Emil Sioran: Filozofija je moguća jedino kao fragment, u formi praska


F. S.: Jednom ste napisali: „Knjiga treba da prekopava po ranama, čak da ih iritira. Knjiga treba da bude opasnost.“ U kom smislu su vaše knjige opasne?

S.: Pa, slušajte: više puta su mi rekli da se ono što pišem u svojim knjigama ne govori. Kada je izašao Kratak pregled, kritičar Monda mi je poslao jedno prekorno pismo: „Zar ne uviđate? Ova knjiga može dopasti u ruke mladih!“ To je apsurdno. Čemu će knjige služiti? Da podučavaju? To nema nikakvog značaja, jer za to je dovoljno ići u školu. Ne; ja zaista mislim da knjiga treba da bude rana, da treba da promeni život čitaoca na ovaj ili onaj način. Kada pišem knjigu, moja ideja je da nekoga probudim, da ga išibam. S obzirom da su moje knjige proizišle iz mojih nevolja, da ne kažem patnji, one čak i to treba na neki način da prenesu čitaocu. Ne, ne volim knjige koje se čitaju kao novine: knjiga treba da uzdrma, da sve dovede u pitanje. Zašto? Pa, ne bavim se mnogo korisnošću onoga što pišem, jer zaista nikada ne mislim na čitaoca: pišem za sebe, da se oslobodim svojih opsesija, tenzija, i ništa drugo. Jedna gospođa je nedavno pisala o meni u Le quotidien de Paris: „Sioran piše šta svako od nas sebi ponavlja tiho.“ Ja ne pišem s ciljem da „napravim knjigu“ da bi je ljudi čitali. Ne, pišem da se oslobodim tereta. Tek kasnije, razmišljajući o funkciji mojih knjiga, sebi kažem da je trebalo da budu kao rana. Knjiga posle koje je čitalac isti kao i pre njenog čitanja jeste promašena knjiga.

F. S.: U svim vašim knjigama, pored aspekta koji bismo mogli nazvati pesimističkim, crnim, sija jedna čudna veselost, neobjašnjiva ali utešna, čak i životvorna radost.

S.: Zanimljivo je to što mi govorite, mnogi ljudi su mi to kazali. Nemam mnogo čitalaca, ali bih vam mogao navesti brojne osobe koje su se poverile ovom ili onom mom poznaniku: „Ubio bih se da nisam čitao Siorana.“ Dakle, ja mislim da ste vi potpuno u pravu. Mislim da to potiče od strasti: ja nisam pesimista već plahovit... što moju negaciju čini životvornom. U stvari, kada smo malopre govorili o rani, ja to nisam posmatrao iz negativnog ugla: raniti nekoga ni na koji način ne znači paralisati ga! Moje knjige nisu ni depresivne ni deprimirajuće. Napisao sam ih sa besom i strašću. Da su moje knjige mogle biti napisane hladno, to bi bilo opasno. Ali ja ne mogu da pišem hladno, ja sam kao bolesnik koji u svakoj prilici grozničavo prebrodi svoju slabost. Prva osoba koja pročitala Kratak pregled raspadanja, koji je bio još u rukopisu, bio je pesnik Žil Sipervijel. On je već bio veoma star čovek, duboko sklon depresijama, i kazao mi je: „Neverovatno je koliko me je vaša knjiga stimulisala.“ U tom smislu, ako hoćete, ja sam kao đavo, aktivni pojedinac, negator koji pokreće stvari...

F. S.: Iako i sami morate da pravite razliku između vašeg dela i čiste filozofije, ni na koji način nije proizvoljno svrstati je u okvir onih raznovrsnih, samokritičkih aktivnosti koje, nakon rasula velikih sistema XIX veka, zauzimaju prazno mesto filozofije. Kakav još smisao ima filozofija, Siorane?

S.: Mislim da je filozofija još moguća jedino kao fragment. U formi praska. Odsad više nije moguće započeti pisanje jednog dela poglavlje po poglavlje. U tom smislu Niče je bio izuzetan oslobodilac. On je sabotirao akademski stil filozofije, on je napao sistemsku ideju. On je bio oslobodilac, jer posle njega je moguće sve reći... Mi smo sada svi fragmentaristi, čak i kada pišemo naizgled skladne knjige. Što je u skladu takođe sa našim civilizacijskim stilom.

F. S.: To se takođe slaže i s našim poštenjem. Niče je govorio da sistematičnoj ambiciji nedostaje poštenje...

S.: Reći ću vam nešto u vezi s poštenjem. Kada neko započne esej od četrdeset stranica o bilo čemu, polazi od nekih prethodnih tvrdnji i postane njihov zarobljenik. Određeno shvatanje poštenja ga primorava da ide do kraja poštujući ih, da ne bi bio protivrečan; međutim, kako napreduje, tekst mu pruža druga iskušenja, koja treba da odbaci jer ga udaljavaju od utvrđenog puta. Tako se nađemo u zatvorenom krugu koji smo sami zacrtali. I tako, želeći da budemo pošteni, zapadnemo u neistinu, u nedostatak istinitosti. Ako se to dogodi u eseju od četrdeset strana, šta se sve neće desiti u jednom sistemu! U tome je drama svakog strukturnog razmišljanja: ne dozvoliti kontradiktornost. Tako se zapada u neistinu, tako sebe lažemo da bismo spasili koherentnost. Nasuprot tome, ako pišemo fragmente, možemo u istom danu kazati neku stvar i njenu suprotnost. Zašto? Zato što je svaki fragment proistekao iz različitog iskustva, i što su ta iskustva istinita: ona su suštinska. Neko će reći da je to neodgovorno, ali ako dođe do takvog slučaja, onda on to jeste u smislu u kome je i sam život neodgovoran. Fragmentarna misao odslikava sve aspekte vašeg iskustva; sistematska misao odslikava samo jedan, kontrolisani aspekt, a samim tim i osiroma- šeni. Kod Ničea, kod Dostojevskog, izražavaju se svi mogući tipovi čovečanstva, sva iskustva. U sistemu govori samo kontrolor, šef. Sistem je uvek glas šefa: zbog toga je svaki sistem totalitaran, dok fragmentarna misao ostaje slobodna.

Izvodi iz razgovora sa Fernandom Savaterom, preveo Stanko Džeferdanović, Sioran, razgovori, Dereta, 2010.
Pokreće Blogger.