Nikola Grbić: Loše vreme

Pada kiša nošena beogradskom košavom. Pribijam svoj mali kišobran uz glavu, kako bih ga učvrstio i izbegao da ga vetar izvrne i rascveta.

Međutim, toliko duva da ne uspevam kišobran smiriti u šaci, pa me njegova drška neprestano lupka po slepoočnici, a žice nabijaju u teme.

Loše vreme.

Ipak, ne dam se obeshrabriti. Kad god je ovako ružno napolju pomislim: koliko mrtvih bi poželelo ovakav dan? Samo još jednom da ima priliku hodati, da diše i gleda, da oseti svoju kožu prelazeći kažiprstom preko palca?

Koliko mrtvih bi sada poželelo da ih kišobran lupka po glavi, da im nogavice budu mokre na putu do kuće? Tamo, gde ih neko čeka. I gde im se nada. Tamo gde će stresti kapljice sa sebe i utopliti se u zagrljaju.

Možda nije sve u uglu posmatranja, ali mnogo toga jeste. Naročito kada si slobodan i zdrav.

I zato nastavljam kisnuti bez nervoze i psovke. Gledam u vrh svojih cipela koje nisu za gaženje po barama, dok mi se kišobran i dalje joguni u ruci. Na ulici su samo oni koji žure da se sa nje sklone, koji su se nekuda uputili.

Ali, na uglu Kneginje Ljubice i Strahinjića bana uočavam starijeg čoveka koji pretura po kantama. U jednoj ruci mu je kišobran, a drugom izvrće kese koje zapljuskuje kiša. Prebira očima po njihovom sadržaju, dok mu se lice mršti od vetra.

Prolazim žurno kako bih se što pre dokopao stana.

Patim od naknadne pameti.

Da li je trebalo da stanem?

Nije mi delovao gladan.

Mnogo je loše vreme.

Toliko loše da više nisam siguran ni za mrtve.

Priču prenosimo, uz dopuštenje autora, sa sajta nikolagrbic.com
Pokreće Blogger.