Julio Cortázar: Reka

Pa da, izgleda da je tako, da si otišla rekavši ne znam šta, da ćeš se baciti u Senu, nešto u tom stilu, jednu od onih rečenica usred noći, pomešanih sa čaršavom i gnjecavim ustima, skoro uvek u tami ili s nečim u ruci ili s nogom koja dodiruje telo onog koji jedva da sluša, jer toliko dugo te jedva slušam kada govoriš takve stvari, to dolazi s druge strane mojih zatvorenih očiju, s druge strane sna koji me ponovo vuče na dole. Onda, u redu, baš me briga da li si otišla, da li si se udavila ili još uvek ideš po molovima i gledaš vodu, a osim toga to nije tačno jer si tu i spavaš, i dišeš isprekidano, ali onda nisi otišla kada si otišla u nekom trenutku noći pre nego što sam se ja izgubio u snu, jer si otišla rekavši nešto, da ćeš se udaviti u Seni, znači da te je bilo strah, odustala si i odjednom si tu, skoro me dsi izašla i da si posle svega došla do molova i bacila se u vodu.

I tako još jednom da bi kasnije zaspala lica mokra od glupavog plača, spavala do jedanaest pre podne, vremena kada donose novine sa vestima o onima koji su se stvarno udavili.

Zasmejavaš me, jadnice. Tvoje tragične odluke, taj način da treskaš vratima kao kakva provincijska glumica na turneji, čovek se pita da li stvarno veruješ u te svoje pretnje, svoje odvratne učene, svoje neiscrpne patetične scene podmazane suzama i pridevima i svođenjem računa. Zaslužuješ nekoga ko je više od mene obdaren da ti odgovori, onda bi došlo do uzdignuća, do vašeg savršenstva kao para, sa izvanrednim smradom čoveka i žene koji se uništavaju gledajući se u oči da bi sebi osigurali najprivremenije odlaganje, da bi još preživeli i ponovo počeli i neiscrpno sledili svoju istinu na zapuštenom terenu i dnu tiganja. Ali, eto vidiš, ja biram tišinu, palim cigaretu i slušam te kako pričaš, kako se žališ (s pravom, ali šta ja tu mogu), ili što je još bolje, polako zaspivam, gotovo uljuljkan tvojim predivnim proklinjanjima, poluzatvorenih još uvek neko vreme mešam prve rafale snova sa tvojim pokretima u smešnoj spavaćici pod svetlom lustera koji su nam poklonili kad smo se uzeli, i mislim da na kraju zaspim i ponesem sa sobom, to ti priznajem skoro s ljubavlju, najkorisniji deo tvojih pokreta i tvojih tužbi, praskavi zvuk koji ti izobličava usne mrtvački blede od besa. Da bih obogatio svoje sopstvene snove gde nikada nikome ne pada na pamet da su udavi, možeš mi verovati.

Ali, ako jeste tako, pitam se šta radiš u ovom krevetu koji si odlučila da napustiš zbog onog drugog, prostranijeg i nestalnijeg. Sada se ispostavlja da spavaš, da s vremena na vreme pomeraš jednu nogu koja menja crtež na čaršavu, izgleda da si ljuta zbog nečega, ne i suviše ljuta, to je nešto poput gorkog umora, tvoje usne ocrtavaju prezrivu grimasu, puštaju da vazduh isprekidano pobegne, prikupljaju ga u kratkim uzdasima, i mislim da nisam toliko ozlojeđen tvojim lažnim pretnjama, dopustio bih da si opet lepa, kao da ti san vraća malo nečega što čini moju želju još mogućom čak i pomirenje ili novi rok, nešto manje mutno od ove zore gde počinju da se kreću prva kola, a petlovi odurno otkrivaju svoju odvratnu uslužnost. Ne znam čak više i nema smisla da ponovo pitam da li si u nekom trenutku otišla, da li si ti bila ta koja je lupila vratima kad si izlazila istog onog sekunda kad sam ja klizio u zaborav, i možda baš zbog toga hoću da te dodirnem, ne zato što sumnjam da si tu, verovatno ni u jednom trenutku nisi izašla iz sobe, možda je kakav udar vetra zatvorio vrata, sanjao sam da si otišla, dok si mi ti, misleći da sam budan, u dnu kreveta na sav glas pretila. Nije da te ja zbog toga dodirujem; u zelenoj poluseni osvita gotovo je slatko preći rukom po tom ramenu što se stresa i odbija me. Čaršav te pokriva delimično, moji prsti počinju da se spuštaju po sjajnom obrisu tvog grla, naginjem se i dišem tvoj dah koji miriše na noć i na sirup, ne znam kako su te moje ruke splele, čujem stenjanje dok izvijaš struk i nećkaš se, ali oboje isuviše dobro poznajemo tu igru da bismo u nju poverovali, neophodno je da napustiš moja usta koja dahću nepovezane reči, ništa ne vredi što se tvoje pospano i savladano telo bori da umakne, mi smo do te mere jedno te isto u tom zapetljanom klupku gde se bela i crna vuna bore poput paukova u krčagu. Od čaršava koji te jedva pokrivao uspevam da naslutim trenutni snop svetla koji seče vazduh da bi se izgubio u senci, i sad smo goli, zora nas obavija i miri u jednu jedinu drhtavu materiju, ali ti se uporno boriš, skupljaš se, pružaš ruke iznad moje glave, munjevito otvaraš bedra da bi ponovo zatvorila njihova strašna klešta koja bi htela da me odvoje od mene samog. Moram lagano da te savladam (a to sam, to znaš, uvek činio s nekom svečanom ljupkošću, ne zadajući ti bol) polako ti savijam tanušne ruke, vežem s tvojim užitkom stegnutih šaka, razrogačenih očiju, sada se tvoj ritam konačno produbljuje u laganim pokretima muarea, u dubokim mehurićima i penje se do mog lica, lenjo ti mazim kosu prosutu po jastuku, u zelenoj poluseni gledam s čuđenjem svoju ruku sa koje curi voda i pre no što skliznem na tvoju stranu, znam da su te upravo izvadili iz vode, isuviše kasno, naravno, i da ležiš na kamenju mola okružena cipelama i glasovima, gola na leđima mokre kose i otvorenih očiju.

Književnik, (25-26)/2010
Pokreće Blogger.