Milorad Belančić: Performativnost filozofije

Filozof ima naviku da brine o svojim ograničenostima! Neki put, on njih oplakuje! Ili se, naprosto, njima razmeće! To ipak samoj filozofiji ne smeta da se, u ljudskim poslovima, simbolički nametne kao mišljenje koje ima privilegiju da se „hrve“ sa ograničenostima! Njena briga o vlastitoj i tuđim granicama, o legitimnosti ili nelegitimnosti prekoračenja, sva-kako, nije uzaludna. Pomoću filozofije mi se učimo da ne verujemo u ograničenost koja bi htela da se uspostavi ili na-metne kao neprikosnovena, kao Dogma. Po svojoj „prirodi“, filozofija je kritički nastrojena spram svih, pa i vlastitih, ograničenosti. A opet, ograničenost je i njena unutrašnja sudbina! Što, samo, znači da postoje stvari ili momenti koji mogu da se kritikuju ali ne i da se izmene. Kritika, jednostavno, nije svemoćna.

Danas filozofska kritika ’zna’ da može, da ima pravo da sve kritikuje, ali da time, suviše često, stvari neće biti nimalo iz-menjene... Postoji ograničenost u moći i mogućnosti izmene sveta. Zato se filozofija prema ograničenosti sveta, koji je svet politike, često odnosi s indiferentnošću! Naime, ona sebe pokazuje indiferentnom spram politike kao ograničenosti koja ne zna za svoju meru i za sebe. Drigim rečima, filozofija se, najčešće, postavlja neutralno prema aktuelnim političkim odlukama i opcijama. Za nju je to, takoreći, stvar pristojnosti. Politika i političnost mogu da se (pragmatički) vezuju uz iz-vesnu filozofiju, ali obrnuto, već, ne bi bilo dolično! Neume-sno je vezivati se uz ograničenu Stvar, kao što je neumesno i zastupati ograničenu Stvar. U meri u kojoj je politika infici-rana doxom, ona, naprosto, nije podobna za filozofiju.

Takođe, u situaciji u kojoj filozof i političar razmatraju istu temu, i čak, ako logika grupisanja, u tom trenutku, nije u opti-caju, razlozi i obziri koje ima u vidu filozof, ipak, nisu svodivi bez ostatka na razloge i obzire koje ima u vidu političar. Pri pokušaju tog svođenja filozofija, po pravilu, gubi neko od svojih najvlastitijih obeležja ili, što se svodi na isto, biva – unižena.

Eto zašto filozof može da učestvuje u političkom životu, ali ne kao filozof nego kao građanin. Ukoliko bi on svoju (filozofsku) misao dao u politički zakup, odnosno ako bi bio spreman da je instrumatalizuje u korist aktuelnih političkih opcija, onda bi to, u isti mah, bilo odricanje od te misli ili nje-no unižavanje.

Ukoliko se previše vezuje uz (neku) politiku, filozof, time, zapada u sve veće iskušenje da u vlastitom diskursu zanema-ri specifično filozofske obzire i razloge. Tada on, naprosto, prestaje da bude filozof u pravom smislu te reči. Naravno, po izvesnim navikama (ili formalno-institucionalnim merilima) on bi mogao i dalje u javnosti da se naziva filozofom, ali taj naziv ne bi bio u skladu sa strogim merilima struke.

Da li političar može da se dezangažuje kao političar, da bi se angažovao kao teoretičar ili filozof? Da li on može da od-ustane od čisto politički profilisane logike grupisanja, da pre-stane da bude čisti (i zapravo: neprincipijelni, prvljavi) političar, kako bi pomalo (ali, koliko je to?) postao – filozof? Ljubitelj episteme? Odnosno: političke filozofije ili teorije?

Pa ako političar nije spreman na taj ’obrt’, onda je umesno upitati: zašto bi filozof morao bilo šta da ima sa politikom?! Ni-je li bolje da se on, praktično u svim okolnostima, jasno dis-tancira od politike, recimo, „zato što je to sfera doxe“? Nije li filozof samo i samo onda filozof kada je čisti filozof? Ili, još pre-ciznije: da li to znači da filozof, jednostavno, ne može da se po-litički (a možda i na bilo koji drugi način) – angažuje?

Ta pitanja je moguće spojiti ili sažeti na sledeći način: da li filozofovo uključivanje u politiku i političarevo uključivanje u filozofiju nužno podrazumeva njihovo podjednako isključivanje iz vlastite „primarne“ struke? Drugim rečima: da li bi tim iskorakom filozof i političar, naprosto, izgubili svoj identitet?

Mislim da je odgovor na prehodno pitanje sasvim jedno-stavan i da on glasi – ne! Ili, bar: ne nužno. Proširivanje filo-zofije u pravcu politike i politike u pravcu filozofije, zacelo, može (ali i ne mora) da doprinese produbljivanju tih smisao-nih strategija... Kako se objašnjava ta mogućnost?

Pođimo od onoga što je očigledno. Najpre: kada iskoračuje u politiku filozof pristaje na logiku grupisanja. Zatim: kada političar iskoračuje u sferu filozofije, on pristaje na logiku znanja (episteme). To uzajamno izlaženje u susret filozofa i političara, počev od Platonovog odlaska u Sirakuzu pa do savremenih političkih angažovanja filozofa, sa stra načkim predznakom, retko je kada ličilo na priču sa happy end-om. A ipak, pod izvesnim uslovima, iskorak filozofije u politiku i obrnuto je svakako moguć. O kakvim je uslovima reč?

Najpre, filzof ne sme da ide u Sirakuzu ili na bilo koje mesto na kome se donose političke odluke. Drugim rečima, on ne sme – ako uopšte želi da bude filozof – da praktički/pragmatički iskoračuje u sferu politike, jer bi tu, onda, morao da se, striktno, pokorava konkretnoj (’dnevnoj’) logici grupisanja, ukoliko ne bi želeo da bude odbačen. (Pri tom, naravno, samozamajavanje u stilu: „lako ću ja“, po pravilu, završava ti-me da filozof neprimetno u sebi interiorizuje političke obzi-re koji ga, naprosto, obesmišljavaju kao filozofa!) Otvaranje prema logici grupisanja kod filozofa može da bude samo unutrašnje, ne i spoljašnje. Dakle, on kao filozof (ili: ona kao filozofkinja) može da promišlja aktuelnu loguku (logos) gru-pisanja i njene kako epistemičke tako i doksatičke razloge. Šta iz toga proizlazi?

Sam pristanak na logiku grupisanja, kao unutrašnji, ima smisla ne zato što tu, onda, filozofija govori o politici, niti zato što se politika uspostavlja kao predmet filozofije nego, najpre, zato što misleći performativnu dimenziju politike filozofija i sama, htela-ne htela, postaje performativna. Zna-nje (ili: episteme) o izvesnoj performativnosti (o grupisanju koje ustanovljuje stvarnost) najčešće i samo pounutruje tu (spoljašnju) – performativnost. Filozofija je u stanju da preuzme na sebe rizik performativnog diskursa. I tu se, onda, profiliše pitanje njene odgovornosti i njenog angažma-na.

Ali samo njeno (unutrašnje) uključivanje u grupisanje (u izvestan koncept politike) uspostavlja se kao druga strana performativne snage politike! Teorijski koncepti samo oličavaju performativnu snagu politke. Pri tom, moramo znati i to  da je najveća performativna snaga, po pravilu, i najveća slabost. Zato, optiranje filozofa za najveću snagu ne može da ga amnestira od rizika i mogućeg stradanja.

Tekst prenosimo, uz dopuštenje autora, iz knjige ,,Filozof ne sme da ide u Sirakuzu'', Centar slobodarskih delatnosti, Kragujevac, 2010
Pokreće Blogger.