškog oštećenja moždanog tkiva ili toksičnog oboljenja, tako i pri nedovoljnom vladanju duševnom ekonomijom, kad je delovanje duševne energije podložno krizama. Iza ove dvojne podele naslućuje se identič­ nost mehanizma na kojem se zasniva pražnjenje nagona. Nisu daleko od ovog mehanizma ni seksualna zbivanja, koja su u osnovi toksički izazvana; već su najstariji lekari nazivali koitus malom epilepsijom, prepoznali su dakle u seksualnom aktu ublažavanje i adaptiranje epileptičnog pražnjenja nadražaja.

„Epileptična reakcija”, kako se ovo zajedničko može nazvati, stavlja se u službu neuroze, čija se su­ ština sastoji u tome da se obilje uzbuđenja sa kojima ona psihički ne može da izađe na kraj oslobodi telesnim putem. Epileptični napad postaje tako simptom histerije, adaptiran i modifikovan njome, slično simptomu normalnog seksualnog pražnjenja. Potpuno je na mestu razlikovanje organske od „afektivne” epilepsije. Praktično značenje je sledeće: ко boluje od prve — organski je bolesnik, а ко boluje od druge — neurotičar. U prvom slučaju duševni život podleže jednom stranom uticaju spolja, u drugom smetnja je izraz samog duševnog života.

Vrlo je verovatno da je epilepsija Dostojevskog ove druge vrste. To se ne može strogo dokazati, za to bi trebalo da budemo u stanju da dovedemo u.vezu prvi nastup i kasnija kolebanja u napadima sa njegovim duševnim životom, ali se о tome isu više malo zna. Opisi samih napada ništa nam ne kažu, obave- š ten ja о vezi između napada i doživljaja oskudna su i često protivrečna. Najverovatnija je pretpostavka da su napadi otpočeli rano, u detinjstvu Dostojevskog, da su najpre bili obeleženi blažim simptomima i tek se posle potresnog doživljaja u osamnaestoj godini,, posle ubistva oca, pojavili u epileptičnoj formi.2 Dobro bi odgovaralo kada bi se potvrdilo da su ovi napadi za vreme izdržavanja kazne u Sibiru potpuno prestali, ali drugi podaci ovome protivreče.3 Nesumnjiva veza između ubistva oca u Braći Karamazovima i sudbine Dostojevskovog oca više je nego jednom biografu pala u oči i podstakla ih da ukažu na ,,izvestan moderni psihološki pravac”. Psihoanalitičko shvatanje, jer se na njega mislilo, pokušava da u ovome događaju vidi najtežu traumu, a u reakciji Dostojevskog na to prepozna stožer njegove neuroze. 

Kada se, međutim, prihvatam da ovo gledište psihoanalitički obrazložim, moram strahovati da će ono ostati nerazumljivo svima onima koji nisu upoznati sa načinom izražavanja i učenjem psihoanalize.

Mi imamo jednu sigurnu polaznu tačku. Nama je poznat smisao prvih napada Dostojevskog u njegovim mladim godinama, davno pre izbijanja „epilepsije”. Ovi napadi imali su značenje smrti, nastali su usled straha od smrti, a sastojali su se od letargičnih stanja spavanja. Još kada je bio dečak, bolest bi ovladala njime, kao iznenadna, bezrazložna seta; neko osećanje, tako je on kasnije pričao svome prijatelju Solovjevu, kao da će morati smesta da umre; i zaista usledilo bi stanje potpuno slično stvarnoj sm rti. . . Njegov brat Andreja izneo nam je da je Fjodor već u mladosti imao običaj da pre spavanja ostavi ceduljicu u kojoj je bilo reči о njegovoj bojazni da će u toku noći zaspati u san sličan smrti i da zbog toga moli da ga sahrane tek posle pet dana (Dostojevski za ruletom, Uvod, strana LX).

Mi poznajemo smisao i nameru ovakvih napada sličnih smrti. Oni znače identifikaciju sa nekim umrlim, nekom osobom koja je zaista umrla, ili koja je još u životu a čija se smrt želi. Ova poslednja mogućnost je važnija. Napad dobija tada vrednost ka­ žnjavanja. Nekom drugom se želela smrt, ali usled identifikacije, ja sam sam onaj drugi i ja sam mrtav. Na ovome mestu psihoanalitičko učenje tvrdi da je ovaj drugi za dečaka po pravilu otac, a napad, nazvan histeričnim, samokažnjavanje zbog želje za smrću omrznutog oca.

Oceubistvo, prema poznatom shvatanju, glavni je i najstariji zločin, kako čovečanstva tako i pojedinca.4 Ono je u svakom slučaju glavni izvor osećanja krivice, ne znamo da li i jedini; istraživanja još nisu mogla sigurno da utvrde psihičko poreklo krivice i potrebe za ispaštanjem. Ono međutim ne mora da bude jedini uzrok. Psihološka situacija je komplikovana i zahteva razjašnjenje. Odnos dečaka prema ocu je, kako mi kažemo, ambivalentan. Osim mržnje, koja bi htela da odstrani oca kao rivala, obično prema njemu postoji i nežan odnos. Oba stava udružuju se u identifikaciji sa ocem, dečak bi hteo da bude na očevom mestu, jer mu se divi, on bi hteo da bude kao on i zbog toga želi da ga ukloni. Čitav ovaj razvoj sukobljava se sa jednom moćnom preprekom. Jednog Određenog momenta dečak shvata da bi pokušaj odstranjivanja oca kao rivala mogao biti od očeve strane kažnjen kastracijom. Iz kastracionog straha, dakle u interesu očuvanja svoje muškosti, dečak odu­staje od želje za posedovanjem majke i uklanjanjem oca. Ukoliko ova želja ostane prisutna u nesvesnom, ona stvara osnovu za osećanje krivice. Smatramo da smo ovim opisali normalna zbivanja, normalnu sudbinu takozvanog Edipovog kompleksa; svakako ćemo još morati da dodamo jednu značajnu dopunu.

Jedna dalja komplikacija nastaje ako je u deteta jače razvijen onaj konstitucionalni faktor koji smo nazvali biseksualnost. Tada će usled kastracione pretnje njegovoj muškosti biti ojačana sklonost skretanja u pravcu ženstvenosti, stavljanja sebe mnogo više na majčinu stranu i preuzimanja njene uloge kao ljubavnog objekta kod oca. Kastracioni strah, međutim, čini i ovo rešenje nemogućnim. Dolazi do uviđanja da se mora podneti i kastracija ako se od oca želi biti voljen kao žena. Tako oba impulsa, mržnja prema ocu kao i zaljubljenost u oca, podležu potiskivanju. Izvesna psihološka razlika postoji u tome što će mržnja prema ocu biti napuštena usled straha pred jednom spoljnom opasnošću (kastracije); zaljubljenost u oca, međutim, tretira se kao unutrašnja nagonska opasnost, koja se ipak u osnovi svodi na pomenutu spoljašnju opasnost. 

Ono što mržnju prema ocu čini neprihvatljivom jeste strah od oca; kastracija je užasna i kao kazna i kao cena ljubavi. Prvi od oba faktora koja potiskuju m ržnju prema ocu, strah od direktne kazne i kastracije, može se nazvati normalnim, dok patogeno snaženje izgleda da nastaje usled drugog faktora, straha od femininog stava. Jaka biseksualna dispozicija uslovljava ili jača na taj način neurozu. Ovakva dispozicija može se sa sigurnošću pretpostaviti kod Dostojevskog; ona se ogleda u egzistencijalno dozvo­ljenoj formi (latentne homoseksualnosti) i to u zna­ čenju muških prijateljstava u njegovom životu, u čudnovato nežnom držanju prema suparnicima u ljubavi i u njegovom izvanrednom razumevanju za situacije koje se jedino mogu objasniti potisnutom homoseksualnošću, kao što to pokazuju mnogi primeri iz njegovih novela.

2alim, ali ne mogu tu ništa učiniti, ako se ova izlaganja о stavovima mržnje i ljubavi prema ocu i njihovi preobražaji pod uticajem kastracione pretnje čitaocu koji ne poznaje psihoanalizu učine neukusnim i neverovatnim. Očekivao bih, štaviše, kao sigurno da će upravo kastracioni kompleks naići na opšte odbijanje. Ali mogu samo da potvrdim da psihoanalitičko iskustvo upravo ove odnose stavlja izvan svake sumnje i dopušta nam da u njima nađemo ključ za svaku neurozu. Ovaj ključ moramo dakle oprobati i kod takozvane epilepsije našeg pisca. Ali stvari koje vladaju našim nesvesnim životom toliko su tuđe našoj svesti. Ovim što je do sada saopšteno nisu iscrpene sve posledice potiskivanja mržnje prema ocu u Edipovom kompleksu. Ovome se pridru­ žuje kao novo da identifikacija sa ocem ipak na kraju iznuđuje sebi u našem Ja trajno mesto. Nju Ja prima u sebe, ali se u njemu postavlja kao naročita instancija nasuprot ostalom sadržaju Ja. Mi je tada nazivamo Nad-ja i pripisujemo joj, kao nasledniku roditeljskog uticaja, najvažnije funkcije. 

Ako je otac bio strog, brutalan, svirep, onda Nad-ja preuzima ova svojstva od njega i u njegovim odnosima prema Ja uspostavlja se ponovo pasivnost, koja je upravo trebalo da bude potisnuta. Nad-ja je postalo sadističko, Ja postaje mazohističko, što znači, u osnovi ženski pasivno. U Ja nastaje velika potreba za samokažnjavanjem, koja se delom izražava kao predavanje sudbini, a delom nalazi zadovoljenje u surovom postupanju Nad-ja (svest о krivici). Svaka kazna je u osnovi kastracija i kao takva sprovođenje starog, pasivnog stava prema ocu. Konačno je i sudbina samo jedna kasnija projekcija oca.

Normalna zbivanja pri formiranju savesti biće da su slična ovim ovde prikazanim abnormalnim. Još nismo uspeli da izvršimo razgraničenje između njih. Očigledno je da se ovde najveći udeo u ishodu pasivne komponente pripisuje potisnutoj ženstvenosti. Osim toga mora da je značajan sporedan faktor, to da li je otac, koji u svakom slučaju zadaje strah, i u stvarnosti bio naročito brutalan. U slučaju Dostojevskog je tako bilo i činjenicu njegovog izvanrednog osećanja krivice, kao i njegovog mazohističkog načina života, pripisaćemo naročito jakoj femininoj komponenti. Tako formula za Dostojevskog glasi: neobično snažno biseksualno disponirana osoba, koja s naro­ čitim intenzitetom može da se brani od zavisnosti od veoma strogog oca. Ovakav karakter biseksualnosti nadovezujemo na ranije sagledane komponente njegovog bića. Rani simptom „napada umiranja” može se dakle razumeti kao jedno, od strane Nad-ja dopušteno kažnjavanje putem identifikovanja Ja sa ocem. Ti si hteo da ubiješ oca da bi sam postao otac. Sada si ti otac, ali mrtvi otac; to je običan mehanizam histeričnih simptoma. A uz to: sada tebe ubija otac. Za Ja je simptom umiranja zadovoljenje muške želje u fantaziji i u isto vreme mazohističko zadovoljenje; za Nad-ja zadovoljenje putem kažnjavanja, dakle sadističko zadovoljenje. I Ja i Nad-ja i daljeigraju ulogu oca. — U celini se odnos između ličnosti i očevog objekta, uz održavanje njegovog sadržaja, preobrazio u odnos između Ja i Nad-ja, to je nova inscenacija na jednoj drugoj pozornici. Ovakve infantilne reakcije, proizašle iz Edipovog kompleksa, mogu da se ugase ako im realnost ne pruža nikakvu dalju hranu. Ali karakter oca ostaje isti, ne, on se pogor­ šava sa godinama, pa se tako i mržnja Dostojevskog prema ocu održava, kao i želja za smrću tog zlog oca. Opasnost nastaje kada realnost ispuni ovakve potisnute želje. Fantazija je postala realnost, sva sredstva odbrane se sad pojačavaju. Napadi Dostojevskog dobijaju sada epileptičan karakter, oni začelo još uvek označavaju identifikaciju sa ocem u vidu kazne, postali su međutim strašni, kao i užasna smrt samog oca. Kakav su dalji sadržaj, posebno seksualni, ovi aapadi još dobili, ne može se saznati. 

Jedno je čudno: u auri napada doživljava se jelan momenat najvišeg blaženstva, koji je verovatno fiksirao trijumf i oslobođenje na vest о smrti; a posle koga odmah sleduje utoliko surovija kazna. Ovakvo smenjivanje trijumfa i žalosti, praznične radosti i tuge, odgonetnuli smo kod braće u prahordi, koja su ubila oca, a nalazimo to ponovljeno u ceremoniji totemske gozbe. Ako je tačno da Dostojevski u Sibiru nije imao napade, onda to samo potvrđuje da su mu napadi bili njegovo samokažnjavanje. Oni mu više nisu bili potrebni kada je bio drukčije ka­ žnjen. Ali to se ne može dokazati. Pre se može, time što je kazna potrebna za duševnu ekonomiku Dostojevskog, objasniti to što je nesalomljen prošao kroz godine bede i poniženja. Osuda Dostojevskog kao političkog krivca bila je nepravedna, on je morao toga biti svestan; ipak je prihvatio nezasluženu kaznu od baćuške cara, kao zamenu za kaznu koju je zaslužio njegov greh protiv stvarnog oca. Umesto samokažnjavanja, dopustio je da bude kažnjen od očevog zamenika. Ovde se može nazreti jedan deo psihološkog opravdanja za kazne izrečene od strane društva. Istina je da velika grupa zločinaca priželjkuje kazni]. Njihovo Nad-ja zahteva kaznu, time je oslobođeno potrebe da je samo dosudi.

Ко poznaje komplikovani preobražaj značenja histeričnih simptoma razumeće da ovde ne pokušavam objasniti smisao Dostojevskovih napada uopšte, nego samo taj njihov početak.5. Dovoljno je što se srne sm atrati da je njihov prvobitni smisao ostao nepromenjen iza svih kasnijih naslaga. Sme se reći da se Dostojevski nije nikada oslobodio tereta sa vesti zbog namere oceubistva. Taj teret je odredio i njegovo držanje prema drugim dvema oblastima u kojima je odnos prema ocu presudan, i to prema državnom autoritetu i veri u boga. U prvoj oblasti, on je dospeo do potpune potčinjenosti baćuški caru, koji je jednom s njime u stvarnosti izveo komediju ubijanja, a nju mu je njegov napad tako često ponavljao. Kajanje je ovde preovladalo. U religioznoj oblasti preostalo mu je više slobode; prema verovatno tačnim izveštajima, navodno se do poslednjeg trenutka svoga života kolebao između verovanja i ateizma. Njegov veliki intelekt onemogućavao mu je da previdi bilo koju misaonu teškoću do koje dovodi verovanje. Ponavljajući individualno jedan opšteistorijski razvoj, nadao se da će u Hristu kao idealu pronaći izlaz i oslobo­ đenje od krivice, a na osnovu sopstvenih patnji moći da polaže pravo na ulogu Hrista. To što u celini nije mogao da postigne slobodu i što je postao reakcionar dolazi otuda što je opšteljudska krivica sina, na kojoj se gradi religiozno osećanje, dostigla u njega natprosečnu jačinu, koju čak ni njegova velika inteligencija nije mogla da savlada. Mi se ovde izlažemo prekoru da napuštamo nepristrasnost analize i da podvrgavamo Dostojevskog ocenjivanju kakvo je opravdano samo sa pristrasnog stanovišta izvesnog pogleda na svet. Neki konzervativac stavio bi se na stranu Velikog Inkvizitora i drukčije sudio о Dostojevskom. Taj prekor je opravdan, a da bi se on ubla­ žio, može se samo reći da je opredeljivanje Dostojevskog bilo uslovljeno inhibicijama u mišljenju usled njegove neuroze.

Teško bi se moglo smatrati slučajem što tri epohalna dela literature svih vremena obrađuju istu temu, i to oceubistvo: Kralj Edip Sofoklov, Hamlet Šekspirov i Braća Karamazovi Dostojevskog. U sva tri dela izložen je i motiv za ovakav čin, seksualno rivalstvo zbog žene. Najiskrenije je začelo prikazivanje u drami koja se vezuje za grčki mit. Ovde je delo izvršio još junak lično. Ali poetska obrada nije mogućna bez ublažavanja i prikrivanja. Golo priznanje namere da se ubije otac, kao što to mi postižemo u analizi, bilo bi, čini se, nepodnošljivo bez analitič­ ke pripreme. U grčkoj drami neizostavno ublažavanje, uz održavanje tačnog stanja stvari, postignuto je na majstorski način time što je herojev nesvesni motiv, kao neka njemu tuđa prinuda sudbine, projiciran u realno. Heroj izvršava delo bez svesne namere, prividno bez ženinog uticaja; i о ovoj povezanosti ipak se vodi računa time što on može da zadobije kraljicu-majku tek pošto je ponovio delo na nemani koja simboliŠe oca. Kad je njegova krivica otkrivena, on ne pokušava da je sa sebe skine pozivajući se na pomoćnu konstrukciju sudbinske prinude, već je priznaje i kažnjava kao neku s vesnu, potpunu krivicu; kada se о tome razmisli, to može da izgleda nepravedno, ali je psihološki potpuno ispravno. Prikazivanje u engleskoj drami je inđirektnije, heroj nije sam počinio delo, već neko drugi, za koga ono nema zna­ čenje oceubistva. Usled toga sablainjivi motiv seksualnog rivalstva zbog žene ne. mora biti prikriven. I herojev Ldipov kompleks sagledamo u odbijenoj svetlosti time što na njemu vidimo dejstvo akta koji je drugi počinio. On bi morao da osveti delo, oseća se međutim, na čudnovat način, nesposobnim za to. Znamo, njega parališe osećanje krivice; na način sasvim saobrazan neurotičnim zbivanjima, osećanje krivice je pomereno na opažanje sopstvene nedoraslosti za izvršenje ovog zadatka. Ima znakova da heroj ovu krivicu doživljava kao neku nadindiviđualnu. Ori ne prezire druge manje nego samog sebe. „Postupaj sa svakim prema njegovim zaslugama, pa ко će izbeći šibe." U ovom pravcu roman Rusa ide za korak dalje. I ovde je neko drugi počinio ubistvo, ali neko ко prema ubijenom stoji u istom sinovskom od­ nosu kao i heroj Dimitrije, neko ко motiv seksualnog rivalstva otvoreno priznaje; drugi jedan brat, kome Dostojevski, što je vredno zapažanja, natovaruje svoju sopstvenu bolest, tobožnju epilepsiju, kao da je hteo da prižna: epileptičar, neurotičar u meni je oceubica. I nato sledi, u pledoajeu pred sudom, čuveno podsmevanje na račun psihologije, koja je navodno batina sa dva kraja. Izvanredan plašt, koji treba samo da se okrene, da bi se pronašao najdublji smisao shvatanja Dostojevskog. Ne zaslužuje psihologija podsmeh, već sudski istražni postupak. Sasvim je svejedno ко je delo uistinu počinio, za psihologiju je samo važno ко ga je želeo i hteo u svojim osećanjima i kome je ono, kada se odigralo, bilo dobrodošlo, i zbog toga su sva braća, izuzimajući kontrasnu Aljošinu figuru, podjednako kriva: nagonski raspusnik, skeptič­ ni cinik i epileptični zločinac. U Braći Karamazovima nalazi se jedna, za Dostojevskog, krajnje karakteristična scena. Starac je u razgovoru sa Dimi trijem video da ovaj nosi u sebi spremnost da ubije oca i pada pred njime ničice. Ovo ne može biti izraz divljenja, već mora značiti da sveti čovek odbija isku­ šenje da prezre ubicu ili da ga se gnuša i zbog toga se pred njime ponizuje. Simpatija Dostojevskog za zločinca zaista ne poznaje granice, ona daleko рге- vazilazi sažaljenje na koje nesrećnik ima pravo, njegova simpatija podseća na svetu zebnju, sa kojom su se u starini odnosili prema epileptičaru i duševno poremećenom. Zločinac je za njega skoro kao iskupitelj, koji je uzeo na sebe krivicu koja bi inače pala na druge. Ubistvo više nije potrebno, pošto je on već ubio, ali zbog ovoga mu čovek mora biti zahvalan, inače bi morao sam da ubija. To nije samo dobrodušno sažaljenje, već identifikacija na osnovu istih ubilačkih impulsa, u stvari neznatno pomeren narcizam. Time se ne osporava etička vrednost ove dobrote. Možda je ovo uopšte mehanizam dobronamernog saosećanja sa drugim ljudima, koji se naročito lako može prozreti u ekstremnom slučaju pisca, koji je obuzet svešću о krivici Nema sumnje da je kod Dostojevskog ova simpatija identifikovanja presudno uticala na izbor teme. Ali on je najpre opisivao obične zločince iz sebičnosti, političke i religiozne, da bi se tek pred kraj svoga života vratio na prazločinca, oceubicu i kroz njega izrazio svoje poetsko priznanje.

Objavljivanje njegove zaostavštine i dnevnika njegove žene oštro osvetljava jednu epizodu u njegovom životu, period kada je Dostojevski bio u Nemačkoj opsednut kockarskom strašću (Dostojevski za ruletom). Očigledan napad patološke strasti,.koji niko nije mogao drugačije da oceni. Bilo je i dosta racionalizacije u pogledu ovog čudnovatog i nedostojnog ponašanja. Osećanje krivice stvorilo je sebi, kao što to često biva kod neurotičara, opipljivog zastupnika u teretu dugova i Dostojevski je mogao tvrditi da dobitkom u igri želi da stekne mogućnost povratka u Rusiju, a da pri tom ne bude uhapšen od svojih poverilaca. Ali ovo je bio samo izgovor i Dostojevski je bio dovoljno oštrouman da to uvidi, a i dovoljno pošten da to prizna. On je znao da je glavna stvar sama igra, „е jeu pour le jeu.”6 Sve pojedinosti njegovog nagonski bezumnog ponašanja ovo dokazuju, i još nešto drugo. On se nije smirivao dok ne bi sve izgubio. Igra mu je takođe bila put za samokažnjavanje. On bi bezbroj puta davao reč ili časnu reč svojoj mladoj ženi da neće više igrati, ili da neće toga dana više igrati, i prekršio bi je, kao što ona kaže. skoro uvek. Kada bi gubitkom doveo sebe i nju u krajnju bedu, izvlačio bi iz toga drugo patološko zadovoljenje. Mogao je pred njom sam sebe da grdi, ponižava, da je tera da ga prezire, da je sažaljeva što se udala za njega, starog grešnika, a posle ovog rasterećenja savesfi igTa se idućeg dana nastavlja. I mlada žena se navikla na taj ciklus, jer je primetila da ono od čega se u stvarnosti jedino moglo da očekuje spasenje, literarna produkcija, nikada nije išla bolje nego pošto bi sve izgubili i založili poslednji imetak. Ona, naravno, nije shvatila međusobnu vezu. Kada je njegovo osećanje krivice bilo zadovoljeno kažnjavanjem koje je on sam sebi dosudio, popuštala bi prepreka za rad, tada bi dopuštao sebi da načini nekoliko koraka prema uspehu.7 

Koji je deo davno zatrpanog detinjstva sebi iznudio ponavljanje u opsesiji igranja, nije teško odgonetnuti, uz pomoć novele jednog mlađeg pisca. Stefan Cvajg, koji je uostalom Dostojevskom sam posvetio jednu studiju (Tri velikana), priča u svojoj zbirci triju novela Pometnja osećanja, istoriju koju je nazvao: „Dvadeset i četiri časa u životu jedne žene”.

Malo remek-delo hoće navodno samo da pokaže kakvo je neodgovorno biće žena, u kakva sve, za nju sam u iznenađujuća prekoračenja može da je uvuče neočekivan životni utisak. Kada se novela podvrgne analitičkom tumačenju, a jedno ovakvo tumačenje se toliko nameće da se ono ne može odbiti, ona onda kazuje mnogo više, predstavlja, bez takve izvinjavajuće tendencije, nešto sasvim drugo, nešto opšteljudsko, ili tačnije opštemuško. Karakteristično je za prirodu umetničkog stvaranja da je na moje pitanje pisac, sa kojim sam u prijateljstvu, mogao zajem- čiti da je saopšteno tumačenje potpuno strano njegovom znanju i nameri, iako su u pričanje upleteni neki detalji koji izgledaju upravo proračunati da ukažu na taj tajni trag. U Cvajgovoj noveli jedna otmena, starija dama priča piscu doživljaj koji joj se desio pre više od dvadeset godina. Rano obudovela majka dVa sina, koji više nisu imali potrebe za njom, koja se odrekla svakog očekivanja u životu, dospela je u svojoj četrdeset i drugoj godini, tokom jednog od svojih besciljnih putovanja, u kockarnicu Kasina u Monaku, u kojoj je uskoro, među svim čudnovatim utiscima mesta, bila fascinirana pogledom na dve ruke, koje su izgledale da odaju sa potresnom iskrenošću i jačinom, sva osećanja nesrećnog igrača. Ove ruke pripadale su jednom lepom mladiću — pisac mu pridaje, kao nenamemo, starost prvog sina dame koja ga posmatra. Pošto je sve izgubio, mladić napušta salu a krajnjem očajanju, verovatno sa namerom da u parku okonča svoj beznadežni život. Neka neobjašnjiva sim patija je nagoni da pođe za njim i preduzme sve pokušaje da ga spase. On je smatra za jednu od onih brojnih nametljivih žena na tome mestu i hoće da je'se otrese, ali ona ostaje uz njega i nekako je sasvim prirodno primorana da podeli sa njime njegov smeštaj u hotelu i konačno i njegov krevet. Posle ove improvizovane ljubavne noći, zatraži i dobije od prividno umirenog mladića svečano uveravanje da više nikada neće igrati, snabde ga novcem za povratak kući i obeća da će se naći s njim na stanici pred polazak voza. Tada se, međutim, u njoj probudi velika nežnost za njega, ona hoće sve da žrtvuje da bi ga zadržala, odluči da s njim putuje, umesto da se s njim oprosti. Oprečne slučajnosti zadržavaju je tako da zakasni na voz; u čežnji za iščezlim, ona ponova potraži kockarnicu i užasnuta nalazi tamo ponovo ruke koje su najpre probudile njene simpatije: zaboravivši svoje obećanje, on se vratio igri. Ona ga podseti na njegovo obećanje, ali on, opsednut strašću, izgrdi je što mu kvari igru, tera je i baca joj novac sa kojim je htela da ga otkupi. Duboko osramoćena, ona mora da beži i kasnije dozna da ga nije uspela sačuvati od samoubistva. 

Ova sjajno ispričana, besprekorno motivisana priča sposobna je začelo da opstane takva kakva je i da snažno utiče na čitaoca. Analiza međutim pokazuje da njena zamisao počiva na praosnovi maštanja о jednoj želji iz pubertetskog doba, maštanja kojeg se neke osobe mogu čak svesno da sete. Fantazija glasi: majka bi mogla sama da uvede mladića u seksualni život da bi ga spasla od štetnosti onanije koje se pribojava. Tako česte pesničke tvorevine о iskupljenju su istog porekla. „Porok” onanije zamenjen je kockarskom strašću, naglašavanje strasne delatnosti ruku upravo ukazuje na takav zaključak. Zaista je bes igranja ekvivalent za nekadašnju prinudu onanije; nikakvom drugom reči nego „igranjem” označava se u dečjoj sobi baratanje rukam a oko genitalija. Neodoljivost iskušenja, svete, a ipak nikad neodržavane namere da se to više nikad ne čini, omamljujuće zadovoljstvo i nečista savest da samog sebe upropašćujemo — ostaju nepromenjeni pri zameni. Cvajgovu novelu priča, doduše, majka, ne sin. Sinu mora da laska pomisao: kada bi majka znala u kakve me opasnosti dovodi onanija, začelo bi me spasla njih, dopuštajući mi sve nežnosti na njenom sopstvenom telu. Izjednačavanje majke sa prostitutkom, koje mladić vrši u Cvajgovoj noveli, spada u sklop ove iste fantazije. Ona čini od nedostižnog lako dostupno; nečista savest koja prati ovakvu fantaziju uslovljava loš ishod ovog dela. Interesantno je, takođe, kako fasada koju je pisac dao noveli teži da sakrije njen analitički smisao. Jer vrlo je sporno da se ljubavni, život žene nalazi pod vlašću iznenadnih i zagonetnih-impulsa. Analiza, naprotiv, otkriva dovoljnu motivisanost za iznenađujuće ponašanje žene, koja dotle nije pomišljala na ljubav. Vema uspomeni na svoga izgubljenog supruga, ona se naoružala protiv svih njoj sličnih zahteva, ali — u tome ima pravo sinovljeva fantazija — kao majka, ona nije umakla jednom njoj potpuno nesvesnom, prenošenju ljubavi na sina i na ovom nezaštićenom mestu sudbina može da je zgrabi. Ako kockarska strast, sa svojim bezuspešnim borbama odvikavanja i svojim mogućnostima za samoka- žnjavanje, predstavlja ponavljanje prinude onanije, onda se nećemo čuditi što ona u životu Dostojevskog zauzima tako veliko mesto. Mi ne nalazimo nijedan slučaj teške neuroze u kome autoerotsko zadovoljavanje u detinjstvu i pubertetu nije odigralo svoju ulogu, a veze između napora da se ono potisne i straha od oca su isuviše poznate da bi ih trebalo ponavljati.8




 1 Vidi diskusiju о ovome u „Nepoznati Dostojevski” 1926. — Stefan Cvajg: On ne zastaje pred ogradama građanskog morala i niko ne zna tačno da kaže do koje mere je u svome životu prekoračio zakonske granice, koliko je od zlo­ činačkih instinkata njegovih junaka on sam priveo u delo („Tri velikana”, 1920). О prisnoj vezi među likovima Dostojevskog i njegovim sopstvenim doživljajima vidi izlaganja Rene Filep-Miler (Иепё Fiilop-Miller) u uvodnom odeljku „Dostojevski za ruletom”, 1925, koja se nadovezuju na Nikolaja Strahova.
2.Poredi članak „Sveta bolest Dostojevskog” od Reoe Filep-Milera u „Znanje i život”, 1924, sveska 19/20. Naročito interesovanje izaziva saopštenje da se u piščevom detinjstvu desilo „nešto strašno, nezaboravno i mučno”, čemu treba pripisati prve predznake njegove bolesti (Suvorin u jednom članku u „Novoje vremja” iz 1881, po citatu u uvodu „Dostojevski za ruletom” s. XLV). Dalje Orest Miler (O. Miller) u „Autobiografskim zapisima Dostojevskog”: „О bolesti Fjodora Mihajlovića postoji, doduše, još jedna značajna izjava, koja se odnosi na njegovu ranu mladost i koja dovodi u vezu bolest sa jednim tragičnim slučajem u porodičnom životu roditelja Dostojevskog. Ali mada mi je ovu izjavu usmeno saop- štio čovek koji je bio blizak Fjodoru Mihajloviću, ja se, kako nisam dobio ni sa koje strane potvrdu ove vesti, ne mogu odlučiti da pomenuti podatak ovde ponovim opširno i tačno” (strana 140). Biografija i istraživanje neuroza ne niogu biti zahvalni za ovu diskreciju. 
3.Većina podataka, među njima obaveštenje samog Dostojevskog, naprotiv tvrde da je bolest tek za vreme kaznenih godina u Sibiru dobila svoj definitivni, epileptlčni karakter. Na žalost, ima razloga da se posumnja u autobiografska saopštenja neurotičara. Iskustvo pokazuje da njihovo sećanje vrši falsifikovanja, koja imaju za cilj da raskinu neki neprijatan kauzalni odnos. Ipak se (ini dokazanim da je boravak u sibirskoj tamnici znatno izmenio i stanje bolesti Dostojevskog. Poredi uz ovo: „Sveta bolest Dostojevskog" (strana 1186)
4.Vidi od autora „Totem i tabu” (Sabrana dela, sve- ька IX).
5.Vidi „Totem i tabu”. Najbolje-objašnjenje о smislu i sadržaju svojih napada pruža sam Dostojevski kada saopštava svome prijatelju Strahovu da razlog njegovoj razdražljivosti i depresiji posle nekog epileptičnog napada leži u tome što on samom sebi izgleda kao zločinac i što ne može da se oslobodi osećanja da je natovario na sebe neku nepoznatu krivicu, da je počinio neko veliko nedelo, koje ga pritiska („Sveta bolest Dostojevskog”, strana 1188). U ovakvim optu­ žbama psihoanaliza uočava delimično shvatanje „psihičke realnosti” i trudi se da svest upozna sa nepoznatom krivicom.
6.„Glavna stvar je sama igra”, piSe on u jednom od svojih pisama. „Zaklinjem vam se, ne radi se pri tome о pohlepi za novcem, iako mi je on nadasve potreban.”
7.Uvek je tako dugo ostajao za igračkim stolom, dok ne bi sve izgubio, dok ne bi stajao tu potpuno uništen. Samo kada se nesreća potpuno ispunjavala, uklonio bi se konačno demon sa njegove duše, prepuštajući mesto stvaralačkom geniju. (Rene Filep-Miler, „Dostojevski za ruletom”, strana 8в).
8.Većina ovde iznetih gledišta sadržana je u izvrsnoj raspravi Johana Nojfelda (Johan Neufeld), „Dostojevski, skica za njegovu psihoanalizu”, koja se pojavila 1923. godine.

Iz kulture i umetnosti, preveo: V. Jerotić, Matica srpska, Novi Sad 1979

Foto: Andrew Testa

Pokreće Blogger.