Martin Heidegger: Bivstvovanje ka smrti

Žaoka najdublje povesnosti i tajni temelj odlučenosti najbrže i najjače udara u najprikrivenijim oblicima.


Bivstvovanje ka smrti, međutim, razvijeno kao određenje biti istine Tu-bivstvovanja, krije u sebi dva temeljna određenja raspuknjavanja i njegov je najvećim delom nesaznat odsev u onome Tu:

Jednom se ovde skriva bitna pripadnost onog Ništa bivstvovanju kao takvom, što ovde, u naznačenom Tu-bivstvovanju kao temeljenju istine bivstvovanja, dolazi na videlo samo u jednoj jedinoj odsečnosti.

Potom bivstvovanje ka smrti skriva nedokučivo obilje biti “nužnosti”, opet kao onu pukotine samog bivstvovanja; bivstvovanje ka smrti ponovo primereno tubivanju.

Sudar nužnosti i mogućnosti. Samo se u takvim oblastima može slutiti šta uistinu pripada onome što “ontologija” obrađuje kao bledu i praznu smesu “modaliteta”.

Ono što je time, u vezi sa Bivstvovanjem i vremenom i samo tu, tj. mišljeno “fundamentalno ontološki”, nikada antropološki i “svetonazorno”, pred-mišljeno, još niko nije naslutio niti se usudio da pomisli.

Jedinost smrti u Tu-bivstvovanju čoveka pripada u najizvornije određenje Tu-bivstvovanja, naime, ono se događa od bijstvovanja samog, kako bi utemeljilo svoju istinu (otvorenost sebe-skrivanja). U neobičnosti i jedinstvenosti smrti otvara se ono najneuobičajenije u svem bivstvujućem, bijstvovanje samo, koje biva kao začuđenje. Ali, da bismo uopšte nešto mogli naslutiti o ovoj najizvornijoj povezanosti polazeći od uobičajenog i iskorišćenog stajališta opšteg mnivanja i računanja, morali bi se pre toga u svoj oštrini i jedinstvenosti učiniti vidljivim veza Tu-bivstvovanja prema samoj smrti, povezanost između odlučnosti (otvaranja) i smrti, pred-tečenje. Ali, ovo predtečenje ka smrti time, ipak, ne doseže puko “Ništa”, nego obrnuto, time se sasvim i iz onog najspoljašnjijeg otvara otvorenost za bijstvovanje.

Međutim, ako se u vezi sa utemeljavanjem istine bijstvovanja ovde ne misli “fundamentalno ontološki”, nije nimalo čudno što se ovde krišom uvlače i šire najgora i najbudalastija pogrešna tumačenja i što se, prirodno, pripravlja jedna “filozofija smrti”.

Kriva tumačenja upravo ovog odeljka u Bivstvovanju i vremenu jesu najrazgovetniji znak za još uvek potpunu nemogućnost da se tamo pripremljeno postavljanje pitanja ponovo sprovede, a to znači da se vazda istovremeno izvornije misli i stvaralački prevaziđe.

To što je smrt u bitnoj povezanosti izvorne budućosti tubivstvovanja skicirana u svojoj fundamentalno-ontološkoj biti, u okvirima zadatka Bivstvovanja i vremena, pre svega znači sledeće: ona stoji u povezanosti sa “vremenom” koje je postavljeno kao područje nacrta istine samog bijstvovanja. Već je ovo putokaz, dovoljno razgovetan za onog koji takođe hoće da pita, da ovde pitanje o smrti stoji u bitnoj vezi, i samo u njoj, sa isginom bijstvovanja; da se stoga ovde smrt nikada ne uzima kao zanemarivanje bijstvovanja niti da se baš smrt kao ono “Ništa” uzima za bit bijstvovanja, nego potpuno suprotno: smrt kao najviše i najspoljašnjije svedočanstvo bijstvovanja. Ali, ovo treba da zna samo onaj ko je u stanju da Tu-bivstvovanje iskušava i sautemeljuje u svojstvenosti samobivanja, koje se ne mniva moralno-personalno, nego uvek iznova i samo “fundamentalno-ontološki”.

Pojmiti kao određenje Tu-bivstvovanja i samo tako. Ovde se vrši najspoljšnjije premeravanje vremenitosti i time posedanje prostora istine bijstvovanja, objava vreme-prostora. Dakle, ne da bi se “bijstvovanje” zanemarivalo, nego da bi se ustanovio temelj njegove punobitne potvrdivosti.

Kako je, međutim, bedno i jeftino izvaditi reč “bivstvovanje ka smrti”, da bi se na njoj pripremio jedan nezgrapan “pogled na svet” i ovaj onda umetnuo u Bivstvovanje i vreme. Prividno se ovaj plan ostvaruje veoma dobro, pošto se u ovoj “knjizi” i inače govori o onom “Ništa”. Tako sledi prost zaključak: bivstvovanje ka smrti, tj. bivstvovanje ka onome Ništa i ovo kao bit tubivstvovanja! I ovo ne treba da bude nikakav nihilizam.

Međutim, ljudsko bivanje ne treba da se razreši u smrti i da se proglasi pukom ništavnošću, nego obrnuto: smrt treba da se uvuče u tubivstvovanje da bi se tubivstvovanje savladalo u svojoj bestemeljnoj širini i tako potpuno premerio temelj mogućnosti istine bijstvovanja.

Ali, nije potrebno da svako sprovede ovo bijstvovanje ka smrti i da u ovoj svojstvenosti preuzme ono Samo Tu-bivstvovanja, nego je ovo sprovođenje nužno samo u opsegu zadatka polaganja temelja pitanja o bijstvovanju, zadatka koji, u svakom slučaju, ne ostaje ograničen na filozofiju.

Sprovođenje bivstvovanja ka smrti dužnost je samo mislilaca drugog početka, ali svaki bitni čovek među onima koji će ubuduće stvarati može znati o tome.

Bivstvovanje ka smrti ne bi bilo dotaknuto u svojoj bitnosti kada se učenima u filozofiji ne bi davala prilika za bljutavo sprdanje, a novinskim piskaralima pravo na uobraženost.

Mora se uvek poimati kao određenje Tu-bivstvovanja, što će reći: Tu-bivstvovanje samo ne sadrži se u tome, nego obrnuto, uključuje bivstvovanje ka smrti u sebe, i sa ovim uključivanjem tek ono jeste puno, bez-temeljno Tu-bivstvovanje, tj. ono “između” koje “događaju” nudi trenutak i mesto i koje tako može da postane pripadno bivstvovanju.

“Svetonazorno”, bivstvovanje ka smrti ostaje nepristupačno, i kada se ono pogrešno protumači tako kao da bi time trebapo da se nauči smisao bivstvovanja uopšte i prema tome njegova “ništavost” u uobičajenom smislu, onda je sve istrgnuto iz bitne povezanosti. Ono bitno se ne izvršava, naime ukupno mišljenje Tu-bivstvovanja, ono u čijoj se čistini punina bivanja bijstvovanja skrivajuđi otkriva.

Smrt ovde ne dolazi u područje u-temeljavajućeg promišljanja da bi se “svetonazorno” podučavala jedna “filozofija smrti”, nego da bi se pitanje bivstvovanja tek dovelo na njegov temelj i Tu-bivstvo- vanje kao bez-temeljni temelj otvorilo, pomaklo u nacrt, tj. raz-umelo u smislu Bivstvovanja i vremena (a ne, recimo, da bi se smrt učinila “razumljivom” za žurnalistu i ćiftu).

Gradac, broj 124-125, 1997.
Preveo sa nemačkog Dušan Đorđević Mileusnić
Pokreće Blogger.