Tragedija genija (slučaj Dostojevski)



Fjodor Mihajlovič Dostojevski  bio je opterećen bolešću od koje su patili, kako se pretpostavlja, Herkul, Ajakas, Empedokle, Marko Sirakuski, Sokrat,  Julije Cezar, Livije Druz, Savle,  Sveti Jovan, Muhamed, Magbet,  Karlo Veliki, Petrarka, Dante,  Rišelje, Kromvel, Petar Veliki,  Napoleon i drugi. To je epilepsija.

Epilepsija Dostojevskog  mogla je proisteći kako iz očeve tako i iz maternje loze, jer su obe bile teško opterećene raznim oblicima neur opati ja i psihopatija.

Otac mu je bio „mračan čovek, nervozan i razdražljivo samoljubiv", kako piše Vjetrinski, biograf Dostojevskog. Na drugom mestu isti biograf dodaje da je Dostojevski govorio s poštovanjem o svim članovima svoje porodice,ali ,,o ocu nije voleo govoriti, i molio je da ga za njega ne pita, atakođe je malogovorio o bratu Andreji".

Šta je to što pisac krije o svom ocu? To se otkrilo tek u novije vreme, kada je kći Dostojevskog, Ljubov Dostojevska, odštampala uspomene o svome ocu. Ona diže pred nama celu zavesu i kaže da im je otac bio strašan alkoholičar i grozan tiranin, u kući i van nje, a naročito prema mužićima na poljskom imanju, koji su ga, u ogorčenju, premlatili na najgrozniji način. To tiranstvo, izgleda, imalo je sadističku osnovu.

Majka piščeva bila je takođe opterećena. Bila je slabih živaca, i Strahov o njoj piše da je bila „ćutljiva, povučena i bojažljiva". Bila je još i nežne i bolešljive konstitucije te je rano umrla od tuberkuloze, kad je Fjodoru bilo 15 godina. Deca starog Dostojevskog bila su sva opterećena teškim nasleđem. U svojim uspomenama Ljubov Dostojevska piše da su i stariji i mlađi brat Fjodorov bili nepopravljivi alkoholičari i propalice,a jedina sestra, Varvara, bila je zla i pakosna u tolikoj meri da su je ubili njeni rođeni ukućani. Sin Varvare bio je idiot, dok je sin najstarijeg Fjodorovog brata, inače bistre pameti, umro od  progresivne paralize. O jednoj svojoj tetki Fjodor piše da je „imala slabo pamćenje, mada je naizgled bila zdrava; beskarakterna i neodlučna, bila je podložna svakojakim  uticajima i bojala se đavola". Kako tvrdi Ljubov Dostojevska, svi članovi patili su od rastrojenih živaca, duševnih poremećaja i kriminalnih sklonosti.

Priroda i oblik naslednog opterećenja pokazali su se kod Dostojevskog još u ranom detinjstvu. Prvi jači simptom bile su halucinacije. One  su se pojavile oko njegove desete godine. Prvi slučaj izneo je sam  Dostojevski, u svom časopisu „Piščev dnevnik". Jednom, leti, kad je bio sam u šumi na očevom poljskom dobru, odjednom je jasno čuo kako neko viče prestravljenim glasom: „Evo vuka!" Preplašen i izbezumljen tim krikom, on beži u divljem  bekstvu  iz šume, sustiže muzika Mareja, koji ga smiruje i izvodi na put  za selo. Dostojevski objašnjava da je, još kao dete, čuo i innoge druge glasove, kao i to da je u detinjstvu imao neopisano jak „noćni strah", jači  nego kod ostale dece, i da se u snu često trzao od straha.

Kada su se kod njega pojavili prvi epileptički napadi, nije zabeleženo, ali izgleda da su i oni počeli u ranom detinjstvu. Jedan njegov drug iz detinjstva priča da je bio svedok jednog napada epilepsije, kad se Dostojevski „valjao na ulici s penom na ustima". Drugi njegov prijatelj, poznati književnik Grigorovič, piše da se njegova bolest pojavljivala više puta, još dolk je bio student u Inženjerskom učilištu. „Nekoliko puta" — kaže taj svedok — „za vreme naših retkih zajedničkih šetnji spopadao ga je napad. Jednom, pri prelazu preko Trojicke ulice, sreli smo pratnju. Dostojevski se brzo okrenuo, u nameri da se vrati, ali nismo koraknuli ni nekoliko koračaji, a njega spopade tako jak napad da sam ga, s još nekoliko ljudi, morao skloniti u prvi obližnji dućan".

Doktor Janovski, kome se Dostojevski često obraćao za lekarske savete, krijući od njega svoju epilepsiju, piše: „Prva bolest zbog koje mi se obratio Dostojevski bila je čisto lokalne i ograničene prirode. U toku  lečenja često se tužio na nekakve osobite uporne glavobolje, koje je —  sve — on  nazivao »vrtoglavice'. Prateći stanje njegovog  zdravlja  i znajući mnoge stvari iz njegovih reci o živčanim rastrojstvima koja je imao u detinjstvu, i imajući u  vidu njegov temperament i njegovu konstituciju, stalno  sam imao pred očima nekakvu živčanu bolest".

U kasnijem životu napadi epilepsije bili su česti i  postali  obična pojava. Te napade  zabeležili  su  mnogi  piščevi  prijatelji. Njekrasov i Turgenjev zabeležili su slučaj kad je, posle pojave „jadnih ljudi", jedna lepotica iz višeg društva pozvala proslavljenog pisca u svoj salon, pun najotmenijeg sveta. Čim se pojavio u tom raskošnom i sjajnom salonu, još pre pozdrava s domaćicom, Dostojevski se srušio na pod kao sveca, sav u grčevima, s iskrivljenim licem i s penom na ustima. A. Miljukov u svojim uspomenama beleži slučaj kad je Dostojevski bio kod njega u gostima u Pavlovsku, u blizini Petrograda. Dostojevskom se tada desio napad čim je uzeo u ruke čašu. A kad ga je Miljukov ispraćao do željezničke stanice, odjednom je viknuo na putu: „Napad! Sad će i napad!" Toga puta, međutim, nije  došlo do napada, niti u tri maha neposredno posle toga, kada je opet uzvicima nagoveštavao napad. Kad ga je sutradan Miljukov posetio u njegovom stanu, Dostojevski je bio slab kao posle kakve teške bolesti, i  spočetka me nije ni poznao" — piše  taj svedok.

Strahov, najbolji prijatelj Dostojevskog, piše da su „napadi  epilepsije bivali približno jedanput mesečno''. Ponekad su bili redi, ali katkad i češći, pa čak i dvaput nedeljno.

Dostojevski, kao i svi epileptičari, nije pamtio ništa što se zbivalo za vreme napada, niti je izvesno vreme posle toga raspoznavao  svoje poznanike. Kao i svaki epileptičar, i on je predosećao nastup napada. Pomenuti svedok Strahov o tome piše:  „Predosećanje nastupa napada uvek bi bivalo tačno, ali je ponekad i varalo. U romanu ,Idiot' podrobno je  opisano  samoosećanje  epileptičara  pred sam napad. Jednom prilikom sam lično bio svedok kako je tekao napad kod Dostojevskog. Bilo je  to, čini mi se, 1863. god., uoči Uskrsa. Dockan uveče, oko 11, dolazi on k meni na življi razgovor. Ne sećam se tačno o čemu  smo razgovarali, ali znam da je bilo nešto važno i apstraktno. Dostojevski se jako oduševio i koračao po sobi, dok  sam ja ostao sedeći za stolom. Govorio je o nečem  uzvišenom i radosnom. Kad  sam pomogao njegovu misao jednom svojom primedbom, on mi se odjednom obraća s ushićenim izrazom na licu, koji je pokazivao da je njegovo oduševljenje dostiglo vrhunac. Zastade za tren  oka, kao da je tražio zgodnu reč za svoju misao, i već je bio otvorio usta. Gledao sam u njega netremice, osećajući da će reći nešto neobično,  da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom, iz njegovih otvorenih  usta iskače čudan, produžen i besmislen glas, i sruši se, bez svesti nasred sobe". Isti svedok nastavlja: „Dostojevski mi je mnogo puta pričao da pred napad oseća trenutke neobičnog  ushićenja"  „Nekoliko trenutaka uoči nastupa napada — pričao mi je — osećam takvu sreću kakva je nemogućna u običnom stanju, i  o čemu nemaju pojma drugi ljudi. Osećam punu harmoniju u sebi i u ćelom svetu, i to je osećamje tako slatko i jako da bih za nekoliko trenutaka takvog blaženstva dao desetak godina, pa i ceo  svoj život".

Karakter,  mentalitet i  temperament Dostojevskog imaju svoje specifično obeležje. U doba prvog  detinjstva, po recima njegovog brata, Dostojevski je bio „živ kao vatra, branio je energično svoje ubeđenje i bio dosta oštar na rečima"; zbog toga mu je otac često  govorio: „Ej ti, Feđa, umiri se, nećeš  proći dobro ... dobićeš crvenu kapu", tj. dopašće hapsa. Kasnije,  kao student u Inženjerskom učilištu, on  se  donekle menja. Trutovski, njegov  drug iz tog vremena, piše da mu je „pogled  bio uvek zamišljen, a izraz lica većinom usredsređen", i dodaje da se uvek „tuđio drugova"  i bio toliko ozbiljan, da ga on, Trutovski, ne može zamisliti „da se smeje ili da se razveseli  u društvu svojih drugova". Drugi njegov drug, Grigorovič,  kaže da se „odlikovao  ozbiljnošću i  povučenošću koja nije svojstvena njegovim godinama" d da „nije voleo osobito glasne i otvorene izlive osećanja". U jednom pismu svome bratu,  kad mu je  bilo 17 godina, Dostojevski piše: Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli". Njegov učitelj Saveljev iznosi da su mu zbog njegovog osobenjaštva drugovi izdevali razne nadimke. Najčešće  su ga zvali „mističar", „idealista", „Fotije".

Sve te osobine iz detinjstva Dostojevski je zadržao kroz ceo svoj život, ali u razvijenijem obliku. Tuđenje od ljudi  u detinjstvu kod  njega  se kasnije razvilo u jaku razdražljivost  i laku uvredljivost. Nije voleo nikoga, i bio je oštar i otvoren neprijatelj gotovo sa svakim s kim bi došao u bliži dodir.  Sem neprijateljstva prema najboljim svojim drugovima, prema Bjeljinskom i Strahovu, bio je u neprijateljstvu  i s  blagim  i dobroćudnim Turgenjevim. U Badenu, u Nemačkoj, tako ga je oštro napao i uvredio da je posle toga njihovo prijateljstvo bilo prekinuto  zanavek. Turgenjev ga je u pismu pesniku Polonskom nazvao posle tog sukoba  „ludim" i „neuračunljivim". Prema drugima je imao isto ponašanje. L. OboIjenski priča kako se jednom, na drugarskoj večeri, za trpezom, razljutio na lekara Kuročkina zato što je ovaj rekao da je srce fiziološki najizdržljivi]i organ. „Dostojevski je odjednom skočio na Kuročkina" — priča taj svedok — ,,s krikom i penom na usnama. Teško je bilo razumeti njegovu misao  i uzrok njegovog gneva. Vikao je da su savremeni lekari  fiziolozi zamrsili sve  pojmove, da srce nije komad mišića, nego važna duhovno-moralna sila itd. Kuročkin je pokušao da mu odgovori mirno, ali bez uspeha, i Dostojevski nije došao k sebi od gneva". Drugom prilikom, kad  je Dostojevski  bio u gostima kod Majkova, ovome je  došao u posetu neki  njegov poznanik. Dostojevski se brzo  sklonio u susednu sobu, jer on  „uopšte  nije mogao trpeti nepoznato lice",  kako je sam često govorio. Gost  je razgovarao s Majkovom i činio mu neke komplimente za njegove stihove. Dostojevski, osluškujući razgovor, sav van sebe od gneva, s podignutim pesnicama pritrčava vratima i viče u sav glas: „Šta to govori taj podlac! ?" Knez  Meščerski  opisuje  slučaj kada je Dostojevskom došla na razgovor jedna „ošišana" i „savremena"  žena i počela pred njim razvijati svoje misli o društvenim pitanjima. Dok je ona razlagala svoje misli, Dostojevskom se promenila boja lica od jarosti, pa joj  je najzad upao ljutito u reč i doviknuo:  „Vi  ste završili?" — „Završila sam" — odgovori ona. ,,E, onda, evo šta. Slušajte  me, ja ću biti kraći od Vas. Vi ste mnogo brbljali, a ja ću Vam reći, evo, ovo: sve što ste govorili glupo je i nisko; razumete  li, Vi, glupo!? Nauka bez Vas može opstati, a porodica,  deca, kuhinja, bez žene  ne mogu. Žena ima jedan poziv. I  sve što ste mi  pričali, budalaština je! Čujete li, budalaština! Više Vam ništa neću reći".

Baron A. Vrangelj  opisuje  ovaj  slučaj,  koji  mu je pričao sam Dostojevski. Kad  je jednom bio  u  Parizu i  naumio da poseti Rim, bila mu je potrebna viza papskog nuncija na pasošu.  Dostojevski je zbog toga dolazio dva put u nuncijevu kancelariju, ali ga oba puta nije zatekao, te nije mogao svršiti posao. Kad je došao treći put, presretne ga jedan mlad opat u čekaonici i zamoli ga da prisedne i  pričeka, jer  „monsinjer baš  tog  trenutka pije kafu". Opat  nije ni završio svoju  rečenicu,  kad  mu je Dostojevski, sav razdražen i van sebe, doviknuo: Dites a Votre Monseigneur, que je crache dans som cafe, qu'il me signe immediatement mon passeport ou je me precipitrais chez  lui avec scandal" („Recite Vašem Monsinjeru  da pljujem u njegovu kafu; neka mi smesta potpiše pasoš, ili izbačen na ulicu, a portir je za tajim doviknuo da će mu se pasoš vizirati ako ga bude poslao preko nekog drugog lica.

Život Dostojevskog u skladu je s njegovim mentalitetom, i karakterom d temperamentom. On je proživeo 61 godinu. Prvo  detinjstvo proveo je u kući roditelja, i kao bolešljivo dete, povučeno, usamljeno i uvek pognjureno  u čitanje knjiga. U 16. godini pročitao je celog Puškina, Gogolja, Aleksandra Dimu, Balzaka,  Evžena Šija, Žorž Sandovu. O njegovoj preranoj inteligenciji Mereškovski piše: „Njegov  književni ukus i sud neverovatno su samostalni i neobični za njegove godine. Bila mu je pristupačna ne samo ruska nego i ćela evropska (književnost". U jednom pismu iz Inženjerskog učilišta, u  koje je stupio, po očevoj želji, po završetku gimnazije, piše svom bratu: „Govorili smo o  Homeru,  Šekspiru, Šileru, Hofmanu.  Znam Šilera napamet. Recitovao sam njegove stihove i sanjani ga". Po  završetku školovanja  u  Inženjerskom učilištu, koje  je svršio  s odličnim uspehom,  iako  nije voleo ni učilište niti inženjerski poziv, Dostojevski odjednom dopada robije u  Sibiru zbog učešća u ilegalnoj revolucionarnoj organizaciji „Petraševskovog Tcružoka" i zbog rasturanja ilegalnih spisa. Pored zatvoreničkih patnji, život na robiji doneo mu je i pogoršanje zdravlja. On piše otuda: „Patim strašno od šuljeva i osećam bolove u grudima, koje ranije nisam osećao". Kasnije, u drugom pismu dodaje: „Moje zdravlje je dobro, ako se izuzmu šuljevi  i nervoza, koja se kod mene razvija krešendo. S vremena na vreme osećam da mi nešto steže grkljan". Često se tužio i na nesvesticu.

Kad je  na  presto došao liberalni Aleksandar II, Dostojevski biva pomilovan. Pušten sa robije, ženi se Marijom Dimitrijevnom, ženom jednog od svojih drugova po nesreći u Sibiru. Razvija svoj književni rad ubrzano i do  krajnjih granica i bori  se stalno s porodičnim i novčanim nevoljama. Sklanjajući se od mnogih poverilaca, odlazi u inostranstvo i tamo ostaje čitave četiri godine, boraveći ponajviše u Nemačkoj. Po povratku u Rusiju piše jednom svom prijatelju: „Živci su mi vrlo bolesni. Bolest žene jako me  muči. Ona je  na umoru. Očekujemo smrt svakog dana. Njena strašna stradanja utiču na mene strahovito. Rđav sam izvor za svoju porodicu. Život je žalostan. Moje zdravlje je rđavo, noću ne spavam".

Posle ženine smrti (umrla je od tubenkuloze) za njega nastaju još teži dani, i u novčanom i, u zdravstvenom pogledu. Zapada u takve dugove da mu predstoji čak i zatvor. Ženi se po drugi put. Uzima imućniju ženu, Anu Grigorjevnu Svitkinu, koja ga izvlači iz dugova. U drugi brak polagao je velike nade: „Hoću da otpočnem nov život. Nalazim porodičnu  sreću koje sam toliko  željan" — piše svom prijatelju posle druge ženidbe.

Ali, sreća  nije dugo trajala. Zapada u nove, još veće dugove, a bolest mu se pogoršava. Rešava se ina novo putovanje sa ženom po Evropi, u nadi da se spase poverilaca i bolesti. Iz Ženeve piše  svom drugu  Majkovu da je pobegao iz Rusije „da bi spasao ne samo zdravlje već i život" i dodaje da su mu se „napadi bolesti ponavljali  svake nedelje" i da je počeo „osećati da mu slabi sluh". U inostranstvu gubi jedinicu kćerčicu i prokookava i poslednje ženino odelo.  Na  energično navaljivanje žene, vraća se u Rusiju. U Petrogradu ostaje sve do svoje smrti, „radeći kao konj,  da  bi isplatio dugove", kako piše prijatelju Aksakovu.

Poslednji  dani života bili su mu najgori. Valjiševski piše: ,,U poslednje vreme, pred kraj života, bio je ništa drugo do žalostan ostatak iskidanih živaca i organizam sav iscrpen od krajnjeg  svakodnevnog premaranja književnim i novinarskim radom".

Radi boljeg razumevainja složenosti unutrašnjih zbivanja kod Dostojevskog,  ukazuje se potreba da se, ukratko, izloži klinička slika epilepsije.

Epilepsija — popularno „padavica" — proističe iz ne- uropatskih i psihopatskih porodica i pokazuje se još u detinjstvu ili mladosti. Traje celog života i manifestuje se u vidu češćih i težih, ili ređih i slabijih napada padanja, postupnog telesnog mršavljenja i umnog slabljenja, i  zato skraćuje život. Napadi epilepsije počinju  obično  s predznacima i predosećanjima, u vidu prethodne „promene raspoloženja",  osećaja bola,  zimljivosti, osobitog  ukusa na jeziku,  a najčešće u vidu „osećaja prijatnog  vazduha", zbog čega je to  osobito stanje nazvano u psihijatriji „aura"  (aura na klasičnom grčkom znači prijatan  vazduh). Uskoro zatim epileptičar ispusti naročit krik, pa se sruši na zemlju, iznenada kao klada, ma mestu  gde se zatekao, zbog čega je  u opasnosti da ise unakazi ili izgubi život, ako je na obali reke, blizu vatre ili rupčage s vodom. Posle pada spopadaju ga grčevi u svim mišićima, koji se čas zategnu i ukoče  i čas, naizmenično  i brzo, zategnu  i olabave. Grčevi su praćeni valjanjem ili udaranjem rukama, nogama  i glavom o zemlju, izbijanjem pene na usta, koja je često krvava zbog pregrizanja jezika usled  grčenja viličnih mišića, kao i ukočenošću ženica. Pošto ga prođe napad, kraći ili duži, epileptičar se budi i smiruje, ustaje na noge, ne pamteći ništa što se s njim dodogilo. Oseća neko vreme zamor, glavobolju i mutno raspoloženje, pa se povrati u svoje redovno stanje, noseći za uspomenu na napad uboje i rane, ikoje posle zarastanja ostavljaju tragove i belege u vidu trajnih ožiljaka. Napadi se mogu javljati i noću, pri spavanju, u vidu jezovitih snova, košmara, ili u vidu takozvanog somnambulizma — spavanja u budnom stanju.  U takvom stanju, epileptičar ustaje iz postelje i, uz neaktivnu svest, može hodati po kući ili izvan nje i obavljati izvesne radnje.

Pored napada,  kod epileptičara se, od detinjstva, razvija i uobličava, telesno duševno i karakteristična ,,epileptičarska ličnost", s  posebnom, „epileptičarskom degeneracijom",  „epileptičarskom konstitucijom" i  „epileptičarskim karakterom". Sve psihičke promene koje su posledice tog procesa nazvane su u psihijatriji „psihički ekvivalenti epilepsije" (duševne protivuvrednosti epilepsije). Među telesnim osobenostima naročito se ističu grube crte lica i  džinovski stas i snaga, zbog čega su stari lekari nazvali epilepsiju „Herkulova bolest". Među psihičkim ekvivalentima ističu se — kao najbitnije i najčešće crte epileptičarskog karaktera, mentaliteta i temperamenta — nepostojanost i nagla promena suprotnih osećanja i  raspoloženja.  Epileptičari su ili dobro  raspoloženi,  ljubazni, uslužni, dobroćudni, i pokazuju tada svoj, takozvani ,,epileptičarski optimizam" — preterano naglašavanje čovekoljublja i pobožnosti, uz propovednički stil i slatkorečivost (zbog čega je u staroj psihijatriji bolest nazvana „morbus sacer", „sveta bolest", a u novoj je takav  rečnik nazvan („božanska nomenklatura"), ili su suprotnih osećanja i raspoloženja, kada su razdražljivi, naprašiti, mrzovoljni, melanholični, pesimisti i  mizantropi, gotovi i na iznenadne svireposti i zločine. Zbog takve njihove unutrašnje podvojenosti i suprotnosti sorednjovekovni lekari su govorili da ,, epileptičari imaju molitvenik u džepu, boga na jeziku, a  zločin u duši".

Među drugim „ekvivalentima" ističu se: povremeno, kratkotrajno odsustvo  svesti, izraženo ukočenim pogledom i iznenadnim bledilom ili crvenilom na licu, stanje koje su stariji francuski psihijatri prvi zapazili, i nazvali „petit mal" ili „absence" („mala bolest" ili „odsutnost"), za razliku od „grand mal", pri velikom napadu s grčevima;  „bradipsihija", ili usporeno mišljenje ili govor, i koji se pokazuju u vidu  zapinjanja u govoru, zastajanja, ponavljanja,  raspaljivanja i suvišne retorike;  „egocentrizam", izražen u stalnom isticanju svoga „ja" i u prenebregavanju moralnih i  materijalnih interesa svojih bližnjih; povremena, iznenadna i nepredviđena lutanja i skitnje van mesta stalnog boravka, „vagabondaža", pri neaktivnom stanju svesti, kada bolesnici čine raznovrsne neuračunljive postupke, a često i krivična dela; česte iluzije i halucinacije, naročito vida i sluha, koje pothranjuju epileptičarsku maštu.

Izložena klinička slika  epilepsije ogleda  se u  Dostojevskom kako u njegovoj ličnosti i životu tako i u njegovom delu.  O tome svedoče mnogi  biografski podaci i svedočanstva.

Veliki  ruski sociolog i publicista Mihajlovski napisao je veoma zapaženu  studiju o Dostojevskom, „Svirepi talent". U toj studiji pisac je izneo da Dostojevski uživa, na svirep način, u mukama i patnjama svojih književnih ličnosti. Turgenjev, koji je izbliže poznavao Dostojevsikog, u pismu upućenom Saltikovu piše  da  se  u /potpunosti  slaže s Mihajlovskim i otvoreno naziva Dostojevskog ,,sadistom", dodajući da je „sadizam osnovna crta njegovih  književnih tvorevina". Jedan od najboljih biografa Dostojevskog, Vjetrinski, dajući rezime o tom značajnom i mnogo raspravijanom pitanju, piše: Kod Dostojevskog ta crta epileptičarskog karaktera prelama se kao bolesna strast za podrobnim  raščlanjavanjem  i neprekidnim zagledanjem u najteža stradanja ljudske duše. U njegovim delima jako pada u oči pojava, koja se stalno ponavlja, a to je da  sam pisac oseća uživanje u stradanjima. Teško je verovati da je to osobina svake ljudske psihike i da je svojstvena svim ljudima. Ona se mora smatrati kao crta svojstvena samom Dostojevskom, patološki  bliska sadističkoj izopačenosti".

Ali, to nije sve. Dostojevski nije samo sadista, on ne uživa samo  u patnjama drugih — za njega je isto takvo uživanje i njegovo vlastito stradanje. On je psihički još i masohista. Njegov lični život prepun  je stradanja i patnji, i ta njegova preteška stanja ne  dolaze  (kao nešto nametnuto silom prilika, spolja, nego kao nešto namerno traženo, i nađeno. On je donekle sličan alkoholičaru, koji je svestan da je rakija otrov, ali ne može bez nje: njega nešto tera iznutra, njegova alkoholičarska strast ili  nagon, i on je traži, pije i opija se  uslast. Dostojevski zna da je Sibir robija, patnja i stradanje, i baš zato sve  to traži i hvali.  On mora da beži  od poverilaca u Evropu jer ne može da isplati dugove, trpi bedu i nevolju, ali  se ipak kocka, i na ruletu gubi sve što ima, prokockava čak i poslednju ženinu  haljinu. Dostojevski je stradanje uzvisio na stepen kulta, i on je ideologiju stradanja i samostradanja razvio kao niko drugi. On razgovara jedinom prilikom sa svojim drugom Solovjovim, pa sav ushićen uzvikuje: „Sibir, robija,  to je za mene bila velika sreća". U  „Zločinu i kazni" kaže da „ideja leži u stradanju".

Bol i  stradanje su, zaista, jedina čvrsta podloga svakog  stvaralaštva i sigurno čistilište  socijalne i humane ideologije. Bol i stradanje rađaju ljubav prema ljudima i bude i razvijaju osećanja čovečnosti. Kod Dostojevskog bol i stradanje rađaju ljubav prema božanstvu, ali mržnju i zločin prema ljudima. On je na recima pobožan, ali su njegova dela čudna. On je fanatik Kristove ljubavi prema bližnjem,  ali ne i akcije u tom smislu. On prekida lično prijateljstvo i postaje otvoren neprijatelj svoga  druga  Bjeljinskog  samo zato što je ovaj  ateist i ne veruje u božanstvo. „Taj čovek, Bjeljinski, vređao je Hrista preda mnom" — piše Dostojevski — „međutim, on ne može da se poredi  s  Kristom ni uzet zajedno sa svima moralnim snagama ovog sveta". Drugom prilikom, u diskusiji s drugim  prisnim prijateljem, Strahovim, koji je takođe bezbožnik, on,  posle dugog  dokazivanja, viče besno  i izvan sebe: „Postoji jedan  Bog!  Jest! Bog postoji!" — U pismu gospođi fon  Vizinoj piše:  „Verujem da nema ničeg lepšeg, dubljeg, simpatičnijeg, pametnijeg, muškijeg i savršenijeg od Hrista, i ne samo  što nema već kažem sebi sa surevnjivom ljubavlju da i ne može biti. Kad bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine, pa da je to i zbilja tako, pre bih ostao s Kristom nego s istinom".

Međutim, dok je s jedne strane fanatik Kristove ljubavi, dotle je s druge strane žestok čovekomrzac, pa, šta više, potencijalno i zločinac,  zločinac u duši.  On na jednom mestu piše otvoreno: „Voleti čoveka uopšte — znači nasigurno prezirati,  a pokatkad i mrzeti pravog čoveka, koji  je tu pored nas". Tome dodaje:  „Ukoliko više volim čovečanstvo, utoliko više mrzim pojedince.  U snovima  mogu se poneti do žrtvovanja za čovečanstvo. Ali, makar i dva dana proživeti u jednoj  sobi  s  drugim čovekom, meni je nemogućno. Neprijatelj sam  svakog bližnjeg". — ,,U duši se još i može voleti bližnji  izdaleka, ali izbliza — nikako. Može se voleti samo skriven, nevidljiv čovek. Čim pokaže svoje lice, ljubav nestaje". — „Po mom mišljenju, čovek nije u mogućnosti da voli svog bližnjeg".

Iz izloženih samopriznanja i iskrene ispovesti mogu se izvući brojni zaključci, ali pre  svega — da je Dostojevski, u stvari, od hrišćanstva isto  toliko dalek koliko i ateista Niče, i još dalje. Niče je sam priznavao da je đačić prema Dostojevskom, i da je kod njega učio školu. On o tome piše: „Dostojevski je jedini psiholog od kojega sam imao šta da naučim. Svoje poznanstvo s njim smatram za najbolji udes u svom životu". U hrišćanstvo Dostojevskog, do zamora naglašavano, nije verovao nijedan Rus koji ga je poznavao. Tolstoj piše u pismu jednom svom prijatelju: „Izgleda mi da ste bili žrtva lažnog shvatanja o Dostojevskom.  Ne samo Vi, ceo svet je uveličao njegov značaj, i to ga je uveličao šablonski, uzdignuvši ga na stepen proroka i sveca, njega, čoveka koji je umro u fazi kad je u njemu najjače plamtela borba  između dobra i zla. On je dirljiv, zanimljiv, ali podići ga kao spomenik i kao primer potomstvu, čoveka koji je sav  borba — ne ide". Turgenjev u pismu upućenom Saltikovu govori o Dostojevskovoj pobožnosti još odlučnije: ,,I  samo kad se pomisli da su tom našem markizu de Sadu svi ruski arhijereji održali parastose, pa čak držali i pridike o  sveljubavi tog čoveka! Zbilja, živimo u čudno vreme!"

Kod Dostojevskog, dakle,  versko osećanje nije  ispravno — tu se reci i dela ne podudaraju. Nije ispravna ni njegova duševno-moralna priroda. Poznati ruski književni kritičar Šestov u svojoj studiji o Dostojevskom piše: „Dostojevski nije hteo nikad da prizma da su ideje čoveka iz ,Zapisa  iz podzemlja' njegove lične, i stalno je imao u džepu paradne ideje, koje je utoliko više histerički uzvikivao ukoliko su se dublje razilazile sa suštinom njegovih zavetnih želja". Gljeb Uspenski nalazi to isto i potvrđuje primerom njegovog  čuvenog govora prilikom osvećenja Puškinovog spomenika u Moskvi. On u tom govoru vidi da je Dostojevski zapalio publiku na svečanosti jedino svojom  ekstazom, usijanim živcima i fanatičkom eksplozijom osećanja, dok mu je, u stvari, pri pažljivom čitanju, govor „bio pun protivurečnosti i neubedljiv".

Sem pobožnosti i zločina, kod Dostojevskog su bol i stradanje uslovili i njegov  karakteristični  misticizam, koji  ima široku  i maglovitu mesijanističko-hriščansko-nacionalističku osnovu. Francuski lekar dr Gaston Lojg, koji je napisao i najprodubljeniju patografiju  o Dostojevskom, s pravom (kaže: „Dostojevski je imao dva naročita  razloga  da bude  mističar:  on je —epileptičar, i  on je — Rus".

Dostojevski je fanatički  verovao u svoju istorijsku misiju. On je u to verovao još u ranoj mladosti, još onda kad za njega niko nije znao. On je samog sebe visoko  cenio ne samo u svojoj duši već i javno, pred svetom. On je sebe, i usmeno i u svojim pismima, bez prestanka porodio čas s Puškinom, čas s Gogoljem, čas s kojim drugim književnim velikanom. Pri tom je neprestano ponavljao reci pesnika Ogareva da želi ,,i život, i bol i smrt proroka".

Dostojevski uvek govori kategorički, bez kolebanja, fanatički i dogmatički, i ne usvaja ničiju sumnju. Nameće diktatorski svoju veru i ne trpi nikakvu diskusiju. Njegov drug Stahejev priča kako je Dostojevski jednom prilikom otišao  na poklonjenje u čuvenu Optinu Pustinju,  tamošnjem pustinjaku, isposniku i propovedniku: „Dostojevski je više govorio nego isposnik, uzbuđivao se, odgovarao mu vatreno, razvijao d objašnjavao smisao svojih reci, i neprimetno za samog sebe, uniesto da pažljivo sluša tražene savete, on sam uzima ulogu učitelja". Isti svedok daje još  jedno 'svedočanjstvo: „Sedim, ponekad, i slušam kako on bez prestanka govori, ćele večeri, i sve mi se nešto  čini evo, sad, sad će poludeti. Toliko je pri govoru bivao uzbuđen i tako je skakao s predmeta na predmet".  - „Sabesednik je bio nezgodan, nije voleo da mu se protivureči, i ne samo što nije voleo da mu se ine odobrava već nije dopuštao ni da se prekine u govoru, niti da mu se upada u  reč. Čim bi ko upao s kakvom primedbom, obrecnuo bi se na njega:  ,Ćutite! Ne pravite ini se tu pametni!'

Dostojevski je katkad padao u ekstazu. Za vreme  svenarodnih „Puškinovih dana" u Moskvi 1880. god., kad je držao čuveni govor pred otkrivanje Puškinovog spomenika, u prisustvu nebrojenog sveta pao je u takvu ekstazu da su  se njegovi prijatelji pobojali za  njegovo duševno zdravlje. Svi su imali utisak da će za koji trenutak pomeriti pameću. Strahov  piše: „Najznačajnije je bilo mesto kad je recitovao Puškinove stihove ,,Prorok''. Dostojevski je te stihove čitao dvaput uzastopce, i svaki put s takvim napetim ushićenjem, da je bilo neprijatno slušati ga. Glas mu je bio toliko povišen kao da dovikuje nekoga".Svoj misticizam i vizionarstvo dopunjavao je i pothranjivao seansama kod vračara, kao i spiritističkim sean sama, na koje je odlazio zajedno s filozofom Vladimirom Solovjovim.

Dostojevski je nastupe svoje bolesti ovako karakterisao: „Svi vi, zdravi ljudi, ne slutite kakvu sreću osećamo mi, epileptičari, nekoliko trenutaka pre napada. Muhamed u svom Koranu  tvrdi da je video raj i da je bio u njemu. Pametne budale misle da je on lažov i varalica. Oh! Ne! Nije on lagao. Video je on zaista raj u nastupu napada epilepsije, koju je imao kao i ja. Ne znam da li to stanje blaženstva  traje nekoliko trenutaka, nekoliko sati, nekoliko meseci, ali veruj te mi na reč da ga ne bio dao  ni za sve radosti ovog sveta".

Umetničko nadahnuće Dostojevskog u punom je skladu  s njegovim životom. Ono je proizvod njegove epilepsije, u istoj meri u kojoj i njegov karakter, mentalitet i temperament. A. Miljukov  piše  u svojim uspomenama o tome: „Sem životne istinitosti i životne tačnosti, na većini njegovih književnih ličnosti, naročito u njegovim poslednjim delima,  leži  još  i pečat  nekakve patološke fantazije. Sve njegove književne ličnosti izgledaju nam kao da ih vidimo kroz obojeno staklo, što im daje kolorit aveti. Sve to,  kao god i njegov lični karakter, proizvod je njegove nesrećne bolesti".

Dostojevski je u svojim mnogobrojnim delima slikao gotovo isključivo nenormalne,  patološke tipove. On je slikar bolesne Rusije, bolesnog ruskog društva. Prelećući u mislima niz njegovih književnih tipova, čitalac ima utisak kao da prolazi kroz odeljenja ludnice ili kaznenog zavoda. Tu čitalac nailazi na zločince iz „Zapisa iz mrtvog doma": na Petrova, Sušilova, Cazina, Orlova, Luku, Bahlušina i ostale u robijaškim domovima u Sibiru. Zatim čitalac vidi  zločinca megalomana i teškog melanholičara-paranoičara Raskoljnjikova kako ubija sekirom staricu i, potom, kako čami u Sibiru. Dalje čitalac gleda ubicu Rogožina u „Idiotu" kako se sprema da ubije kneza Miškina, ali se ovaj spašava pukim slučajem — tog trenutka spopada ga napad epilepsije. Rogožin, umesto njega, ubija Nastasju Filipovnu — u nastupu ludila — kada oseća da fizičko ovlađivanje tom ženom ne znači i ljubavnu vlast nad njenom dušom. Pored čitaoca prolazi i ubica Trusocki, iz romana „Večni muž", koji saznaje da njegova kćer nije to u stvari i kolje vinovnika  Veljčanjinova na  spavanju brijačem. Pored kriminalnih, čitalac vidi i političke zločince: Erkena, Tolkačenka,  Virginskog, Verhovenskog,  Stavrogina, Ljamšina, Ljipućina, Feđku  i  druge. Produžujući put kroz dela Dostojevskog, čitalac gleda kako  se pred njim valjaju na zemlji, u grčevima, s penom na ustima, epileptičari: Neli u romanu „Poniženi i uvređeni", knez Miškin u „Idiotu", Smerdjakov u romanu „Braća Karamazovi", Kirilova u „Zlim dusima". Idući dalje, čitalac  zastaje, posmatra i sluša kako halucinira Ivan Karamazov u „Braći Karamazova" i Svidrigajlov u „Zločinu i kazni". Prvi vidi đavola i  dugo razgovara  s njim, drugi priča  Raskol jnjikovu kako mu se triput pri viđala njegova pokojna žena. Čitalac na svom  daljem putu nailazi na grupu neuropata i psihopata. Tu su u histeričkom napadu Jelisaveta Hohlakova u „Braći Karamazova" i Liza Drozdova iz „Zlih  duhova". Tu je  degenerik Sokolski iz „Mladića", manijak i melanholičar Hipolit iz „Idiota", sumanuta Katarina Mermeladova iz „Zločina i kazne". Tu je ćela porodica iz „Braće Karamazova": stari Karamazov, perverzni sladostrasnik, Ivan, halucinant, Dimitrije, raspusni degenerik, slaboumni Aljoša, Smerdjakov, epileptičar i podmukli zločinac. Naposletku, tu je i falanga alkoholičara, na čelu s Marmeladovim u. „Zločinu i kazni", general Ivolgin i Ljebeđev u „Idiotu", Ljebjadkin u „Zlim dusima".

Slikajući  klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno,  daje  i odgovor  na  pitanje otkud sve te  duševne bolesti i  posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini, koju slika majstorski i koju nalazi svuda po Rusiji.  Taj uzrok vidi i u nezdravom nasleđu: Raskoljnjikov je rođen od nenormalne majke, koja  poludi čim dobije vest da joj je sin  osuđen na robiju; Smerđakov je rođen od oca, Fjodora Karamazova, moralnog insanita, perverznog sladostrascnika i degenerika „kao iz doba propadanja Rima",  i majke idiotkinje; braća Ivan, Dimitrije i Aljoša rođeni  su od histerične majke, rano umrle, verovatno od tuberkuloze, i od oca Karamazova; Nelin  otac je alkoholičar,  ona je epileptičarka, Sonjin  otac, Marmeladov,  alkoholičar je  a ona  prostitutka, itd.

Ruski profesor psihijatrije  Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog", nabraja u njegovim  književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti  i bolesnika.  Drugi ruski  psihijatar  Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i  činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana  d pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali.  Stručne  ocene Čiža i  Baženova,  kao i psihološke karakteristike  koje  su  dali Turgenjev,  Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i  opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao:  „Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce".

Dostojevski, kao i Tolstoj, nije bio samo umetnik književnik, već i mislilac. Ali, kao i Tolstoj, i Dostojevski je podbacivao  kao mislilac, jer nije  izgradio svoj idejni sistem.  Tolstoj je to prvi i  najbolje primetio. U pismu upućenom Strahovu  on kaže da Dostojevski kao mislilac nije ni sam načisto sa svojim  redom misli, te su zbog toga one u njemu u oštroj suprotnosti i stalnoj međusobnoj borbi. Tolstoj je tu svoju ocenu zaključio rečima da je „Dostojevski kao  mislilac — pod felerom".

Misao Dostojevskog je „pod felerom" zato što je ona epileptičarska, zato što i on ima „molitvenik u džepu, boga na jeziku i zločin u duši". Njegova ideologija  je takođe „pod felerom" iz istog razloga. On je mrzeo  svom svojom dušom evropsku kulturu, evropski  proletarijat isto toliko koliko i evropsku  buržoaziju, zato što je i jedna i druga strana materijalistička. Nasuprot  Evropi  ističe svoju mističku misao i  teoriju o  ruskom narodu kao „bogonoscu", kao nosiocu pravog „ruskog socijalizma". Ulogu „bogonosačku" razume na svoj način. „Bogonosca" zamišlja kao Rusa šovinistu i pravoslavca, kao Rusa koji ima misiju da čuva i širi ruski  nacionalizam i rusko pravoslavlje na sve strane sveta, i to ,,s mačem u ruci", kako piše u svom pismu Hniirovoj. „Bogonosac" ne može biti bez Aja Sofije u Carigradu, pa je tu tačku u zamišljenoj misiji ruskog naroda naročito obrađivao i isticao. Revolucionarno vreme u Rusiji nije ništa drugo nego „intriga inorodaca", koje „bogonosac" treba da istrebljuje takođe „ognjem i mačem", kako piše u svom pismu Tucikoviču i drugim. S revolucionarima „bogonosac" treba da postupi  na isti način. U svojoj „Zapisnoj knjižici" traži da se revolucionari vešaju u ime „bogonosačke" države, jer  „Država još nije Crkva, kakvom će ona nekada postati". Svoju „bogonosačku" koncepciju najbolje ocrtava u pismu upućenom Apolonu Majkovu u kome mu objašnjava svoj sukob s Turgenjevim u Badenu, u Nemačkoj.

Turgenjev, trezven zapadnjak, Evropljanin, racionalista i  pozitivista,  očajan zbog teških i zagušljivih društvenih prilika „na Domu", u Rusiji, piše svoj roman „Dim" u znaku protesta protiv tog stanja. Glavna ličnost romana, Ljitvinov, otrže se od besposličarskog i brbljivog imućnog ruskog društva u jednoj nemačkoj banji, seda u voz i vraća se u Rusiju, s namerom da se lati napornog i korisnog društvenog posla i da kao agronom zarađuje svoj hleb u znoju svog lica. Sedajući u kupe vagona i gledajući kako se diže dim iz dimnjaka lokomotive, on neprestano, zamišljen, ponavlja u sebi: „Dim, dim, dim", a pisac  Turgenjev tu dodaje: „I sve mu se najedanput pokazalo kao dim, sve, njegov  lični život, ruski život, sve ljudsko, a naročito sve rusko".

Dostojevskog je taj roman razljutio do besnila, i on je u mnogim svojim pismima izlio svoju srdžbu ne samo na Turgenjeva već i na sve ruske zapadnjake i na evropsku kulturu, suprotstavljajući joj svoj ruski nacionalni ideal i ruski samostalni kulturni put. Svoj stav u tome on je izneo kako u svojim mnogobrojnim publicističkim člancima tako i u svojim potonjim delima. U romanu „Idiot" slika s najviše ljubavi glavnu ličnost, kneza Miškina, i to zato što je  degenerik i idiot. Isto tako sa simpatijom slika nekulturne ličnosti  Rogožina i Nastasju, koji su,;strasni kao divljaci, ali su čovečni". Nastasja grabi punu šaku para i baca ih u vatru. Svi skaču: „Bezumnice, ti si poludela!" a Rogožin mimo i u trijumfu viče: „Eto, to je kraljica! Eto, to je po našem! A ko će od vas, lopovi, da izvede ovakvu majstoriju, je li?" — „Idiot Miškin priča Rogožimu anegdotu o tome kako je majka poljubila svoje čedo čim se prvi put nasrnejalo. Ona to čini zato što se nasmeši i bog na nebu kad vidi da dole, na zemlji, i grešnik klekne i pomoli se". Idiot je to ispričao zato da bi dokazao da se „suština religioznog osećanja ne može podrediti nikakvom rasuđivanju" i da se to „najbrže i najjasnije opaža na ruskom srcu". Miškin, Rogožin i Nastasja su suprotnost Evropljanima, oni su pravi Rusi zato što su po  evropskom merilu bezumnici. Zapadnjaci, Evropljani, racionalisti su, žive razumom, i zato mogu da dođu samo do jednog dela istine, a Rusi, racionalisti, bezumnici, bez smetnje razuma i uz pripomoć religioznog osećanja  doći će do pune istine. To je osnovna ideološka misao romana.

Uprkos svih nastranosti svoje ideologije i  filozofije, Dostojevski je imao vanrednu vizionarsku moć. On je svojim vizionarskim očima video celo bolesno rusko društvo. Videvši ga jasno, naslutio  je veliki ruski društveni potres i preobražaj davno pre njegovog sazrevanja. Ruski istoričari društvenih i kulturnih prilika priznavali  su Dostojevskom njegovu vidovitost još za njegova života,  jer su ga označili kao „proroka ruske revolucije".

Iz: Vladimir Stanojević, Tragedija genija, Medicinska knjiga, Beograd, Zagreb, 1972.
Pokreće Blogger.