Dostojevski kao čovek (crtice iz biografije)

Niko ne osporava veličinu i genijalnost Dostojevskog. To je jasno i opštepoznato, ali ni do sada nije jasno kakav je čovek bio Dostojevski, kakav je bio njegov unutrašnjd svet. Mi znamo kakvim se idejama klanjao Dostojevski, ali ne znamo da li je u njih verovao. I što je glavno, štiteći ponižene i uvređene — da li je poštovao čoveka, da li je u njega verovao?

Teško je odgovoriti na ta pitanja. Dostojevski, kao što znamo, nije vodio dnevnike. Postoje zapisi njegove žene, ali se Dostojevski u njima prikazuje vrlo jednostrano. Sećanja prijatelja su nepotpuna i protivrečna. Dobija se utisak da su prijatelji loše poznavali Dostojevskog. Možda je tome on sam kriv jer je bio zatvoren d nedruželjubiv.

On je bio svestan toga čime se razlikovao od drugih, mada je, dzgleda, u svemu bio njima sličan. Razlika nije bila samo u ogromnoj sposobnosti za refleksiju, samoanalizu i »dvojno poimanje stvari«, već i u sposobnosti da živi u budućnosti, tačnije — da vidi budućnost iza, za Dostojevskog prozračnih, zidova današnjice. Dostojevski je sebe smatrao prorokom. Pokušavao je da predskaže kakva sudbina očekuje svet. Njegovim predskazanjima nisu verovali za piščeva života. Njima su se podsmevali posle njegove smrti. Uzalud su se podsmevali. Dostojevski je grešio u pojedinostima, ali je u osnovi bio u pravu kad je pronicao strašne katastrofe koje očekuju čovečanstvo. Dostojevski je osećao svoju »osobenost«, bojao se, znao da ga drugi neće moći razumeti i nikad se nikom nije otkrivao dokraja.

Dostojevski nije puštao u svoj unutrašnji svet čak ni bliske. Pokazivao im je samo ono što su bili sposobni da razumeju. Tako je Ana Grigorjevna, koja je s njim ceo život proživela, saznala samo to da ju je voleo, da je bio dobar otac i dobar čovek. Unutrašnji nemiri i teške sumnje koji su mučili Dostojevskog, ostali su joj daleki i neshvatljivi. Jedva da ih je i nasućivala. Istina, ostala su pisma, no ni u pismima Dostojevski nije otkrivao svoju dušu.

Pri nedostatku činjeničnih podataka, oslanjajući se samo na njegovo stvaralaštvo, nije teško stvoriti bilo koji portret Dostojevskog. Otuda potiču mitovi: »Dostojevski je ’čovek iz podzemlja’; Dostojevski je Svidrigajlov, Stavrogin; Dostojevski je dželat, okrutan talenat, čovekomrzac, nazadnjak« itd.

Međutim, postoji jedno delo koje dopušta da zaviri mo u unutrašnji svet Dostojevskog. To je Piščev dnevnik. To je dnevniik ali ne u uobičajenom smislu reči. To je u isto vreme lični dnevnik a i književno delo u kome se prepliću različiti žanrovi.

U Dnevniku je Dostojevski iskazivao svoje skrovite misii. U njemu su objavljene dragocene uspomene, »šifrovan« članak u kojem Dostojevski saopštava budućim pokolenjima svoje učešće u tajnim revolucionarnim kružocima. U Dnevniku, u jeku polemike, Dostojevski se pojavljuje onakav kakav je bio u životu, Dnevnik je neodvojiv od ličnosti svog tvorca.

Eto zašto, kad govorimo o Dostojevskom, moramo govoriti o Dnevniku.

Piščev dnevnik do sada nije privukao dužnu pažnju istraživača, međutim Dnevnik je jedno od najvažnijih dela Dostojevskog. To je roman Dostojevskog o samom sebi. Samo je u Dnevniku Dostojevski mogao iskreno da govori o svojim skrovitim idejama, nadama, snovima, gorkim uvredama i razočaranjima. A uvreda i razočaranja bilo je mnogo, možda suviše mnogo za život jednog čoveka.

Posle sjajnog uspeha Bednih ljudi počinje teški period neuspeha i tragedija. Rđav prijem Dvojnika, svađa i razlaz sa kružokom Bjelinskog, hapšenje, osuda na smrtnu kaznu, potom robija, kasarna, neuspeli brak, ženina smrt, stečaj, novčane nevolje, bekstvo od poverilaca u inostranstvo, borba sa zajmodavcima, smrt kćeri, a zatim sina, kleveta neprijatelja i prijatelja, a glavno usamljenost.

Dostojevski je bio genijalan i usamljen. Bio je isuviše mnogostran. Prijatelji su videli i razumeli samo pojedine strane njegove složene prirode i na osnovu toga pravili zaključke o celom čoveku. Sudili su strogo, često bez poštede. Naročito se surov pokazao dugogodišnji »prijatelj« i saradnik Dostojevskog N. Strahov.

On je napisao biografiju Dostojevskog u kojoj je kovao u zvezde pokojnika, a zatim je poslao pismo L. Tolstoju u kome saopštava da se za vreme pisanja biografije »borio s odvratnošću koja ga je obuzimala«, jer je Dostojevski »bio zao, zavidljiiv, razvratan, i ceo život je proveo u takvim uzbuđenjima koja su ga činila jadnim i činila bi smešnim da nije bio pri tome tako zao i pametan… on se nikad nije kajao dokraja zbog svih svojih gadosti. Nešto ga je vuklo gadostima, i on se njima hvalio… Lica koja na njega najviše naliče su junak iz Zapisa iz podzemlja, Svidrigajlov iz Zločina i kazne i Stavrogin iz Zlih duhova

Strahovljevo pero vodila je zavist i mržnja prema velikom savremeniku, ali u njegovim rečima ima jedan deo istine. Mi ne znamo pravog Dostojevskog. Jedni ga predstavljaju kao sveca, drugi kao grešnika, ali on nije bio ni samo svetac ni samo grešnik; on je bio i svetac i grešnik u isto vreme. Dostojevski je istraživao dubine ljudske svesti i podsvesti, zanimali su ga problemi ljudske budućnosti, on je stvorio znamenitu poemu o Velikom Inkvizitoru, maštao o ustrojstvu raja na zemlji — i u isto vreme bio sujeveran, sumnjičav, nepoverljiv, podozriv, verovao u vradžbine, čak je pokušao da neke i sam tumači. Pisao je o tome šta očekuje svet i Rusiju u nedalekoj budućnosti, uživao glas vidovnjaka, ali bio preterano lakoveran i često padao u greške. Jednostavno, Dostojevski je bio čovek kome, mada je bio genijalan, ne samo što nije bilo tuđe ništa ljudsko, već u kojem je »ljudsko« često nadvladavalo. Dovoljno je da pregledamo Dnevnik A. G. Dostojevske pa da vidimo Dostojevskog u novoj svetlosti. Tako se Dostojevski čas plahovito svađa u vagonu s nekim Nemcem, na čuđenje Ane Grigorjevne, na dobrom nemačkom jeziku, čas uz muziku dečjeg vergla igra sa ženom pred decom mazurku, pred veče luta ulicama Stare Ruse ( grad u Novgorodskoj guberniji gde je Dostojevski s porodicom živeo niz godina.) tražeći odlutalu kravu, žestoko se prepire sa svojum rođacima dokazujući svoje pravo na nasledstvo koje je tetka ostavila.

Ličnost Dositojevskog se ispoljava u velikom zamahu njegove amplitude od nule do beskonačnosti.

»Najgore je to — pisao je — što mi je priroda podla i suviše strastvena: svuda i u svemu idem do poslednjeg predela, celog života sam prekoračivao granicu.«

Dostojevski je imao težak karakter. U mladosti je, po vlastitom priznanju, »poveo parnicu sa celom literaturom, časiopisima i kritičarima«. Svi bivši prijatelji uključujući i Turgenjeva, Njekrasova, Bjelnskog, postali su mu neprijatelji. Na kraju života situacija se nije poboljšala. U pismu P. Gusevoj od 15. oktobra 1880. god. Dostojevski javlja: »Ne održavam veze ni sa časopisom ,Aganjok’ ni sa ijednom drugom redakcijom. Gotovo svi su mi neprijatelji — ne znam zbog čega.« Oktobra, osamnaestog, 1880. godine, dakle tri dana kasnije, u pismu M. Polivanovoj, Dostojevski piše da mu književnici početnici donose svoje rukopise i mole da ih »udomi« u nekom časopisu. Vi, vele, imate poznanstva u svim redakcijama, a ja ni u jednoj nemam niti hoću da imam. Ispada kao da sam sve naljutio i svi me mrze. Ovde u literaturi i časopisima ne samo što me olajavaju kao psi, nego ispod ruke šire razne klevete i nedostojne spletke.

»Namrgođenog, natmurenog, ćutljivog, duševno slomljenog i izopačenog sudbinom«, po njegovim vlastitim rečima, Dostojevskog nije shvatala čak ni vlastita žena. On ju je uveravao da je ružno samo spolja, da je unutra drugo, ali nije kazao kako se može videti to drugo.

U pismu ženi od 20. maja 1876. god. Dostojevski hvali Anu Grigorjevnu zato što u njenim pismima oseća ljubav prema sebi, i tu kao nehotice priznaje: »Ja u stvarnom životu, kad smo zajedno, nisam komunikativan, mrgodan sam i apsolutno nemam dara da izrazim sebe celog. Nemam forme, gesta. Pokojni brat Miša me je zbog toga prekorevao s gorčinom. Hoćeš li mi oprostiti, mila moja, što te toliko mučim?«

O tome da je Dostojevski bio »nedruštven i mračan« mi već znamo, ali zašto je on upotrebio reči »u stvarnom životu«? Znači li to da je Dostojevski u snu bio drugi čovek? Ili je stvarnost za njega bila san, a san — java? Ili, što je verovatnije, Dostojevski tu pravi aluziju na svoju osobenost kojom se razlikovao od većine ljudi: sposobnost za refleksiju? Promatrajući sva svoja osećanja i doživljaje, gledajući na sebe sa strane, Dostojevski je dobro razumeo osećanja i doživljaje drugih ljudi. Video je pravo čovekovo lice, video ono što ljudi nerado priznaju i samim sebi. Možda je zato Dostojevski toliko voleo Puškinovu pesmu Prorok, u kojoj Puškin govori o istoj sposobnosti.

Videti ljude onakve kakvi su vrlo je teško, često skoro nepodnošljivo. Mnogi naši pisci i pesnici koji su imali tu sposobnost bili su duboko nesrećni. Gogolj je umro na granici ludila, Čehov je u životu mnogo patio, tragične opsesije pratile su Bloka. No ni u Gogolja, ni u Čehova, ni u Bloka pomenuta sposobnost nije bila toliko razvijena kao kod Dostojevskog.

Nažalost, stvaralaštvo i život Dostojevskog nisu proučeni sa tog gledišta. A za razumevanje Dostojevskog bilo bi važno imati rad o temi: »Svet u percepciji Dostojevskog«. Jer bi to bio svet »obnaženih« ljudi, to jest ljudi bez maske, takvih kakvi su u životu.

Tom sposobnošću mi objašnjavamo jednu osobenost stvaralaštva Dostojevskog na koju su mnogi ukazivali ali nisu objasnili — naime, neobičnu pronicljivost svih aktera u njegovim delima. Njegovi junaci, obično, s neshvatljivom lakoćom pogađaju sve planove protivnika u najzamršenijim intrigama i prave tačne prognoze o tome šta će se dogoditi. Čitalac često zastaje u nedoumici pred tolikom pronicljivošću, ali se sve to može lako objasniti ako uzmemo u obzir spomenutu sposobnost. O tome je Dostojevsjki pisao u Dnevniku za 1873. god. u članku »Stari ljudi«. Karakterišući Hercena, Dostojevski primećuje da je Hercen bio »izvanredan reflektor«. Dalje sledi ovakvo objašnjenje: »Refleksija je sposobnost od najboljeg svog osećanja napraviti objekat, postaviti ga pred sebe, pokloniiti mu se i odmah iza toga, možda, i nasmejati mu se.« Upravo ta sposobnost je smetala Dostojevskom »da izrazi sebe«. Ona je ubijala neposrednu percepciju, činila ga nepoverljivim, mračnim. Dostojevski je voleo čoveka, sažaljevao ga, razmišljao o njegovoj sudbini, sanjao o svetloj budućnosti ali nalazio malo ljudi koje bi mogao poštovati. Otuda — neprekidno traženje »pravog čoveka«, borba za »pravog čoveka«.

Dostojevski se u mladosti odlikovao pomenutom sposobnošću. N. Njekrasov u pripoveci Kameno srce ovako opisuje Dostojevskog: »U trenucima kad bi se jako uplašio, imao je običaj da se zgrči, da se povuče u sebe do te mere da obična smetenost ne bi mogla dati pojma o njegovom stanju. Ono bi moglo da se karakteriše samo rečju »nestati« koju je on iskovao. Lice bi mu se najednom izdužilo, oči iščezavale pod kapcima, glava se spuštala među ramena; i onako prigušen glas konačno bi izgubio jasnoću i slobodu i zvučao tako kao da se genijalni čovek nalazio u praznom buretu sa nedovoljno vazduha; pri tome su njegovi pokreti, iskidane reči, pogledi i neprestano micanje usana — izraz podozrivosti i opreznosti — imali nešto toliko tragično da se nikako nije moglo smejati.« — »Lice genijalnog čoveka procveta, svaka pega na njemu napuni se radošću, ali… tu mu se opet senka sumnje i straha pojavi na licu koje se obično menjalo hiljadu puta za minut, prokazujući čas kišni oblak koji svakog časa može da se prolomi kišom i blatom, čas obasjavajući jarkom treperavom svetlošću kojom sunce blista na mrazu. Komentairišući tu pripovetku K. Čukovski piše: »… sve životne utiske, čak i prijatne, Dostojevski je primao tako prekomerno osetljivo da su se oni neizbežno pretvarali u patnju. Nije čudo što se čak u humanom kružoku Bjelinskog osećao kao u mučilištu.« Nama se čini da stvar nije u »prekomernosti apercepcije« nego je, jednostavno, Dostojevski video stvari u pravoj svetlosti. Ljubazno ophođenje nije moglo da ga prevari. Razumeo je da, mada ga cene kao autora Bednih ljudi, ipak se prema njemu odnose, izuzev Bjelinskog, s podsmehom i snishodljivo; gledaju ga sa viisine, podsmevaju se njegovom ponašanju i spoljašnjosti, izigravaju ga i zbijaju s njim šale. Dostojevski je cenio te ljude, sanjao o poznanstvu sa njima i sad se mašta sudarila sa stvarnošću. Mladom piscu je bilo teško, gotovo nemogućno da shvati kako su ti ljudi mogli da se tako surovo odnose prema njemu. Ali činjenice ostaju činjenice, i ogorčeni Dostojevski raskida sa kružokom Bjelinskog preteći da će »zgaziti u blatu nedavne prijatelje«.

Sposobnost Dostojevskog da se deli u dve ličnosti zapažali su mnogi. N. Strahov u svojim Uspomenama piše: »U Dostojevskom se neobično jasno ispoljavala svojevrsna razdvojenost koja se sastojala u tome da se čovek predaje vrlo živo izvesnim mislima i osećanjima ali čuva u duši nepopustljivu i nepomičnu tačku s koje gleda na samog sebe, na svoje misli i osećanja. On sam mi je ponekad govorio o tom svojstvu i nazivao ga refleksijom.« Ali niko nije uočio da je Dostojevski razumevajući sebe, isto tako dobro mogao da razume i druge.

Duboko razumevanje ljudi lišavalo je Dostojevskog ravnoteže neophodne pri opštenju sa njima. Time se objašnjava da je on često bio nepravedan čak prema bratu koga je voleo.

»Ponekad se setim — piše on bratu — kako sam nespretan i težak bio kod vas u Revelu… Imam tako gadan odvratan karakter… Za tebe i za tvoje spreman sam da dam život, ali neki put kad mi je srce prepuno ljubavi, ne možeš da mi izvučeš srdačnu reč. Smešan sam i gadan, i uvek patim od nepravednog mišljenja o sebi. Kažu da sam krut i nemam srca. Sećam se kako sam se namerno ljutio na Feđu koga sam u isto vreme voleo čak više nego tebe.«

Dostojevskog nisu shvatali tuđi, nije shvatala rodbina, oštro kritikovali i osuđivali prijatelji. U takvim uslovima se pisac sve češće osećao usamljen. U romanima se on ispovedao, ali u njima je bilo teško govoriti o sebi: stešnjavala je forma. Trebalo je naći nešto novo neobično. Tako se pojavio plan izdanja Piščevog dnevnika.

Cilj izdanja je spasenje od usamljenosti Govoreći s drugima Dostojevski je govorio sa sobom. »Izdavao sam svoj list koliko za druge, toliko i za sebe samog, iz neodoljive potrebe da se izrazim u ovo naše zamamljivo, toliko karakteristično vreme.«

U Dnevniku je Dostojevski bio iskren dokraja… »Još nikad kad sam pisao nisam dozvolio sebi da dovedem do kraja n e k a svoja ubeđenja, da kažem p o s l e d nj u reč svojih ubeđenja — o ulozi i opredeljenju Rusije u čovečanstvu i izneo sam misao da to ne samo što će se dogoditi u najbližoj budućnosti nego već počinje da se zbiva.«

Kao što vidimo, Dnevnik je bio »poslednja reč« ubeđenja Dostojevskog, a glavni cilj izdanja bilo je »po mogućstvu razjasniti ideju o našoj nacionalnoj duhovnoj samostalnosti i ukazivati na nju u činjenicama tekućeg života«. Dostojevski je u Dnevniku vodio borbu za nacionalno dostojanstvo ruskog čoveka, za rusku kulturu, ruski jezik, rusku nauku i umetnost.

Dostojevski ističe da Dnevnik nije običan politički pregled i nema nameru da svakog meseca objavljuje političke članke, nego će uvek nastojati da pronađe i iznese naše nacionalno narodno gledište i u dnevnim političkim događajima.

Dnevnik nije bio šarolika zbirka članaka, ogleda, uspomena, pripovedaka, romana, to jest čudna smeša različitih žanrova, već delo objedinjeno jednom idejom. U oglasu o izdanju Dnevnika u 1876. god. Dostojevski je sam naglasio: »Od dvanaest svezaka će se sastaviti celina, k nj i g a napisana jednim perom.«

Nemaran odnos prema Dnevniku koji je do sada postojao ne može se ničim opravdati. Već Strahov u svojim Uspomenama o Dostojevskom primećuje: »Može se reći da je Dostojevski u Dnevniku sam napisao svoju biografiju, pokazao i objasnio šta ga je zanimalo, šta je mislio i osećao svakog od dvanaest meseci ovih triju godina.«

Strahov je smatrao Dnevnik ispovešću Dostojevskog. Dnevnik je imao neobičan uspeh i svakako je srećna zamisao, a i sasvim je odgovarao onom što je Dostojevski hteo i kako je hteo da piše. Pisac je mogao da izražava u potpuno slobodnoj formi one misli koje su stalno vrele u njemu i koje je pobuđivala uvek napregnuta pažnja prema stvarnosti koja ga je okružavala. List je bio zaključna reč u razvitku ideja Dostojevskog.

Dnevnik je neobiično demokratičan, njegovi junaci nisu aristokrati, ni finansijski magnati, već prosečni ljudi. Dnevnik je povest o Rusiji, o ruskoj inteligenciji i ruskom narodu. Strane mesečnika su ispunjene brigom za Rusiju i strasnom verom u budućnost koja je čeka. To je himna ispevana čoveku, slavljenje njegove moći, njegovih sposobnosti, himna ljudskom razumu i životu.

Dostojevski se osećao organski vezan za narod. Imao je dve duše: dušu ruskog intelektualca, mislioca, istraživača duševnih dubina čovekovih — i dušu običnog čoveka. Tu je uzrok razdvojenostii i protivrečnosti. Mislilac je propovedao potrebu i korisnost patnje, a čovek iz naroda je mrzeo patnju jer je patio isuviše mnogo, često bez krivice. Pored poziva na trpljenje, oproštaj i ljubav prema bližnjem u Dnevniku nalazimo provale gneva i jarosti kad Dostojevski traži surove kazne za sve koji tlače druge. Reklo bi se da su neke strane Dnevnika napisane rukom koja je spremna da se maši oružja.

Otkrivajući nepravdu koja vlada u svetu, Dostojevski poziva na borbu protiv zla. Ono ne sme da trijumfuje. Zlo je ispoljavanje životinjske strane ljudske prirode. Tu stranu moramo gušiti, boriti se protiv nje. U Dnevniku je Fjodor Mihajlovič počeo borbu za »pravog čoveka«, pokazao »bolje ljude ruske nacije«, pokazao »pobednike sveta kojima treba da pripada ova zemlja«. Svi su oni bili ljudi iz naroda. Mit o Dostojevskom — Stavroginu, Svidrigajlovu, čoveku iz podzemlja, mora se odbaciti. Takvi ljudi su mu bili neprijatelji i tuđi.

Dostojevski je bio duboko nacionalan, i nije mogao da takav ne bude zato što je bio Rus najviše od svih Rusa. Njega je kao Rusa posebno interesovala budućnost čovečanstva. Dnevnik je ispunjen predosećanjem »sudbonosnih trenutaka sveta« (reči iz pesme Tjutčeva). Dostojevski kao da je čuo da se približava strašna bura. On je čuo taj tutanj dok je nebo bilo još vedro i sijalo sunce. Savremenici su bili zauzeti svojim svakodnevnim poslovima, i Dostojevski sa svojim nemirom i strasnim traženjem izlaza bio im je nerazumljiv i tuđ. Njegova predskazanja o »četvrtom staležu koji dolazi« i o svetskim katastrofama izgledala su fantastična. »Vi se smejete — dobaci on. — Blaženi oni koji se smeju. Daj vam bog veka, videćete sami. Onda ćete se preneraziti.« Mnogima je palo u deo da vide i da se preneraze.

Predviđanje budućih katastrofa i potresa stavilo je poseban pečat na pisca i njegovo delo. On je bio »ošamućen šumom unutrašnjeg nemira« koji je ispunio stranice njegovih romana i Dnevnika. U njemu je Dostojevski upozoravao savremenike da se mora biti čovek, voleti bližnji; nastojao je da pokaže prave ljude. »Ja vidim i predosećam te nove ljude kojima pripada budućnost Rusije.« Otuda — napregnutost, plahovitost i strasnost, otuda, na prvi pogled, neobični žanrovi i njihovo mešanje.

U Dnevniku se odrazio zavetni piščev san o velikom sveljudskom jedinstvu.

* * *

Iz knjige D. V. Grišina »Dostojevski – čovek, pisac i mitovi« (Dostoevskii čelovek pisatelb i mifbi ). Izdanje Melburnškog undverziteta. Australija, Melburn, 1971. god/ Knjigoljupci

Pokreće Blogger.