Jakov Golosovker: Ponori i istine u romanu 'Braća Karamazovi'



Da li je čitalac obratio pažnju na čudne dvojnosti o kojima filozofiraju junaci romana: na dva Mitjina ponora, o kojima govore sâm Mitja i Rakitin, a zatim i tužilac, dva ponora prirode Karamazovih, sposobnih da odjednom sagledaju i ponor nad sobom, ponor visokih ideala, i ponor pod sobom, ponor najnižeg i najsmradnijeg pada, dva ponora u isti mah.

Čitalac je možda zapazio ista takva dva ponora — ponor vere i bezverja, koje su oci pustinjaci takođe iskusili u isti mah?

Da li je čitalac obratio pažnju na dve istine starca Zosime — zemaljsku istinu i večitu istinu, koje se dodiruju i, jedna se tvori na očigled druge?

Ili na već pomenute dve đavolove istine: ovdašnju istinu poznatu đavolu, i tamošnju istinu, njemu zasada nepoznatu (a ne zna se koja će od njih dveju biti gora).

Dva ponora i dve istine, ovde su to za autora istovetni pojmovi, jer »ponor« jeste »večita« ili »tamošnja istina«, a »ponor bezverja« — »zemaljska« ili »ovdašnja istina«; tj. pred nama su samo drukčije kostimirani, ali nama odavno poznati junaci — Teza i Antiteza, ali sada kao transcendentni, onaj svet i, kao imanentni, ovaj svet. Tu više nema nikakvog »ili«, nema izbora.

Ovde se utvrđuje postojanje dvaju svetova kao postojanje suprotnosti u njihovoj odvojenosti i u njihovom jedinstvu istovremeno: oba sveta se dodiruju, oba su vidljiva u isti mah, jedan prelazi u drugi.

Samo se po sebi razume da se iz takvog shvatanja sveta može izvući samo jedan zaključak: svet je ostvareno protivrečje. Da li je to učinio pisac ili neki od likova romana, takoreći uz sufliranje autora? Čitalac ne može da zaobiđe to pitanje.

Pokazuje se da taj zaključak nije izvukao mladi mislilac Ivan već nemislilac Mitja, i to nesvesno, instinktivno, takoreći bezazleno, jer »tajna božjeg sveta se ne dostiže umom«, kako je rekao starac Zosima.

Mitja, koji »nema uma«, instinktivno je shvatio misteriju antinomija, tj. sve lukavstvo Kantove prirodne iluzije uma o tobožnjoj neotklonjivoj protivrečnosti između teze i antiteze.

U stvari, neotklonjiva protivrečnost kod Kanta je razrešena tako što se obe suprotne odluke donose istovremeno, jer sloboda je spojiva s nužnoš­ ću, smrt s besmrtnošću, nezavisno biće s prirodnim zakonom (Bog s prirodom). Na isti način se razrešava i Mitjina protivrečnost, jer se oba ponora sagledavaju istovremeno, jer je ideal Madone spojiv sa idealom Sodome, insekt sladostrašća sa anđelom, himna sa smradom i sramom, podlost s blagorodnošću, misterija s tajnom.

Zato Mitja u više navrata kaže o sebi — i Aljo- ši, i istražnim organima, i na sudu — da nije ne­ častan uprkos tome što su mu želje niske i što voli niskost, da nije lopov (pa čak i da je blagorodan) uprkos tome što je podlac. Zato Mitja ume i mrzeći da voli (»Ja sam te i mrzeći voleo, a ti mene nisi« — veli on Kaći. Uostalom, i Kaćina »ljubav bila je pre nalik na osvetu nego na ljubav.

Zato Mitja, mada ide za đavolom, kliče u isti mah: »I tvoj sam sin, Gospode.

Zato su čak i Rakitin, a posle njega i tužilac, pokušavajući da objasne Mitjinu prirodu, rekli da je »tim neobuzdanim prirodama neophodno ose- ćanje niskosti pada isto toliko koliko i osećanje najveće plemenitosti <...> njima je potrebna ta neprirodna mešavina uvek i neprestano. Dva ponora, dva ponora <...> u isti mah.«

Za Rakitina, oličenu antitezu, istovremeno prihvatanje teze i antiteze je »neprirodna mešavina«. Za njega je to neshvatljivo, kao što su za Mefista bile neshvatljive Faustove »dve duše«.

Za Mitju to prihvatanje uopšte ne zahteva shvatanje. Shvatanje je potrebno Ivanu, potrebno je đavolu, jer dok Ivan-đavo ne shvati zašto je nu­ žan »minus«, dotle će za njega postojati dve nespojive istine i on će biti na strani antiteze.

Mitji nije potrebno da shvati: istovremeno prihvatanje dvaju ponora za njega je nešto prirodno, nešto što on oseća, što se nalazi u njemu, što on i jeste.

U njemu se, kao i u čitavom svetu, u istom činu jedinstveno i istovremeno javljaju oba načela: »smrad i sram«, »svetlost i radost«. »Svetlost i radost« — to je »himna«. »I u tom sramu odjednom počinje himna! — oduševljeno uzvikuje Mitja.

Svet i čovek — to je neka vrsta sapostojanja, prelaza jednog u drugo i jedinstva suprotnosti; »ovde se obale spajaju, ovde sve protivrečnosti žive zajedno«.

U čoveku, u Mitji, istovremeno žive insekt sladostrašća sa svojim smradom i sramom i anđeo sa svojom radošću, »himnom« i »osanom«, kao ideal Sodome i ideal Madone. I suština uopšte nije u tome što »neki čovek uzvišena srca i velika uma počinje sa idealom Madone a završava idealom Sodome« nego u tome što neko ko »već nosi ideal Sodome u duši ne odbacuje ni ideal Madone« — što istovremeno prihvata oba pola, i tezu i antitezu.

Kao što je u Ivanovom liku autor prikazao antinomije kao nerazrešivu protivrečnost, tako ih je u Matj inom liku prikazao kao razrešene, kao ostvareno protivrečje u dvostrukom vidu spekulativne misaonosti i čulnosti: »Ono što umu izgleda sramno, srcu je predivno«. Ali to nije Kantovo rešenje. Mitjin problem se ne rešava iz ugla kritičke filozofije.

I sama lepota je ostvareno protivrečje, strašna i užasna stvar, jer je lepota neodrediva i tajanstvena, i za većinu ljudi vezana za Sodomu. I to shvatanje lepote kao ostvarenog protivrečja, kao estetske kategorije tragičnog, završava se izrekom koja bi mogla da posluži kao moto celog romana i čitavog stvaralaštva Dostojevskog:

»Ovde se bore đavo i Bog, a poprište borbe je ljudsko srce«. Ili, ako to prevedemo na Kantov jezik: »Ovde se bore Teza i Antiteza, a poprište borbe je roman Dostojevskog.«

Ali i Ivan priznaje da su »apsurdi neophodni na zemlji. Svet počiva na apsurdima i bez njih se možda ništa ne bi ni događalo«, tj. ne bi bilo onih zbivanja kojima je neophodan »minus« (đavolova kritika): bez zbivanja ne bi bilo ni života. Bez obzira na sav autorov sarkazam, u tom Ivanovom priznanju, kao i u ispovesti đavola-kritičara, skrivena je tvrdnja o protivrečnosti kao osnovi života, a nju je propovedao i Mitja. Da bi bilo zbivanja, tj. da bi bilo života, đavo »po naređenju čini ludosti«. Te đavolove ludosti po naredbi i jesu Ivanovi »apsurdi« na kojima počiva svet, ostvareno protivrečje dvaju Mitjinih ponora, koje je Ivan nazvao đavolskim haosom«.

Ali za Ivana je ta protivrečnost dvaju svetova đavolski haos. Potpuno drukčije zamišlja dva sveta starac Zosima: za njega su »zemaljski lik koji promiče« i »večita istina« međusobno povezani. Pred licem zemaljske istine izvršava se večita pravda. Formalno., dualizam starca Zosime je onaj isti dualizam dveju đavolovih istina, dualizam transcedentnog i imanentnog sveta u Kantovom značenju tih termina: sveta »stvari po sebi« i sveta pojava. Ali, dualizam, starca Zosime jeste, u suštini, savladan Kantov dualizam, jer su onozemaljski i ovozemaljski svet nerazdvojivi oni se dodiruju, sjedinjuju, jedan prelazi u drugi, tugu ponovo smenjuje radost.

U pravcu starca Zosime i njegove istine kreće se ne samo Aljoša, po autorovoj volji do nje mora da dođe i Mitja, kao onaj vaskrsli čovek koji je tajno zatočen u Mitji i koji mora da pobedi. Do istine starca Zosime autor hoće da dovede i Ivana, posle njegovog ozdravljenja. Do nje će, prema Aljošinom mišljenju, doći i Ivan ako »Bog i njegova istina pobede u Ivanu«. Zasad toj pobedi smeta »đavolova misterija«.

Činjenicom da je Dostojevski takvo rešenje problema stavio u usta starcu Zosimi, đavolu, Mitji i delimično Ivanu, sugerisano je čitaocu da bi i sâm autor bio voljan da reši problem na taj način.

Da je to baš tako, da Dostojevski nije video odgovor u tezi, da je Zosima-Aljoša, kao personifikacija teze, samo autorova teorijska želja da tu pronađe izlaz, njegovo samoubeđivanje a ne njegovo ubeđenje, najbolje potvrđuje sudbina drugog moralnog ovaploćenja teze — istinoljupca i čovekoIjupca kneza Miškina u romanu Idiot. Ako je Ivana odvela u ludilo antiteza, kneza Miškrna je u ludilo i idiotizam odvela teza. Znači, rešenje nije u tezi.

Kantovo ishodište je pretpostavka o postojanju dvaju svetova, koju Kant možda i smatra iluzornom, ali je ipak ostavlja čovekovom umu kao iluziju koja je za njega neizbežna, koja prebiva u njemu čak i onda kada je dijalektički ukinuta.

Iluzija dvaju nepomirljivih svetova ostala je u romanu čak i onda kad je Dostojevski pokušao da je otkloni prihvatanjem teze u liku Zosime-Aljoše, a zatim izmirenjem dvaju svetova u liku starca Zosime. Da bi izbegao večito njihanje na obramici antinomija, autoru nije preostalo ništa drugo nego da tu iluziju prihvati kao stvarnost, da prihvati protivrečnost dvaju svetova u Mitjinom liku i da proglasi da je smisao života u ostvarenom protivrečju.

Suština nije u tezi ili antitezi, već u njihovom večitom dvoboju koji za Mitju i jeste povezivanje misterije s tajnom, i koji mu otkriva život kao tragičnu infernalnu lepotu. Suština je u sukobljavanju, a ne u pobedi jedne ili druge strane, suština je u večitoj titanomahiji, u borbi. I Mitjina titanska duša oduševljeno pozdravlja i prihvata taj život.

Za Ivana, cela Mitjina ispovest predstavlja dualizam koji neizbežno pretvara svet u »đavolski haos«, nepodnošljiv za um, jer apsolutisti Ivanu nije kao Mitji potrebna večita borba, već pobeda, i to pobeda jednom zauvek.

Mladi mislilac Ivan video je jedini put ka pobedi u ponositoj srčanosti apsolutnog ateiste, budućeg bogočoveka koji je pred licem strašnog vakuuma prirode naoružan naukom, ali je potpuno zanemario drugo, isto toliko moćno čovekovo oruž­ je, autoru dobro poznatu — umetnost: jer tamo gde čovek propada od istine, spasava ga lepota.

Ali pomoću Kanta ili simboličnog kritičara đavola, tj. pomoću karikirane kritičke filozofije, koje Ivana naizmenično vodi od vere do bezverja i obratno, pisac je pred Ivanom zatvorio tu moguć­ nost kao smisao i cilj života. On ga je naterao da se besciljno klati na obramici antinomija između religije i nauke.

Prema đavolovim recima, duboko u svom srcu Ivan bi hteo, slično očima pustinjacima, da istovremeno vidi ponore vere i bezverja, hteo bi da, kao Mitja, srcem prihvati protivrečje postojanja a da ga ne shvati — hteo bi ali ne može: on je mislilac-teoretičar.

U tome »ne može«, u toj Ivanovoj nemoći skriven je u suštini sarkazam Dostojevskog prema skeptičkoj filozofiji, prema Kritici čistog uma, prema Kantu, sarkazam koji se oseća u đavolovoj tvrdnji da bez kritike nema sumnje, a bez sumnje nema ni »zbivanja«. Pometen Kantom, »kritičar« Ivan Karamazov našao se na bespuću prolazeći kroz iskušenja sumnji, on na kraju dolazi do zaključka da je »apsurd« osnova sveta, i pada u bunilo.

Ivan je izgubio um.

Iz: Dostojevski i Kant, prevela: Lidija Subotin, Grafos, Beograd, 1983
Pokreće Blogger.