Vreme i zaborav, sećanje i večnost

Osmi po redu Festival studenata Univerziteta umetnosti održaće se pod sloganom "Kreni na vreme!" od 30. maja do 4. juna 2017. godine u Studentskom kulturnom centru i Kolarčevoj zadužbini u znaku proslave 60 godina postojanja Univerziteta umetnosti u Beogradu.


Izložba "Vreme i zaborav, sećanje i večnost" autora Katarine Ćirković i Milovana Ilića biće otvorena u 21 čas u maloj galeriji Studentskog kulturnog centra. 

Metamorfoze vremena (osvrt uz izložbu)

Jedan od najstarijih izuma koje je čovek napravio je časovnik, pokušavajuci da ukroti i spozna pojam vremena. Kroz istoriju velike naučnike i umetnike je interesovao taj apstraktni pojam: vreme. Ova izložba se bavi tom problematikom, a istovetna potka Katarininih i Milovanovih dela je upravo vreme i projekcija istog. Ono što je zajedničko u njihovim delima je uticaj bilo spoljašnjeg, bilo unutrašnjeg sveta na čoveka i percepcija njegovog poimanja vremena.

U Katarininom opusu pojavljuju se ekspresionistički pejzaži koji predstavljaju nešto organsko, blisko čoveku, a opet sa druge strane upozoravaju na otuđenost čoveka od prirode i njegovog porekla. Oni produbljuju simboliku dela na fenomen deja vu-a, psihološku pojavu osećanja da je iskustvo koje se doživljava u datom trenutku već viđeno, i umetnika koji se trudi da zabeleži taj trenutak blizak njemu samom. Na jedan sentimentalan način je predstavljena pripadnost čoveka prirodi. Možda pomalo maglovito i nejasno, u svaki od ovih pejzaža utkan je identitet čoveka i njegovo poreklo, kao i želja za nezaboravom, odnosno težnja za večnošću i neprolaznošću. Samom analizom pojedinih delova fotografija, možemo sa sigurnošću reći da su simbolički i amblematički potkovane. Njihova nejasnoća i zamršenost daju nam slobodu da utkamo naša osećanja i impresije u njih, bila da je to mračna ili svetla strana naših identiteta, misli i osećanja, pa i doživljaja deja vu-a. Ipak one su ispravne, veoma piktoralne i sasvim nesvakidašnje prikazane. Bez obzira na to što su predstavljeni pejzaži, oni svakako najbolje prikazuju želje i tendencije modernog čoveka da se vrati svojim korenima.

Satovi ubijaju vreme... Vreme je mrtvo u onom trenutku kada ga te male stvarčice otkucaju. Vreme oživi u onom trenutku kada satovi stanu.“ (Vilijam Fokner). Na prvi pogled bismo rekli da Milovanova dela predstavljaju nesto suprotno organskom, predmetno, nešto što je čovek stvorio. Međutim, to je samo površno viđenje. Kako bismo što bolje razumeli suštinu i značaj časovnika, trebalo bi da sagledamo njegovu srž- mehanizam. Čemu služi časovnik? On meri vreme, prolaznost vremena, njegovu cikličnost, nestalnost i turbulentnost. Milovan kroz svoja dela predstavlja vreme kao relativno, promenljivo i neujednačeno. Ono se izobličava, i neprestano cirkuliše. On je preko nečeg predmetnog i mehaničkog predstavio nešto apstraktno i nama tako daleko i nedodirljivo, kao i ograničenost vremena materijalnim stvarima. I samom preciznošću umetnika je na gotovo fantastičan način uhvaćen taj procep između prošlosti i budućnosti, taj međuprostor kao i metamorfoze vremena koje su prikazane kao izobličenja.

Ove dve serije radova možemo posmatrati kao osnovne kontraste, kao tamnu i svetlu stranu, kao zasebne celine, jedinke za sebe koje postoje u vremenu, ali one zapravo predstavljaju nesto suprotno tome, one predstavljaju jednu celinu, simbiozu svetlosti i tame, organskog i neorganskog, efemernost…I fenomen sećanja koji je prisutan u radovima, tera na slikovitost. Kao i sami radovi, izložba nema polaznu i krajnju tačku, vec ona kruži i ne završava se. Radovi predstavljaju impresije u odnosu na vreme i pokušavaju da baštine i razotkriju taj jedan trenutak. Bitno je napomenuti da se oba umetnika bave trenutkom, samo u različitim kontekstima. Jedan „skuplja” osećanja iz svojih ličnih doživljaja i pravi kolaž od fragmenata tih sećanja trudeći se da stvori celinu, dok se sa druge strane nalazimo u jednom apstraktnom i nedefinisanom prostoru i u njemu vidimo vreme, i koliko ono može biti relativno u odnosu na naš položaj.

Anđela Đorđević


Pokreće Blogger.