Novica Milić: Komentar uz tekst Florens Dipon

Florens Dipon (Florence Dupont), autorka knjige Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta (Aristote ou le vampire du théâtre occidental, 2007), odakle je objavljen odlomak na ovom portalu, slovi za helenistu. Njena osnovna teza, u knjizi kao i u prevedenom odlomku, izneta je već u prvom pasusu odlomka:

„Svim modernim tumačima Aristotelove Poetike može se prebaciti da zanemaruju istorijski i politički kontekst teksta, kao da je sasvim prirodno filozofirati o poiesis. Aristotelovska teorija i potonji njeni čitaoci nisu neizbežni događaji, inicirani istorijskim tokovima ili evolucijom ideja: to su politički projekti koji imaju antropološke efekte. Kada grčki filozofi okrivljuju instituciju pozorišta u Atini, onda je to svakako iz političkih razloga.“

To je ideološka teza, koja prebacuje da je Aristotel već bio ideolog, i promašena je iz više razloga. Najbrojaću samo neke.

  1. Kao helenista, Dipon bi trebalo da zna to što se zove „Aristotelova Poetika“ nije tekst direktno stigao iz Aristotelovog pera, već, kao najveći broj antičkih tekstova, rezultat je mnogih prepisa, kompilacija, „amendacija“, redakcija. Naslov - Peri poietikes (Περὶ ποιητικῆς) - verovatno je dat mnogo kasnije; u spisku Aristoteovih dela koji je najbliži Aristotelovom vremenu, pa i kasnije u helenističkom razdoblju, kod aleksandrijskih bibiokara, a onda, mnogo docnije, kod Diogena Laertija, naslov je po svoj prilici bio Pragmateia tehnes poietikes (Πραγματεία τέχνης ποιητκής), što bi uopućivalo na praktična ispitivanja pesničke veštine. - Skrećem pažnju na ovo, jer je veliki deo teksta koji nam je danas poznat pod naslovom Poetike nrestabilan, nesiguran, i o tome su pisali razni, i mnogi, upravo „moderni tumači“, odnosno filolozi, ali i pojedini filozofi. Iz knjige Dipon se stiče stalno potenciran utisak da je reč o jednom programsko-ideološki monolitnom delu, a to, već iz tekstoloških razloga, ovaj Arstotelov spis (kao i mnogi drugi) nikako nije.



  1. Diponova istorijsko i političko sabira u „istorijski i politički kontekst“ (koji „svi“ - ništa manje nego „svi“ - „moderni tumači“ „zanemaruju“). Ona pod istorijom verovatno misli na „istoriju“ u ideološkom, izgleda marksističkom značenju, kao „lažne svesti“ (to je značenje Marks sam „maznuo“ najvećim delom od Fojerbaha, iz Forebahove kritike religije kao „lažne svesti“, ali o tome drugom prilikom). Itekako su moderni tumači imali u vidu istorijski kontekst: Ničeova, recimo, kritika Sokrata kao „ubice“ starog, tragičkog pozorišta ima oslonac u istorijskim uvidima, ali ne u navodno ideološku istoriju antike, već u istoriju antičke metafizike. A o značaju starog teatra za antički polis i politiku nema ko nije pisao, i to bolje od Diponove. Itekako su razmatranja antičkog teatra, pa i Aristotelov doprinos iz Poetike, „inicirani“ „evolucijom ideja“. Filozofskih, a ne „ideoloških“ (u marksističkom ključu Diponove), unutar filozofskih rasprava o teatru, umetnosti, lepom itd.



  1. „ Kada grčki filozofi okrivljuju instituciju pozorišta u Atini, onda je to svakako iz političkih razloga.“ Ova samouverenost („svakako“), koja nakon 2500 godina drži lekciju ništa manje nego „grčkim filozofima“, nikako ne važi za Aristotela. Njegova Poetika je jedna od velikih pohvala pozorištu, već i brojem tema koje je pokrenula ta rasprava, koje traju i danas. Diponova misli (ako se to tako može nazvati) da je Aristotel redukovao pozorišni događaj predstave na puki tekst drame, otuda kao „vampir“ isisao „krv“ neposrednog događaja teatarske umetnosti. Da li Diponova zaista veruje (a ne samo „misli“ da „misli“) da ne treba razmišljati, raspravljati, pisati o Kralju Edipu 355. godine p.n.e. (kad je otprilike nastala Poetika), jer je Sofoklova predstava izvedena oko 429. - dakle 80 godina pre toga? Svakako da izvođenje jedne pozorišne predstave „uživo“, tj. neposredno prisustvo takvoj predstavi, ima svoje prednosti, ali neposredna prezencija nije uslov za umetnički doživljaj (deridijanci bi rekli da Diponova pati od tzv. metafizike prezencije, i bili bi tu u pravu), niti je tekst drame toliko okrnjena, „beskrvna“ stvar da se o drami ne može, ne sme misliti.



  1. Itd. Pored „metafizike prezencije“, knjiga Diponove je jedna od onih mnogih kvazilevičarskih paljevina za „galeriju“: jaka teza, mnogo dreke, malo ozbiljnih stavova. Nije dovoljno biti ljubitelj neposrednih izvođenja u teatru, treba znati nešto i o drami kao tekstu: ako prvo ojačava „jedinstvenost sadašnjosti“, drugo tek postaje osnova za doprinose „u pogledu sukcesije i nadovezivanja“. Ovako, proizvoljnost tvrdnji ove „helenistkinje“ - da je Aristotel čak „ideolog“ Aleksandrovih kolonijalnih osvajanja itd. - prost je slučaj ideoloških (marksističkih) projekcija savremenih zabuda na prošlost. Žrtve su i teatarska i dramska umetnost.

Pokreće Blogger.