Ivo Kara-Pešić: Postanak grada


Duga zora. Prognali su me. Bez odeće, s leđima punim tragova od bičevanja. Mogućnost da mi neko u takvom stanju pomogne bila je poput strele od trave - nikakva. Ljudima se strah uvukao ispod očiju. Pomoći neznancu značilo je nepriliku. Veliku nepriliku. U meso su mi bičem urezali smrtnu presudu. Šest lešinara nečujno mi je lebdelo nad glavom, letom ispisujući znake koje sam u magnovenju protumačio kao susret. Strašno me morila žeđ. Klonio sam se glavnih puteva, nastojeći da pronađem najbliži izvor vode. Pri svakom posrnuću nešto bi me ponovo podiglo na noge i gurnulo prema severozapadu.

Gusta šuma otežavala mi je snalaženje. Tada se začulo zavijanje. Jedno dugo i jedno kratko. Sve u šumi je utihnulo. Vučicin zov ljubavi ulivao je strahopoštovanje. Pomislio sam kako je čudno čuti ju usred dana. Nastavio sam da hodam. Još jedno dugo zavijanje.... Na rubu proplanka izgubio sam svest.

Osetio sam topli dah na leđima. Polizala mi je rane i onjušila svaki kutak tela. Nepomično sam ležao na trbuhu. Upornim guranjem glavom okrenula me na leđa i približila svoju njušku mojim ustima. Sveža, bistra voda curila joj je iz nozdrva i vraćala život u moje polumrtve udove. Činilo mi se da satima tolim bezdanu žeđ.

Probudio sam se u suton, pokriven vučjim krznom. Šest lešinara zamenilo je šest zelenosivih vučjih očiju. Na oblom crnom kamenu koji se nalazio nasred proplanka, sedela je žena smeđe, divlje kose. Na sebi je imala ostatke haljine od lana između kojih se pomaljalo najraskošnije telo koje je moje oko ikada videlo. U naručju je držala dvojicu blizanaca. Posmatrali  su me mladunačkom radoznalošću, sišući, s vremena na vreme bujne, od mleka nabrekle grudi. Kada bi se mladunci odvojili od grudi, majčino bi mleko nastavilo da kaplje iz tamnosmeđih bradavica. Žena je imala prekrasne, preplanule noge, snažnih butina i mišićavih listova, noge pune sećanja na lutanja nedoglednim prostranstvima.

Opazivši da sam budan, okrenula se prema meni i izazovno raširila noge.  Orošeno  je međunožje širilo opojan miris duboke šume. Stavila je mladunce u kožnu torbu na leđima i polako mi, četvoronoške, prišla. Gledajući me vučjim pogledom pravo u oči,  pohotno mi je naizmenično posisala nožne palčeve kao da siše dva muška uda. Nikada mi nijedna žena nije pružila takvo zadovoljstvo. Imao sam osećaj da mi je sva životna snaga u vrhovima palčeva. Krv mi se sjurila u muškost i izazvala blagu vrtoglavicu. Želja da se spojim s njom bila je toliko jaka da su mi stomak i prepone potpuno utrnuli. Ona je to jako dobro znala. Ustuknula je i legla na bok, izlažući svoju savršenu stražnjicu poslednjim zracima sunca. Skočio sam kako bih je uzeo, ali se ona izmakla i brzim korakom krenula ka šumi. Dva su mladunca režala iz kožne torbe. Podigao sam se na noge i onjušio vazduh. Mahinalno sam se dodirnuo po desnom ramenu kako bih iz tobolca izvukao strelu - pod prstima sam osetio krastu od bičevanja. Šumom se prolomilo zavijanje. Sada sam znao šta me je pri posrtanju podizalo i nosilo prema severozapadu. Tako je počeo moj poslednji lov.

Žena s blizancima neverovatno se spretno kretala kroz šumu. S vremena na vreme bi se osvrnula, pazeći da previše ne zaostanem.  Nije želela da je izgubim iz vidokruga. Šuma je utonula u mrak prošaran mesečevom svetlošću na kojoj su se nazirale siluete šumskih stvorenja preplašenih noćnom poterom. Njeno je telo na srebrnkastoj svetlosti dobilo auru nedodirljivosti koja je još više rasplamsala moju žudnju. U jednom je trenutku zastala, podigla glavu prema Mesecu i ispustila do tada nečuveni krik koji je više ličio na vilinski poj nego na vučje zavijanje. Baš kada sam osetio da mi ponestaje snage, počeli smo spuštanje s vrha brda. Iako se na obzoru nije nazirala reka, u vazduhu se osećala svežina vode. Od trenutka kada smo krenuli niz obronak osetio sam kako mi se u poteri pridružilo još nekoliko silueta, ali sam bio previše zaslepljen željom za spajanjem sa hitronogom ženom da bih tome posvetio previše pažnje.

U osvit smo stigli na ušće dveju reka. Na granu stabla koje se nadvijalo nad vodom okačila je kožnu torbu u kojoj su blizanci mirno spavali. Strgla je sa sebe ostatke lanene odeće i četvoronoške prišla vodi kako bi se napila. Nešto je iza mojih leđa zašuškalo, ali ja sam sav bio u žili života, napeta tetiva lovčevog luka. Spustivši stomak do zemlje i izbacivši stražnjicu, protegla se, tako da joj je ženskost bila potpuno prepuštena mom pogledu. Glave uronjene u travu, prostenjala je: Skončaj u meni, čoveče bez imena. U jednom sam joj skoku prišao i čvrsto je zgrabio za bokove. Svom sam silinom prodro do iskona njene utrobe. Istog sam trenutka osetio stravičan bol u vratu i na boku. Čeljusti čopora vukova u tren oka su mi raskomadale telo i razvukle ga po obalama dveju reka. Iz mojih udova, glave i trupla nikle su gradske četvrti. Iz muškosti zvezdarnica.

Ovoga se niko u gradu na ušću dveju reka ne spominje. Reka na čije me je obale namamila žena s blizancima bejaše Leta. Na tom se mestu ulivaše u Timos. Danas reke nose druga imena, a grad na njihovim obalama i dalje je poprište sukoba čiji je jedini uzrok večni zaborav.

*photo: alexander shark
Pokreće Blogger.