Novica Milić: Prustova nesanica

Longtemps, je me suis couché de bonne heure.” “Dugo vre­me­na, legao sam rano.” Tom rečenicom počinje Traganje za izgubljenim vre­menom. “Dugo”, “dugo vremena”, “longtemps“, na početku jednog ni­za knjiga koje, sve zajedno, zovemo romanom. A Prustovi eks­ce­si u odnosu na roman su značajni: iz svega Traganja može se samo Sva­nova ljubav izdvojiti kao roman; teško se to može reći za Ime­na mesta: Ime, ili Sodomu i Gomoru, od čega prvo klizi ka pričanju bez priče, a drugo se, obuhvatajući nekoliko celina, prepliće i sa so­bom i sa onim što je bilo, mnogo ranije, ispričano. Ekces u od­no­su na šta? Uobičajeni odgovor: u odnosu na do tada pisane romane, u od­nosu na XVIII i XIX vek. Traganje, međutim, ostaje roman, a roman za suš­tinu ima da nema suštinu koja bi ga definisala – ograničila u bi­lo kojem smislu osim u onom što mu omogućuje da neprekidno po­me­ra svoju granicu, koja, prema tome, nije ni najmanje njegova, osim po tome što je prima da bi je premestio. “Osim… osim” pri tom ne opi­suje nikakav krug. Velika spirala Prustovog dela donosi je­din­stve­ni efekt – jedinstven po tome što nam izbliza predstavlja ne­ki lik, na desetine strana, potom prelazi na nešto drugo, a par sto­tina strana dalje ponovo, nakon dugog vremena, ponovo se vraća li­ku, sada promenjenom usled protoka godina, i, ne manje, protoka to­likih pročitanih strana. Skoro da bi se moglo reći da je glavni na­por dela da nam, preko ovakvih učinaka, kroz skokove, predstavi pro­laznost, a to će reći i Vreme. Spiralna kretanja potpomažu kre­­tanje dela, sve dok se ono, na kraju, ne zatvori u krug: pripovedač na kraju planira da spava danju, a radi noću (“mnogo noći, možda sto­tinu, možda hiljadu”), kako bi ispisao sve ono što smo mi već pro­čitali: “nije mi se činilo da ću imati snage da još dugo održim pri­pojenu uz sebe tu prošlost što je zalazila već tako duboko. Ali ako ona bude ostavljena još dovoljno dugo da završim svoje de­lo, neću propustiti da opišem u njemu … ljude kako zauzimaju tako og­romno mesto, prema tako ograničenom mestu koje im je ostavljeno u prostoru, jedno mesto bezmerno produženo – pošto dotiču isto­vre­meno, kao gorostasi zaronjeni u godine, razdoblja tako udaljena, iz­među kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu”. I to je kraj. Ili bolje reći – to je početak, i on nas vraća, i uvek će nas vraćati, na prve rečenice Dela.
“Danju ću spavati, noću ću pisati”: tako se zatvara prvi krug vre­mena, najelementarniji, vreme dan-i-noći (la journée). Na početku on se otvara, da bi se na kraju otvorio još jedanput, ovoga puta ne bi li u sebe zatvorio Delo. Krugovi dana-i-noći, meseca, i godine (gde ri­tam određuju Sunce, Mesec, i Zemlja), različiti su, podvlači Le Gof, od krugova sati, sedmica, ili stoleća: kosmološko vreme je druk­čije od tehnološkog i istorijskog. Književno vreme stoji iz­me­đu prvog i trećeg, ali zahvata još jedno, koje je najzagonetnije, jer je najnemerljivije: jezičko vreme. “Dugo vremena, legao sam ra­no”: “rano”, “de bonne heure“, odlazio sam, ili sebe stavljao u kre­vet, u čas za koji se ne može prečuti da je “dobar” (“á la bonne heu­re“), pa čak ni “od sreće” (“de bonheur“). I to “dugo vremena” ili “za­dugo”, “longtemps“, kao da rano, vreme trenutka, i dugo, vreme po­navljanja, ovde ne stoje u oprečnoj vezi, slično odnosu Navike i Se­ćanja (navika se ne sećamo, jer postaju naša druga priroda; se­ća­nje, pak, ne može biti navika, pre će to biti zaborav). I jedno i dru­go povezuje Ponavljanje, i ono što Prust “neće propustiti da opi­še” biće uglavnom rad Ponavljanja, kovanje i raskivanje spona iz­među Habitusa (držanja ili spoljašnjosti uvek sačinjene od neke unu­traš­njosti) i Mnemosine (podsećanja, pre nego pamćenja, unu­traš­njosti koja uvek zahvata neku spoljašnjost). Ponavljanje je jed­na od najvećih zagonetki ljudskog sveta, utoliko što čovek (a ne Pri­roda, niti Bog) stvara Ponavljanjem – i čak pušta da Po­nav­lja­nje stvara njega – do te mere, da ono što se zove Duh, sposobnost opa­žanja razlika i promena, stoji u zavisnosti od Ponavljanja. “Po­navljanje ništa ne menja na stvari koja se ponavlja, ali menja na stvari u duhu koji ga opaža”, veli veliki mislilac Navike, Hjum. Ovu zagonetku – za razliku od tzv. običnog (“mehaničkog”) po­nav­lja­nje kao kopiranja – i izdvajamo njenim velikim slovom.
Prustovo Traganje je velika – možda i najveća – studija o Po­nav­ljanju. Od mnogih vidova koje ono ima, dva su najistaknutija: Po­nav­ljanje u drugima, preko sistema Navika, i Ponavljanje u sebi, unu­tar ritma podsećanja i zaborava. Prvo je opisano kroz tzv. ga­le­ri­ju likova, i doseže punoću u pomenutom osipanju crta i života na­kon protoka godina priče i strana romana. Delo se tada sjedinjuje s Vremenom. Drugo je suptilnije, i važnije. Izgleda da je najveći prob­lem Prustov – i estetička novina njegovog Dela – u tome kako će predstaviti rad Vremena unutar Istog, u osobi koja u romanu go­vo­ri “ja”, potpisuje se imenom “Marsel”, i “rano” leže da bi us­ta­ja­la kasno ispisujući stotine strana o drugima, a najviše o sebi. Opi­sati druge – to je znani put epa i romana. Opisati sebe – znani put ispovesti i autobiografije. Opisati i druge i sebe, druge po­put sebe, i sebe kao druge, to je Prustov zadatak. “I” je uvek po­če­tak Ponavljanja. Prust će u bezbroj varijacija ponavljati “Mar­se­la”, a retko kada ćemo moći da bilo koje od tih ponavljanja pri­čvr­sti­mo za neku vremensku tačku: poput ostalih, i “Marsel” je jedan sis­tem navika, a navike imaju običaj, osim što oblikuju neki lik, da budućnost prisvajaju za prošlost – otuda stalno osećanje da je či­tavo Traganje ispisano u kondicionalu, čak i tamo gde je reč o per­fektu ili prezentu, i “dugo vremena, legao bih rano” može da, već na početku, zameni sva vremena upletena u igru gramatike i re­to­rike, sintakse i tropa. Ništa, u uobičajenoj upotrebi, nije krh­ki­je od kondicionala; a ipak, kod Prusta, na ovoj gramatičkoj mo­guć­nosti, gradi se postojano i tvrdo. Jedan događaj ispričan u proš­losti i sam je konačan; kondicional mu daje izgled bes­ko­nač­no­sti, izgled koji je moguć samo kao Ponavljanje.
Benjamin je rad Ponavljanja kod Prusta predstavio kao dvo­stru­ku igru. “Glavno je”, kaže on, “tkanje njegovog sećanja, Pe­ne­lo­pin rad prisećanja. Ali, zar ne bi bilo bolje govoriti o Pe­ne­lo­pi­nom radu zaboravljanja?” Slika je neobična, i pustićemo da je Be­n­ja­min razvije: “Nije li to delo spontanog pamćenja, u kojem je us­po­me­na potka, a zaborav osnova, nije li pre pandan Penelopnom delu, ne­go njegova slika i prilika? Jer ovde dan rastače proizvod noći.” Pe­nelopino delo, međutim, ne postoji, osim u obliku varke. Ako pos­lušamo završne reči “Marsela”, i počnemo iznova da čitamo Tra­ganje kako bi nam se pokazalo, u svoj istini, ili težini, “mesto bez­merno produženo u Vremenu”, pre nego što išta susretnemo, za­te­ći ćemo pripovedača koji “leže rano” i – ne može da zaspi. To je zbu­njivalo prve čitaoce Traganja, do te mere da se Prustov pothvat oce­njivao kao delo nesaničara, kao izopačenost (“patološki slu­čaj”) nekoga “ko se prevrće u krevetu, stoput ponavlja utiske i pri­vi­đenja polusna od kojih ga neki upućuju na teškoće usled kojih ne mo­že da zaspi … i gde gubimo tle pod nogama” (Žak Madlen, prvi re­cenzent).
Traganje zaista tako počinje. Rano leganje nije najzdravije za san. “Ponekad, tek što bi moja sveća utrnula, oči bi mi se tako brzo sklapale da nisam imao vremena da kažem sebi: ‘Tonem u san’. I, pola časa kasnije, misao da je vreme da pokušam da spavam pro­bu­di­la bi me…”. Sasvim vrtoglav početak, o snu u koji se pada pre ne­go što se sebi može reći da se spava, o tome da se u času kad se za­pa­da u san nema vremena za reč o snu, i o snu u kojem se misli – možda i sa­nja, o tome kako treba zaspati, iz čega se budimo – ali sada tako da vi­še nismo sigurni da li se vraćamo iz sna ili smo sišli na njegov dru­gi, možda i treći stepenik. I početak koji je još vrtoglaviji – ubr­zanje tek sledi, i kao točak iz filmova koji se najpre okreće nor­malno, potom pređe prvi prag brzine, pa krene unatraške, iako ko­la nastavljaju dalje, a onda i drugi prag, nakon čega kola idu rav­no napred, dok sam točak stoji, tako se sada san, gurnut dublje u sebe i vraćen nazad, ustaljuje u javu koja nije od ovoga sveta, već od sveta knji­ga: “…: hteo sam da odložim knjigu, za koju sam verovao da je još držim u rukama, i dunem u sveću; spavajući, nisam prestao da mis­lim o pročitanome, ali su te misli dobile ponešto osoben vid; či­nilo mi se da sam ja sam ono o čemu je govorila knjiga…” – Nikad vi­še nećemo saznati da li ovaj “gospodin koji ima nesanice”, kako ve­li prvi recenzent, spava ili je budan. To još i nije toliko važno, ali postaje na kraju presudno, kad se uzme u obzir da će dani biti po­svećeni snu, a noći – pisanju. Spava, ili ne spava, čita, piše, ili sa­nja – da sve to čini ili ne čini – eto metateze koja će Delo ob­li­ko­vati sve vreme. Postavljajući od početka u središte svoje ne­sa­ni­ce san o čitanju, Prustovo delo je još jednom pandan Pe­ne­lo­pi­nom: što se bude napisalo, čitanje će razoriti. Nasuprot tekstu ne sto­je stvari dana (tzv. stvarnost), nasuprot tekstu (“tkanju”) stoji šti­vo, kao nesanica nasuprot noći. I kao što dan razara noć, tako šti­vo raspliće tkanje, i nakon čitanja od teksta ne ostaje ništa osim niti i potke. Šta se može, uostalom, reći o tolikim stra­nica­ma početka Traganja osim da je tu reč o “gospodinu koji ima ne­sa­ni­cu”? Svako književno delo se u načelu ne može svesti na pa­ra­frazu iz­vedenu posle čitanja; Prustovo dopušta da ga ovo načelo razori u ča­su kad ga čitamo, a ne samo “posle”.
Udeo ovog polusna, poludremeža ili nesanice ogroman je, mož­da i presudan za čitavo Delo. Najpre, onaj ko spava razdvojen je na spavača i na sebe koje sanja – sanjač je, za razliku od spavača, bu­dan i u snu. Time se spavanje zauvek odvaja od sanjanja. Sanjati znači bi­ti svestan spavanja; obrnuto ne važi. Ali ne važi ni to da biti sves­tan spavanja u snu znači biti svestan sna; u snu se možemo bu­di­ti, a da se ne budimo iz spavanja, a veliko je pitanje da li, već jed­nom u snu, možemo sanjati. Postoje li sni u snovima, drugostepeni sno­vi, kojih možemo biti svesni? Ako postoje, a mi o njima ništa mo­žemo znati, oni su poput malih smrti, pega na telu života, cr­nih otvora u koje – i ne znajući – povremeno tonemo. U njima bi va­lja­lo tražiti tajnu izgubljenog, iščezlog ili zaboravljenog vre­me­na, onog vremena na čijoj potki se, kontrastom jačim za Prusta od su­protnosti svetla i tame, izdižu građevine Sećanja. Sećanje ras­kri­va, i provodi sliku iz zaborava u otvorenost svesti. Ali za­bo­rav nije samo rezervoar za neko vreme potisnutih i skrivenih sli­ka; zaborav je i vreme koje se ne može povratiti, ono mesto na kojem je Vreme zanavek skriveno. Odakle ono dolazi, ili pridolazi, kao ne­presušni izvor. A taj zaborav možemo dotaći samo u snu.
Zato je vrednost sna sveoubuhvatna za Prustovo Delo, a ob­lik sna je uvek nesanica, polusan, poludremež. Spavajući se ne mo­že pisati, ali se san može izjednačiti s čitanjem. I kao što san, u ko­jem smo uvek budni ili svesni sebe, razara prostu fiziku spa­va­nja, tako i čitanje, u kojem tekst jedino živi, ostvaruje svoj svet utoliko potpunije ukoliko briše tekst koji se čita. Blanšo je to zvao “druga noć”, “zaborav koji se zaboravlja, što je, u svom okrilju, se­ćanje bez prestanka”. Kao u Blanšoovoj drugoj noći, “ponoć ne pa­da nikada u ponoć”, tako ni “rano”, “de bonne heure“, iz prve re­če­nice Traganja nikad nije dovoljno rano da bi se dovoljno spavalo i snevanjem uhvatilo Ponavljanje zaborava kao istinsko sećanje. Mo­že se samo ponavljati ovaj pravi čas, “zadugo”, “longtemps“, “du­go vremena”, sve dok, kroz poređenja, zaobilaznice, gomilanja, ne do­segne privid zaustavljenog vremena, vremena koje kruži oko sebe, kao što spavač kruži oko sna, ili čitalac oko pisma. Krećući se od poslednje rečenice prema prvoj, mogli bismo reći da će “Mar­sel” odlaziti u postelju “rano”, ali neće moći da zaspi, ne snom ko­ji zaboravlja, sve dok mu ono drugo Ja, recimo da je to “Prust”, ne­sa­ni­com sećanja ne bu­de obnovilo vreme kao “dugo vreme”, vreme  “za­du­go”. “Mnogo noći, možda stotinu, možda hiljadu” neće biti po­treb­no samo da bi se sačinilo Delo, nego da bi se iz nesanice vra­ti­li u san. Tek tada će se moći spavati, možda i bez sna, u čistom za­boravu, u istinskoj “drugoj noći”, nakon mnogo stranica, možda sto­tinu, možda hiljadu, možda i izvan Ponavljanja kao jedinog na­či­na stvaranja za koje je čovek spreman, u potpunoj smirenosti pred ri­zikom “da sam ja sam ono o čemu je govorila knjiga”. Sve dotle, ne mo­že se spavati, može se samo sanjati da se spava, u nesanici jednog ve­likog Dela od kojeg smo jedva otvorili njegov prvi list. I čiji naslov – À la recherche du temps perdu – konačno na ovaj jezik treba prevesti kao da je reč o jednoj nauci: U istraživanju iščezlog vremena.
(1992)
Pokreće Blogger.