Ernst Jünger: Pariski dnevnik

Putanja nevidljivih kuglica budila nam je maštu, dok su bele ličile na niti vodilje čija je mreža povezivala s realnošću tu suviše duhovnu, suviše apstraktnu igru. Pomislio sam: to je svakako bila jedna od unutrašnjih, gravitacije lišenih ćelija u manastiru sveta rada.

 

Siren, 15. oktobar 1942.

Loša noć. Sanjao sam lekare kod kojih sam u životu bio, ali i jednog imaginarnog čiji mi je kabinet izgledao jako poznato. Kad sam se probudio, dugo mi je trebalo da tu iluziju odvojim od stvarnosti; možda je njena jasnost poticala iz sećanja na slike iz ranijih snova.

Ujutro, vrlo depresivan, ali budna duha; opazio sam to po zasvođenosti s kojom se mojim očima nudilo zeleno i žuto drveće u baštama.

Zatim sam nastavio da čitam Isaiju, koji živi raskošno u slikama uništenja. Njegova osnovna vizija jeste vizija razorenja istorijskog sveta, starih gradova, njiva i vinograda, i trijumf elementamog; samo će to omogućiti oporavak i pripremu za novu i neuništivu gradnju u Duhu božjem. Ono što tu vidi njegovo vizionarsko oko, to će jednoga dana ljudi i carstva stvarno biti.

Taj alegorijski svet mogao bi se posmatrati kao neka vrsta trijenalne poljoprivrede: obrađivanje njiva, ugarenje, ubiranje duhovnih plodova. Srednji deo toga triptiha, epoha ugara, posebno je lep – njega je naslikao neko ko jako dobro poznaje pustinje pokrivene cvećem i plodne divljine. Na tu njivu Bog je stavio mernu traku.

Stao sam na vagu i video da sam jako omršaveo. Ali ovog jutra svoju duhovnu težinu merio sam po slici drveća. Nije mi prvi put da mi se telesna oseka poklopi s plimom slika - kao da bolest vidljivim čini stvari koje su inače skrivene.

Popodne su me posetili Valentiner i doktorka. Ona je na moj sto stavila ljubičastu katleju s obrezanom donjom usnom i sa cvetnom čašicom žutom kao vanila. Zanimljivo je posmatrati onisku medicinsku sestru iz Holštajna, kojoj je inače drago što čitam Bibliju: kad god ima posla u mojoj sobi, ona taj cvet obilazi kao neku sumnjivu bubu.

Siren, 16. oktobar 1942.

Opet nemima, teška noć. U jednom od snova nalazio sam se s Fridrihom Georgom u prostoriji čiji je pod bio popločan belim porcelanom. Zidovi su bili od staklenih opeka, i u njoj su stajali cilindrični sudovi od stakla i gline – imali su oblik i veličinu otprilike kao naše kupatilske peći.

Tu smo se igrali bacajući staklene kuglice koje su izgledale kao plod biserka, ali je samo svaka deseta bila bela kao taj plod, dok su ostale bile bezbojne i u letu nevidljive. Kuglice su suvo udarale o pod, a zatim se odbijale od zidova i sudova i svojim uglovima i ravnim linijama pravile matematičke figure. Putanja nevidljivih kuglica budila nam je maštu, dok su bele ličile na niti vodilje čija je mreža povezivala s realnošću tu suviše duhovnu, suviše apstraktnu igru. Pomislio sam: to je svakako bila jedna od unutrašnjih, gravitacije lišenih ćelija u manastiru sveta rada.

I dalje čitam Isaiju; zatim, Lihtenbergove aforizme i Šopenhauerova Parerga, dvojicu starih, proverenih utešitelja u teškim trenucima. Dok sam čitao, šetao sam se po sobi, pri čemu mi je iz usta visilo crevo koje su mi ugurali u želudac. Uhtenbergova ocena Žana Paula: “Pod uslovom da počne iz početka, biće velik.”

lako je to, individualno gledano, nemoguće, ipak se ukazuje na izdanačku, spermatičnu snagu proze Žana Paula. U nekim Štifterovim delima izbijaju takvi izdanci. Uvek mi je bilo žao što Fridrih Hebel nije mogao “da počne iz početka”, kako bi, pre svega, podigao svoje dnevnike na viši stepen.

Kažemo: ,,To je tako, kao što je dva puta dva četiri.” Ali, ne kažemo:kao što jedan puta jedan jeste jedan.” Zaista je prva verzija jasnija; ona je već zaobišla greben principa identiteta.

Povodom prigovora da više ne koristim izvesne izraze koje sam skovao pre mnogo godina i koji su zatim ušli u svakodnevni jezik, kao, na primer, reč ,,totalan”: ,,Kada je inflacija, svoje zlato sakrivamo.” To sam napisao u jednom pismu Griningeru koji uživa u takvim replikama.

Siren, 18. oktobar 1942.

Nedelja. Jutros je vrh Ajfelove kule bio u magli.

Juče mi je pisao Fridrih Georg, uglavnom o Isaiji, koga je počeo da čita gotovo u isto vreme kad i ja. Tako se između nas ispredaju mnogobrojne nevidljive niti.

Šarmilina poseta. Donela mi je cveće. Čime me ona toliko privlači? Verovatno svojom detinjom prirodom koju sam otkrio u njoj. Srećemo ljude koji u nama bude potrebu da im dajemo poklone – to je razlog zbog kojeg mi je krivo što nisam bogat.

Tek uveče, iz magle je izranjala crkva Sakre-Ker, čas svetleći sa svog uzvišenja, čas nestajući u ljubičastoj izmaglici. Ta građevina ima nečeg fantazmagoričnog; njena draž leži u udaljenosti s koje je čovek gleda kao simbol čudesnog što živi u njemu samom.

Iz knjige Prvi pariski dnevnik, Umetničko društvo Gradac, 1998; preveo sa nemačkog: Božidar Zec
Pokreće Blogger.