Franco Berardi: Duša na poslu

Digitalni rad i apstrakcija

Šta danas znači raditi? Kao generalna tendencija, proces rada se izvodi prema istim fizičkim obrascima: svi mi sedimo ispred ekrana i pokrećemo prste preko tastature. Mi kucamo.

S jedne strane, rad je postao mnogo više uniformisan sa fizičkog i ergonomskog stanovišta, ali sa druge, postaje sve različitiji i specijalizovaniji uzimajući u obzir sadržaj koji razvija. Arhitekte, agenti za putovanja, programeri softvera i advokati dele isti fizički gest, ali oni nikada ne mogu razmeniti svoje poslove, jer svako od njih razvija posebnu i lokalizovanu sposobnost koja se ne može preneti na one koji ne dele isto obrazovanje i koji nisu upoznati sa istim kompleksnim kognitivnim sadržajima.

Kada je rad imao suštinski razmenljiv i depersonalizovan karakter, smatrao se nečim stranim. Bio je mehanički nametnut hijerarhijom i predstavljan kao dodeljen zadatak koji se izvodi samo u zamenu za nadnicu. Definicija zavisnog nadničarskog rada bila je adekvatna za ovakvu vrstu društvene aktivnosti, koja se sastojala iz prodavanja vremena osobe.

Digitalne tehnologije otvaraju potpuno novu perspektivu rada. Najpre, one menjaju odnos između koncipiranja i izvršenja, i stoga, odnos između intelektualnog sadržaja rada i njegovog manuelnog izvršenja. Manuelni rad je generalno izvršavan automatski programiranim mašinama, dok je inovativni rad, onaj koji efektivno proizvodi vrednost, zapravo mentalni rad. Materijal koji treba transformisati je simuliran digitalnim sekvencama. Produktivni rad (rad koji proizvodi vrednost) sastoji se iz postavljanja simulacija koje se kasnije transformišu u stvar pomoću kompjuterizovanih mašina.

Sadržaj rada postaje mentalan, dok istovremeno ograničenja produktivnog rada postaju neizvesna. Značenje same produktivnosti postaje nedefinisano: odnos između vremena i količine proizvedene vrednosti je teško odrediti, jer za kognitivnog radnika i radnicu, sat rada nije isti sa stanovišta proizvedene vrednosti.

Značenje apstrakcije i apstraktnog rada treba da se redefiniše. Šta „apstraktni rad“ znači Marksovim (Marx) jezikom? Znači distribuciju vremena potrebnog za proizvodnju vrednosti bez obzira na kvalitet, bez odnosa prema specifičnoj i konkretnoj upotrebi koju proizvedeni objekat može da ima. Industrijski rad je, generalno, apstraktan jer je njegov specifični kvalitet i konkretna upotreba bila potpuno irelevantna u poređenju sa njegovom funkcijom ekonomske valorizacije. Možemo li tvrditi da je ova apstraktna redukcija i dalje na snazi u eri info-proizvodnje? U izvesnom smislu, da, možemo, i takođe možemo da tvrdimo da je ova tendencija produžena do ekstrema, jer je rad izgubio bilo kakav zaostatak materijalnosti i konkretnosti a proizvodna aktivnost ispoljava svoju moć samo nad onim što je ostalo: simbolička apstrakcija, bitovi i cifre, različite informacije elaborirane proizvodnom aktivnošću. Možemo tvrditi da je digitalizacija procesa rada učinila svaki rad istim sa fizičkog i ergonomskog stanovišta, jer svi radimo istu stvar: sedimo ispred ekrana i tipkamo po tastaturi. Naša aktivnost je potom transformisana nizom mašina u arhitektonski projekat, televizijski scenario, hiruršku operaciju, u premeštanje četrdeset metalnih kutija ili pak u rezervisanju stolova u restoranima.

Kao što je već rečeno, sa stanovišta fizičke aktivnosti, ne postoji razlika između izvođenja procesa rada agenta za putovanja, tehničara koji radi za naftnu kompaniju ili pisca detektivskih priča.

Ali, takođe možemo da tvrdimo i suprotno. Rad je postao delom mentalnog procesa, elaboracija znakova bogatih znanjem. Postao je mnogo specifičniji, mnogo specijalizovaniji: advokati i arhitekte, kompjuterski tehničari i prodavci u tržnim centrima, svi sede ispred istih ekrana i tipkaju po istim tastaturama: ipak, nikada ne bi mogli da zamene svoja radna mesta. Sadržaj njihovih elaboriranih aktivnosti potpuno je drugačiji i ne može lako da se transmituje.

Sa druge strane, takođe sa stanovišta fizičke aktivnosti, hemijski, metalski ili mašinski radnik i radnica izvode sasvim drugačije poslove, ali potrebno je samo nekoliko dana da metalski ili mašinski radnik ili radnica steknu operativno znanje neophodno da bi obavljali rad radnika i radnice u hemijskoj industriji i obrnuto. Što je više industrijski rad pojednostavljen, više postaje međusobno razmenljiv.

Ljudski terminali izvode iste fizičke geste ispred kompjutera i svi se povezuju sa univerzalnom mašinom elaboracije i komunikacije: jer što je njihov rad fizički pojednostavljeniji, manje su njihovo znanje, sposobnosti i izvođenja međusobno razmenljivi. Digitalni rad manipuliše apsolutnim apstraktnim znacima, ali njegova funkcija rekombinacije je specifičnija i postaje sve više personalna, stoga je sve manje razmenljiv. Zbog toga, haj-tek radnici i radnice imaju tendenciju da smatraju rad najesencijalnijim delom njihovih života, najspecifičnijim i najličnijim.

To je upravo suprotno od onoga što se desilo industrijskom radniku i radnici, za koje je osam sati nadničarskog rada bilo vrsta privremene smrti iz koje se mogu probuditi samo nakon zvuka sirene koja označava kraj radnog dana.

Preduzetništvo i želja

U svom humanističkom renesansnom značenju, reč preduzetništvo referiše na aktivnost koja ima za cilj da svetu da humanu formu. „Preduzetništvo“ humanističkog umetnika i umetnice je znak nezavisnosti čovečanstva od sudbine i čak i od božanske volje. Za Makijavelija (Machiavelli), preduzništvo je poput politike jer se emancipuje od sudbine i realizuje republiku, prostor gde različite ljudske volje testiraju i upoređuju svoju oštroumnost i sposobnost kreiranja.

U svom kapitalističkom značenju, reč preduzetništvo dobija nove nijanse, iako ne gubi svoje značenje slobodne i konstruktivne aktivnosti. Preduzetništvo znači invenciju i slobodnu volju. Rad je repeticija i izvršavanje zadataka. Preduzetništvo je investiranje kapitala koje generiše novi kapital, zahvaljujući valorizaciji koju rad čini mogućom. Rad je servis nadnice koji valorizuje kapital ali obezvređuje radnike i radnice. Šta je danas ostalo od suprotnosti između radnika i radnica i preduzetništva, i kako se samo značenje i percepcija preduzetništva menja u društvenoj imaginaciji?

Preduzetništvo i rad su manje suprotnosti u okviru društvene percepcije i u svesti kognitivnih radnika i radnica, odnosno u svesti onih koji izvode najviši nivo produktivnog rada i valorizacije i koji predstavljaju opštu tendenciju društvenih procesa rada. Oni koji su aktivni u poslovima visokog kognitivnog nivoa, odnosno oni koji retko mogu da zamene radna mesta, ne suprotstavljaju svoj rad kreaciji koju podrazumeva reč preduzetništvo: upravo suprotno, oni su skloni da smatraju sopstveni rad, čak i ako je formalno zavisan, preduzetništvom u okviru kojeg mogu da potroše najbolji deo svoje energije, nezavisno od ekonomskih i pravnih uslova u okviru kojih se izražava.

Da bi se razumela ova mutacija u percepciji značenja preduzetništva, mora se uzeti u obzir presudan faktor: dok industrijski radnici i radnice investiraju mehaničku energiju u usluge nadničarskog tipa po depersonalizovanom modelu repeticije, haj-tekradnici i radnice investiraju svoje posebne kompetencije, svoje kreativne, inovativne i komunikativne energije u proces rada; odnosno, najbolji deo njihovih intelektualnih kapaciteta. Kao posledica, preduzetništvo (nezavisno od pravnog odnosa između vlasništva i rada) sklono je da postane centrom ka kojem se želja fokusira, objekat investiranja koji nije samo ekonomski već i psihološki. Samo ukoliko to uzmemo u obzir možemo da razumemo zašto u poslednje dve decenije nezadovoljstvo i izostajanje s posla postaju marginalni fenomeni, dok predstavljaju centralni element u društvenim odnosima kasnog industrijskog perioda.

Tokom osamdesetih godina XX veka (čak i više, kao što znamo, devedesetih), prosečno radno vreme značajno se produžilo. Tokom 1996. godine, prosečan radnik i radnica investirali su 148 sati više od svojih kolega i koleginica iz 1973. godine. Po podacima Biroa za statistiku rada u Sjedinjenim Američkim Državama, procenat pojedinaca koji rade više od 49 sati nedeljno porastao je od 13% 1976. godine na 19% tokom 1998. godine. Za menadžere i menadžerke, porastao je od 40% na 45%. Predviđanje da će razvoj kompjuterizovanih tehnologija u cilju automatizacije dovesti do smanjenja vremena u toku kojeg se radi, pokazala se i tačnom i pogrešnom, dok u konačnoj analizi moramo da je smatramo pogrešnom. Zaista je tačno da je neophodno radno vreme opalo u sferi industrijske proizvodnje, i stoga je tačno da raste broj industrijskih poslova koji se eliminišu i koje zamenjuju mašine, ili se, pak, premeštaju u delove sveta gde rad ne košta ništa i nezaštićen je radničkim sindikatima. Ali, takođe je tačno da se vreme naizgled oslobođeno upotrebom tehnologije u stvari transformiše usajber-vreme, u vreme mentalnog procesovanja apsorbovanog u beskonačne procese proizvodnje sajber-prostora.

Kako je moguće objasniti preobražaj radnika i radnica od nezadovoljstva do prihvatanja? Svakako, jedan od razloga je i politički poraz od kojeg radnička klasa pati od kraja sedamdesetih godina XX veka, zbog tehnološkog restruktuiranja, konsekventne nezaposlenosti i nasilne represije nanešene političkoj avangardi. Ali, sve to nije dovoljno.

Da bi se razumela psihološko-društvena promena stava prema radu, neophodno je uzeti u obzir presudnu kulturnu transformaciju povezanu sa promenom društvene srži od domena manuelnog rada do kognitivnog rada.

Šta se dešava u domenu kognitivnog rada? Zašto ova nova vrsta radnika i radnica vrednuje rad kao najinteresantniji deo svog života i stoga se više ne suprotstavlja produženju radnog dana, već je zapravo spreman da ga produži sopstvenim izborom i voljom?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, mora se uzeti u obzir nekoliko faktora, od kojih je neke teško analizirati u ovom kontekstu. Na primer, poslednjih decenija urbane i društvene zajednice progresivno gube interes za delovanjem, jer su svedene na strukture ispražnjene od humanizma i radosti u odnosima koje su negovali. Seksualnost i su-život su transformisani u standardizovane mehanizme, zvanično odobrene i komodifikovane: zabrinjavajuća potreba za identitetom zamenila je pojedinačna zadovoljstva tela. Knjige poput Majk Dejvisove (Mike Davis), City of Quartz ili The Ecology of Fear (Grad kvarca ili Ekologija straha), ukazuju da je kvalitet života efektivno i psihološki opao, zbog labavljenja veza u zajednici i sterilne opsesije bezbednošću.

Čini se da se sve manje zadovoljstva i sigurnosti može naći u ljudskim odnosima, u svakodnevnom životu, u afektivnosti i komunikaciji. Posledica tog gubitka erosa u svakodnevnom životu je investiranje želje u posao i danas se može razumeti kao jedino mesto koje obezbeđuje narcisoidno osnaženje individua, koje se koristi da bi se drugi perceptovali u skladu sa pravilima kompeticije, odnosno kao opasnost, osiromašenje i ograničenje, pre nego isustvo, zadovoljstvo i obogaćenje.

Poslednjih decenija, efekat toga proizveden u svakodnevnom životu je uopšteni gubitak solidarnosti. Imperativ kompeticije je postao dominantan na poslu, u medijima, u kulturi u svakom smislu, kroz sistematičnu tranformaciju drugog u konkurenta, stoga u neprijatelja.

Fragment opširnijeg rada DUŠA NA POSLU: Od otuđenja do autonomije, kuda.org

Naslov izvornog teksta/knjige: The Soul at Work: From Alienation to Autonomy, Franco 'Bifo' Berardi, MIT Press, 2009.
Pokreće Blogger.