Bela Hamvaš: Pisaći sto je oltar velike misterije


Lep stil je dar koji se ne može steći. Rađa se zajedno s čovekom, i dotični možda za njega i ne zna. Ima slučajeva da mu nije dostojan. Znamo da je lep stil imao jedan pijanica, jedan razbojnik i jedan poluidiot. Čovek može da piše lepo na hartiji za pakovanje, na ivici novina ili na salveti, pozajmljenom olovkom ili perom ukradenim s pošte. Sve to nije važno, jer je stil lep.

Ono što svako može steći jeste probrani stil. Prva pretpostavka probranog stila pak jesu plemenita hartija i sredstvo za pisanje.

Možda nisam imao udela u daru lepog stila, ali sam uvek stavljao naglasak na ljudski dostižni najviši stepen, na pretpostavke probirljivosti. Na spoljašnjost pisanja pazim često s komičnom brižnošću. Drago mi je zanimanje stajanje ispred izloga prodavnica hartije, savesno vršenje smotre nad novijim sredstvima za pisanje.

Predusretljivost civilizacije mi je u mnogim slučajevima dodelila srećne trenutke. Ako bih ugledao novi štitinik za olovku, držalje, nosivu mastionicu, naročito ako su bili ukusni, morao sam da ih isprobam. Da i ne pominjem nove kvalitete hartije. Što mi je fascikla bila slabost, to je prirodno. Ali ništa manje ni mastilo, i sve što može naći mesta na pisaćem stolu.

Istovremeno sam utvrdio da većina onih koji se bave pisanjem nemaju osećaj za ovakve stvari. Poznajem ljude koji raspolažu značajnim duhovnim sposobnostima, a škrabaju svoja dela na rotacionoj hartiji s bedno zarezanim trećerazrednim patrljkom od olovke. A da je objavljenje duha postalo sporno, odnosno da je stil bio pre sve drugo nego probirljiv, tome se ni malo nisam čudio. Začudio bih se da nije bilo tako. Na rotacionoj hartiji može žvrljati samo onaj čiji je stil od početka lep, i otuda nije prinuđen da ga nadahnjuje papir, i onaj kod koga cela stvar ništa ne znači, odnosno onaj ko je književno beznačajan. Običan čovek, koji ima častoljublja, i koji želi da dosegne stepen probirljivosti, taj nešto slično ne sme da počini.

Odlučio sam da za one koji vole da pišu ispričam svoja iskustva i time pokrenem pokret kultura pisaćeg stola. U odredenom pogledu očekujem da se time oplemeni stil. Molim vas, kultura pisaćeg stola je bar tako važna kao i trpezarijskog stola. Sa svoje strane pre ću se zadovoljiti jednostavnijim stolnjakom, priborom za jelo, čak se naročito ne pridržavam ni činija, ako ima nekih razloga da se tek onako iz sudova sipa supa i varivo. Ali ako mi se na pisaćem stolu nešto ne sviđa, čak se i naljutim. Ako pak krećem od kuće, bilo na duže putovanje, bilo samo na izlet od nekoliko dana, misao o odeći i hrani biva preduhitrena: u redu, idem, ali kakvu olovku, kakvu hartiju i kakvu svesku da ponesem.

Stvar nije tako jednostavna, kao što se obično veruje. Istina je da sam do sada svaki put snabdevao sebe s preteranom brižnošću, da ni deseti deo materijala ponetog na put nisam iskoristio. Lane sam za dve sedmice poneo dva risa hartije, možda trista tabaka, probrano, nekih pet vrsta posebnog belog, boje slonove kosti i rebrasti papir ručne izrade, pored toga šest novih novcijatih olovaka, pa pero, mastilo, dve beležnice, jedna manja i jedna veća, i dnevnik. Za sve vreme nisam napisao više od stotinu redaka, a kasnije sam polovinu od njih bacio. Ali nemojte poverovati da me je to diralo. Kada god bih stupio u sobu i na stolu ugledao plavu fasciklu s mnogo dragocene hartije, koja je počivala u zelenoj svetlosti proceđenoj kroz šumu, olovke u boji, mastionicu, pero, zahvatalo bi me čudno spokojstvo.

Znam da je to prilično primitivan stepen obezbeđivanja bića, kao i svako gomilanje, novac, hrana, srebro, zlato. Ali sam u obezbeđenju imao cilj: najplemenitijim sredstvima pisanja samog sebe održavati na nivou probirljivosti. Mnoštvo hartije sam vratio kući netaknuto, ali se nisam pokajao,čak ću prvom sledećom prilikom učiniti isto.

Uvredljiva neosetljivost zapadnjaka zbog predmeta čija je namena za neposredno korišćenje tela, što se pokazuje po tome što se akcenat stavlja na ono što je maska, i što je okrenuto prema javnosti, inače površna i ravnodušna u intimnosti, to se očituje i u kulturi pisaćeg stola. Pogledaj samo pisaći sto jednog direktora, jednog ministra, jednog bankara. Dekorativni patos mastionice, mnogobrojne potrepštine koje su smešno nadmene, kao da su sve to učile od svog gospodara, sve je to postavljeno zarad dejstva, i kao da sve to treba da reprezentuje nešto veliko. Ali o njima ne govorim, jer oni ne pišu, samo potpisuju.

Zapadnjaka treba naučiti da ne čitam ja knjigu, nego knjiga čita mene. I ako je tako: ne pišem ja perom, nego pero piše mnome. Ja ne pišem na papir, nego on na mene. A ko o svemu tome dobro promisli, veću će pažnju pokloniti svom peru i hartiji, kako prljava krpa od papira ne bi pisala po njemu raskrečenim i zarđalim perom koje škripi. Za sada ne žurim ishitrenim nadama. Evropejac, mnogo ozbiljnije nego do sada, mora da prihvati apsolutnu intimnost svoga bića kako bi mogao doseći ovaj stupanj. Za to stotinu godina nije mnogo.

Drugo je sto umetnika, pesnika, pisca; ali ono što sam tu zapazio uz dva tri izuzetka beznadežna je neurednost. Kaže se da je boem. Ali ja znam da je samo varvarin. Ne želim pedanteriju. U ovom pogledu moj slučaj spada u krajnost, svoju korektnost ne želim nikome da namećem. Ali, molim vas,ta grozna pera, taj bedni papir, svuda ti dronjci, pocepani tabaci, jevtine olovke, zarđale makaze, sveto ne može rezultirati drugačije do ubrljanim rečenicama, neurednim, brzopletim razmišljanjem. Nepažnja je ovde nedostatak mašte i nedostatak intimnosti i nepoznavanje kulta pisanja.

Pisaći sto je oltar velike misterije. Pisati znači stupiti u nadljudski kontakt s Logosom. A Logos je Stvoriteljska Reč. Preziremo popa u prljavoj odeždi, a onoga koji ujutru ne obriše prašinu s oltara,najurimo. Ali istovremeno pišemo svoje misli na otkinutoj hartiji za pisma i ispod novina nalazimovažnu belešku? Primite k znanju, onaj na čijem sam stolu našao novine, moje poverenje u njega jekonačno poljuljano. Novine nemaju šta da traže na oltaru Logosa. To kažem ozbiljno.

Kada se proizvodi toliko plemenite hartije! Moja slabost je bledožuti, rebrasti, poludebeli papir ručne izrade. Ali nikada nisam mogao da se oduprem ni plavičasto-belom i zato ih koristim naizmenično. Bitno je da su bezdrvni. Naročito pažnju treba posvetiti vodenim znacima. To hartiji daje naročitu lepotu. U kojem formatu da bude sečena? Veoma teško pitanje. Po mom mišljenju kvart je savršen format za dela koja su već gotova. Nerado pišem na takvom formatu. Isprobavao sam već bar trideset raznih formata, ali nisam umeo da se zadržim ni kod jednog. Čak volim, u izvesnom pogledu, raznovrsnost. Smatram ispravnim ako ispod poklopaca u boji osam-deset vrsta papira u osam-deset formata stoji poređano po stolu, ili u fioci. Čak je lepo i kao prizor.

Da li da olovka bude meka ili tvrda? Prepuštam svačijem ukusu, ali je uslov da proizvod mora biti prvoklasan. Utvrdio sam da su najbolje olovke „kohinoor”, „castell” ili „stadler”, njih zaistamogu da preporučim. Volim da pišem sasvim mekom mastiljavom olovkom, ali to nije pravilo. Može da se piše i crnom. Samo treba obratiti pažnju na zarezivanje. Nepažljivo zarezivanje je svirepost.

Pero je drugo veliko poglavlje pisanja. Na plemenitu hartiju treba pisati plemenitim perom. Na osnovu dugog iskustva mogu da preporučim proizvode fabrike „Hughes” iz Birmingema, naročito ona sa zadebljanjem na vrhu. Mislim da su to najbolja pera na svetu. Izrađuju se od bakra i čelika, ima ihod dve vrste, ja više volim bakarna, ali rado pišem i čeličnim, jer je meko, glatko klizi i ujednačeno je.

Od mastila najbolja su ona veoma fina za nalivpera. Trajno plava ili ljubičasta, čini mi se,najfinija su. Zvanično plavo mastilo koje se preliva u crno treba izbegavati, jer je ordinarno i grubo. Ima onih koji se žale da je mastilo za nalivpera preretko za obična pera. To sam i ja primetio. I ako putujem, koristim ljubičasto mastilo napravljeno od mastiljave olovke, katkada i kod kuće, jer je provereno godinama, ako napravim neophodnu gustinu.

Što se mene tiče, ja volim olovke u boji. Volim kad je na stolu mnogo providnih i blistavih staklenih predmeta, činija, držač za olovke, mastionica, upijač, kocka. Pri ruci treba da je guma, makaze, nož za sečenje hartije, isto kao u fioci. Sve to pripada kulturi. Ne sme se zaboraviti ni lepak. Na stolu treba da bude pet-šest držalja, u svakom drugo pero. To se nehotično formiralo u meni da bioznačilo: pisanje me svaki put i po spoljašnjostima stavlja pred potpuno novi zadatak. Drugo držalje, drugo pero, druga hartija. Protestujem protiv privikavanja. I do sada nisam prihvatio nikakvu naviku,ni dobru, ni lošu. Samo se držim jednog: ukusa i nivoa. Na svom stolu ne podnosim nikakvu zapuštenost. Zašto da bude neuredniji od moje postelje, kad gotovo isto toliko vremena provodim snjim, i isto toliko značajnog vremena.

Na stolu treba da bude nešto što je suvišno. Što je samo primamljivo i milo, ali nema nekog smisla što se baš tu nalazi, i zato, ako ga čovek gleda, treba da ga odmara. Krčag? Fotografija? Cveće? Uspomena? Skulptura? Neću da se mešam. Lična stvar, kao i ceo pisaći sto. Kao ženski toaletni sto, s kojim je u srodstvu, jer je u vezi s besmrtnošću.

Iz: Knjiga lovorova, preveo: Sava Babić
Pokreće Blogger.