Paul Valéry: Predavanje o poetici

Za umetnika, inicijalno i duboko stanje je neodredivo. Izraz „neodredivo“ ovde ima pozitivnu vrednost. To je pozitivni element koji se javlja kada smo u prisustvu određenih emocija. Neodredivo je ono stanje koje nismo u stanju da odredimo nekim datim postupcima. Stvari su izvan radnje. One obrazuju kategoriju neodredivog.

Delo ne trpi neodređenost. Reč je, kao i delo, oduzeta od neodređenosti duha. Duh je stalno neuređeno traženje. Mi postojimo iz otpora i to iz otpora tom neuređenom stanju.

Mogli bismo da govorimo o poretku kratkotrajnog blistanja duha, o vremenu montaže i vremenu izvođenja.

Delo umetnika nikada u njemu nije dovršeno. Uvek će umetnik osetiti potrebu da se ponovo lati svog dela, čak i objavljenog. Uvek mogućno postoji u svom stanju. Umetnik napušta delo zbog odvratnosti i zbog nezadovoljstva. Duh nikada nema s čim da završi s nečim.

Duh prenosi na delo, ne ono što jeste, već suprotnost od onoga što jeste. Duh je nepostojanost, nesuvislost.

Svako delo je preobražavanje koje ima za cilj preobražaj.

Ovde se javlja jedan problem naivnosti: šta nam dokazuje da je neki predmet napravio čovek? Sumnja može da se javi pred sjajem belutka. S druge strane, pogled na neku školjku nam neodoljivo navodi misao na delatnost duha. Ideja dovršenosti povlači za sobom ideju o nekom.

U delu tvorca, mi smo pre onog „zašto?“ i „kako?“, kao u delovanju prirode. Postoje prirodne tvorevine u duhu umetnika. Setimo se geometrijskih ornamenata primitivnih populacija. Taj proces podseća na onaj cvetova ili tragova koje more, povlačeći se, ostavlja na pesku. U intimi stvaranja sreću se tvorevine toga reda. Prirodno stvaranje ritmova jeste jedna od tih neposrednih tvorevina ljudskog ustrojstva koje su klica uređenih tvorevina.

Govorićemo o tvorevinama osećajnosti koje podsećaju na tvorevine prirode.

Reč „umetnost“ je prvobitno označavala: način rada. Primetimo da se ova reč vezuje za onu „artikulacije“. Svaka veština se može naučiti po definiciji, ali ne i svaka umetnost. Mi, dakle, mešamo ta dva pojma. Postoji Ticijan koji je jedinstven slikar i isto tako njegovi postupci koji su prenosivi.

Umetnost je, u tom smislu, svojstvo načina rada koje pretpostavlja nejednakost dobijenih dela i nejednakost pokretačkih sila.

Većina primljenih utisaka ne igra nikakvu ulogu u životnom vladanju, u vršenju bitnih funkcija. Tako je nepotreban najveći broj spoljašnjih podsticaja. Nepotrebno je ono što smo odbacili.

Uz to, ja vršim velik broj proizvoljnih radnji. Svakom pojedincu odgovara čitava oblast koju sačinjava celina njegovih nepotrebnih doživljaja i njegovih proizvoljnih radnji. Umetnost čini te utiske korisnim i te radnje potrebnim. Na višoj oktavi postoji oživljavanje potrebe.

subota, 11. decembar 1937,  zabeležio Žorž le Breton

Preneto iz časopisa: Recheches Poïétiques No 5/96 PUV — Presses Universitaires de Valenciennes

Iz: Predavanje o poetici, Karganović, Beograd 2005
Pokreće Blogger.