Aleš Debeljak: Arhetip mog grada (UMESTO IN MEMORIAM)





U vibriranju sećanja na svoje detinjstvo, provedeno na ljubljanskim ulicama, razgovetno čujem stihove iz pesme Otona Župančiča, ,,če spustiš me malo više, videl bom tržaške hiše” (,,ako me pustiš malo više, videću tršćanske kuće”). Naravno, i sâm sam puštao zmajeve, ali, Župančičev zmaj, koji se pojavljuje u Mehurićima, najpopularnijoj zbirci dečjih pesama slovenačkog dvadesetog veka, nije bio samo od lakog papira i šperploče, već je i, u nekom metaforičnom smislu, iscrtavao moj dečji horizont. Stanovali smo kraj reke, u naselju niskih socijalističkih zgrada. Zurio sam kroz blago zanjihano granje žalosnih vrba kraj Ljubljanice, vrba kojih više nema, možda baš zato što im je genijalni arhitekta Jože Plečnik namenio ulogu vizuelne ilustracije pognutog tela pralje, te slike nepovratno izgubljene prošlosti; i, dok sam tako zurio i pokušavao da zamislim nevidljive svetove u kojima se odigrava prava dramatična avantura vredna mojih čežnji koje nikada nisu zadovoljne stvarnošću, u suštini sam video Trst sa njegovim velikim pristaništem i morskim obećanjem večnosti.

Nije reč o tome da sam još kao dete imao samo ograničen okvir predstava, kakvim su ga, naime, silom prilika oblikovale skromne finansijske mogućnosti mojih roditelja i političke restrikcije jugoslovenske države u kojoj smo živeli. Zbog tih restrikcija, svako putovanje u Trst je, negde do sedamdesetih godina XX veka, bukvalno predstavljalo ulazak u drugačiji svet. Dakle, nije u pitanju samo takva vrsta ograničenja, iako to uopšte ne krijem. Pre je u pitanju to, da priznajem da su neke isparljive a nikada do kraja iščezle krhotine sećanja koje su usidrane u detinjstvu, prožete prvobitnim slikama, slikama prošlosti. Ko ne bi želeo da ih razume? Upravo se umetnička vizija tako često napaja izgubljenim rajem detinjstva, jer su se u njemu oblikovali simbolični arhetipi, po kojima se upravljaju spoznaje sadašnjeg trenutka. Možete da mi verujete da pokušavam da propustim što manje mogućnosti, gde se to može videti u praksi: kako se arhetipi suočavaju sa sadašnjom upotrebom vremena i orijentacijom prostora. Takve mogućnosti se najviše otkrivaju u igri i brizi o detetu.

Imam troje dece: za svo troje su slovenački njihovog oca i američki engleski njihove majke ravnopravni po prikladnosti rečnika i mogućnostima deskripcije. Tako se u bašti love zajedno sa Župančičevim zmajem, i kroz refren London bridge is burning down engleske pesmice i Entsy Bentsy Spider američke razbrajalice, pomažu suncu da osuši paučinu, dok se spuštaju nad drugačijim krovovima i okreću ka drugim mostovima. Horizonti moje dece se, dakle, već u svom izvoru, prostiru dalje od Trsta. Automatski su već udvojeni, potencijal za mogućnosti njihovih biografija i želja je proširen, simbolična geografska karta njihovog sveta je veća. Pogled na obližnju okolinu, kao i osećaj bezgranične moći u večnom vraćanju zrakova sunca su – u to sam sve ubeđeniji – samo stubovi koji podupiru krhku građevinu duše. I, kao što su duši potrebni predeli slobode, da bi se dovoljno pažljivo pripremila na pouzdanu muku i eventualnu milost spoznaje, tako se upravo udvojeni identitet grana u više pravaca, užurbano otvara vrata nepoznatih sobica, povlači se i traga uvek na drugom mestu, jer se – ekstrateritorijalan kakav jeste – nikada ne priključuje na jednu jedinu dimenziju.

Rodio sam se u Ljubljani, odrastao sam sa njenim omeđenim ulicama i čežnjom njenih fasada da nemački sanjaju, kao što zapisujem u pesmi iz knjige Minuti straha (1990); ovdašnje škole su mi dale univerzitetsko obrazovanje; tu počinju moji odlasci u inostranstvo, kraj prstena gradskih palata pod zdepastom tvrđavom i na obalama lenje reke, na kraju krajeva, merim – skoro već protiv sopstvene volje – i iskustvo pulsirajućih arhitektonskih, kulturnih i socijalnih smernica koje zbunjuju čoveka u stranim gradovima. Hoću reći, dakle, da, po mom mišljenju, arhetip grada proizlazi iz najranijih doživljaja nečega, što je dugo predstavljalo jedini model urbanog ritma: Ljubljane.

Moje prvo iskustvo velegrada, međutim, vezano je za Beograd. Iako me od prvog susreta sa njim deli pola života, i dan danas se sećam svog uzbuđenja kada sam prvi put došao u taj grad na ušću Save i Dunava. Ulice Beograda su me izazovno mamile obećanjima o upoznavanju balkanskog nerva, koji je, barem za mene, bio mnogo više prožet senzualnom dimenzijom, erotskim uzbuđenjem i spontanom neposrednošću druženja, nego neograničenim cerebralnim civilizacijskim procesom, kojem je slovenački istorijski život u austrougarskoj monarhiji zadrtih navika, za koje se smatralo da su vrhunski oblik malograđanske pristojnosti, bio mnogo više izložen. Iako će svet savremeni Beograd pamtiti kao žarište nacional-socijalizma, koji je pod Miloševićevom vlašću terorisao čitav prostor bivše Jugoslavije, pre nego što će ga prepoznavati po njegovom slavljenom kosmopolitskom pulsu, međunarodnim pozorišnim festivalima, inovativnoj filmskoj produkciji i eruptivnim pojavama sjajnog, u mitološke obrasce usidranog književnog barbarogenija, pogled preko ramena me vraća onim trivijalnijim, ali za mene važnijim slikama iz riznice privatnog sećanja: haotičnim vinjetama kioskā sa ćevapčićima, burekom i zeljanicom oko glavne železničke stanice; vraća me u masu koja se gura na Kosančićevom vencu, i simpatičnu napadnost ciganskih švercera, koji su nudili jeftinu italijansku i tursku robu: Farmerke, farmerke, još malo, pa nestalo!; vraća mi danas nepovratno naivni, ali zato slatki osećaj privilegija za koje sam mislio da mi pripadaju, kada sam se, kao brucoš, usudio da prekoračim preko praga čuvenog Kluba književnika u Francuskoj 7 u centru grada, gde su se okupljala najduhovitija pera i najbriljantniji umovi tadašnje Jugoslavije, gde su vladali alkohol i jetke dosetke, koje su na neformalnim okruglim stolovima tradicionalno stvarale grupe izložene političkim pritiscima; vraća mi čaršiju, tu misterioznu orbitu društveno-ideoloških komentara svega i svakoga među moćnicima; vraća mi tajno muvanje oko splavova na Dunavu, za koje sam čuo da se u njihovim sićušnim kabinama za malo novca mogu zadovoljiti i muškarci nabrekli od strasti; vraća mi kartografiju bekstva od lokalnih tabadžija na Dorćolu; seća me na miris pljeskavica i kajmaka na turistički razgalamljenoj Skadarliji, za mene, tada, čudesno egzotičnoj ulici kafana i roštilja, ulici sa sviračima violina, koji mi, direktno na nenaviknuto uho, sviraju Tamo daleko; priziva mi sočni ukus jogurta i zemički u prvo svitanje, dok smo se zaribalih grla i zanemoćalih udova vraćali sa žurke u elitnom kvartu na Banovom brdu, gde je moje prijatelje pozvala neka snobovska šminkerska kokica, iako smo se upoznali tek nekoliko sati pre početka raskošne zabave. Ukratko: Beograd mi je dao prvi doživljaj opasnog i nadražujućeg kosmopolisa, koji je mešavinom orijentalnih i okcidentalnih navika uporno prerađivao različite ličnosti i tradicije, udevajući ih u poglavarsku perjanicu samosvesti.

To je bio neki poseban način biti, koji mi, na primer, Beč nije mogao pružiti, niti sam ga očekivao od grada Habsburgovaca, iako je Slovencima istorijski, socijalno, geografski i, valjda i po mentalitetu, bliži. Dok junaci modernih slovenačkih filmova, sa bolesnom čežnjom pasivno zure sa morske obale ka bezgraničnim mogućnostima sveta koji gledaju samo izdaleka, preduzetni spretnjakovići neobrijane elegancije iz Beograda su simplonskim vozom redovno odlazili u Pariz, napolje, tamo nekuda u beli svet. Ta ograničenja duha, koja su gora od geografskih ograničenja, u Ljubljani su izuzetno primetna.

Ljubljana samu sebe doživljava kao belu, dakle, čistu, što znači i da joj je, u nekoj metaforičnoj inačici, spoljašnji, međunarodni svet manje interesantan. Zbog toga i ne poseduje tradiciju kosmopolitizma, koja bi kontinuirano, iz izuzetno tankih slojeva trenutne građanske elite, prodirala u šire mase. A ipak me je, nakon početne utučenosti, zbog koje sam čeznuo za drugim rekama i drugim gradovima, to odsustvo kosmopolitske tradicije na neki način oslobodilo. Ukoliko, naime, mi, Ljubljančani, nemamo kosmopolitsku tradiciju i sa njom povezanu stvaralačku samosvest, onda čoveku ne preostaje drugo nego da počne da stvara vlastitu mitologiju.

Ljubljana, koja je tek sa nezavisnošću 1991. godine postala prestonica u pravom smislu te reči, naime, u smislu sedišta suverene državne vlasti, živi u meni, bastardu Gutenbergove galaksije, kroz neku stariju, čak starodavnu perspektivu stvaralačke imaginacije, naime, kroz priređeni izbor poglavlja koji iscrtavaju simbolički tekst prostora u kojem se – velika ambicija za rodni grad, priznajem! – mogu prepoznati svi gradovi.

Na kraju krajeva, pesnička osetljivost proizlazi iz duboko intuitivnog uverenja da gradske zidine označavaju poslednju granicu poznatog; da je pojedinačni grad, na neki način, već čitav svet u kojem vredi živeti, nekakav transcendentni imago mundi. Zbog toga je egzistencijalno realno biti kod kuće u gradu, u kojem se sreću nebo i zemlja; biti kod kuće u gradu koji nudi prvobitno, osećanjima nabijeno, doživljajima ispunjeno i upravo zbog toga temeljno iskustvo prostora; biti kod kuće u gradu, u kojem sve stvari imaju svoje ime. Čarobna kartografija šačice trgova, tri, četiri ključne ulice i anonimnih kutaka provincijalnog gnezda, koje je prestonica mog intimnog sveta jer imitira boravište bogova, ta kartografija me uporno prati po bulevarima stranih megalopolisa, kuda me uvek iznova vuče čežnja za drugim, da bih u njemu, uz bolnu nasladu prolaznosti, nespretno pokušavao da otkrivam ono isto. Dakle, tražim primarni prostor, koji ima značaj i težinu arhetipa.

Automobilska gužva na neprimereno uskim ulicama stare Ljubljane, te zgusnutosti mog gradskog arhetipa, asfaltno svetlucanje masa i naslađujuće razotkrivanje izloga od ,,Čerutija” do ,,Benetona”, dugi rafovi ,,Merkatora” u svakom kvartu i sramežljivo koketiranje aleja sa proređenim drvoredima kraj Aškerčeve ulice, trenja tokom sajamske ponude potrošne robe i paralelni svetovi diplomatskih salona kao i gunđavi azili birtija, kreštavi trgovi i guranje ispred liftova napuderisanih robnih kuća poput ,,Name” i ,,Maximarketa”, trijumf kiča u vilama novih bogataša i razvučena melasa državnih palata, koju nije briga za istorijsku nužnost i usredsređenost, kakvu bi u gradskom jezgru koje ceni sebe morale imati kulturne institucije uključujući i muzeje; ogromni reklamni plakati, koji sami sebi neprestano čestitaju pobedu postindustrijskog kapitala, i dvosmisleni napori društvene margine, da iz pritiska predvidljive banalnosti stvori životne stilove u kojima radoznala opuštenost i otvoren javni prostor konflikta isteruju svoje pravo da budu doživljeni kao egzistencijalna inovacija: to komešanje izuzetno gradskih identiteta Ljubljana poznaje.

A ipak je, iznad svega, još uvek sve prilično bledunjavo, rađa se, zapravo, tek u grčevima privredne, socijalne i političke tranzicije. Upravo u tome se skriva i velika mogućnost. Kriza identiteta, kroz koju prolazi Ljubljana, jer je prvi put prestonica samostalne države i istovremeno središnji fokus slovenačkog nacionalnog napora, ne znači samo raskroj do sada važećeg identiteta i oblik samoprepoznavanja, već, etimološki i tačku preokreta. U tom svetlu, verovatno je jasna i mogućnost, da se Ljubljana osposobi da bude otvoreni grad, čiji vazduh oslobađa i koji, poput padobrana, funkcioniše samo ukoliko je otvoren, da, dakle, postane grad unutrašnje samosvesti i spoljašnje gostoljubivosti. Za realizaciju potencijala koji potiču iz tog prelomnog trenutka, nama Slovencima, koji kao etnička zajednica u Ljubljani, naravno, činimo većinu, kao modernom nacionalnom habitusu još uvek kolektivno nedostaju oni raznovrsni slojevi kulturnog kapitala, koji bi uz seriju prenosivih postupaka civilnosti i međusobnim delovanjem navika srca proizvodili zalihu istančanih stilova zajedničkog života.

Sve to uspeva kosmopolis. Takvi postupci prevođenja između raznolikih tradicija i egzistencija imaju, naravno, više veze sa specifičnom formom mentis, nego sa kratkovidom brzinom možda čak sasvim dobronamernih službenika, kojom se, bez razmišljanja, uklanjaju spomenici nedavne prošlosti i u žurbi za promenama menjaju nazivi ulica. Međutim, mnogo lakše nego promeniti mentalitet je, jednostavno, naručiti arhitektama, da dobronamerno pokušaju da Ljubljanu utope u generički sjaj tamnih stakala u otpornom internacionalnom stilu, kojim se širom postkomunističkog sveta šepure soliterska utvrđenja tranzicijskih skorojevića i političkog klijentilizma, koji malo mare za zajednicu ukoliko im ne omogućava, štiti i jača njihove posebne interese. Upravo urbani mentalitet je onaj, čija se transformacija ne može voluntaristički ubrzati. Ralf Darendorf je bio u pravu, kada je o posledicama plišanih revolucija u Istočnoj Evropi dao čuvenu izjavu, da je bilo potrebno šest dana za promenu vlasti, šest godina za promenu ekonomskih i političkih institucija, a šezdeset godina će biti potrebno za promenu mentaliteta. Tu je svaka nada u rešenje preko noći samo znak nepopravljive naivnosti.

Ali moguće je – kako mislim – obezbediti barem uslove za to da se promena mentaliteta lakše razvija u pravcu koji će Ljubljanu istrgnuti iz zamke blede uniformisanosti, one, koja sa novonastalim tržnim centrima komercijalizuje njen rub, a sa trženjem ruralno selektivne kulturne baštine turistički anestezira gradsko jezgro. Moguće je obezbediti spoznajnu osnovu za oblike slavljenja, u kojem bi morali učestvovati oni vizuelni i arhitekturni, a na kraju krajeva i – na osnovu osmoze – duhovni elementi urbanog tkiva, koje je, u ljubljanskom slučaju, zaista organski sazidano po meri čoveka. Ljubljana, koja kao da je stvorena za individualne imaginarne scenarije istraživačkih lutanja duž nevidljivih zrakova koji se vezuju za osnovnu iskustvenu osu ,,grad – reka – park”, kao što je već istakao njen autentični domaći sin, Jože Plečnik; Ljubljana, koja se jedinstveno proteže između ograničenja prirodnih topografskih naglasaka sa jedne, i zgusnutog komešanja ljudi sa druge strane, gde anonimna samotna masa kosmopolisa još uvek nije zavladala nad perverzno (bez)opasnim oblicima javne intimnosti među građanima malog grada; Ljubljana, koja kao grad na vetru, kao što ju je, između dva svetska rata antologijski opisalo realistično pero Juša Kozaka, uporno, iako na prvi pogled možda ne toliko primetno, prima u svoja nedra strance i putnike, privremene i stalne goste, pokušavajući da se oslobodi potpune zavisnosti od slovenačkog etničkog identiteta, ne bi li njeno urbano lice moglo da izađe na svetlost kosmopolitskog dana; Ljubljana, koju je nemoguće voleti, ukoliko te istovremeno ne ispuni i odbojnošću, ta Ljubljana bi dobro učinila, ukoliko bi više finansijskih sredstava, kritične pažnje i napora prepoznavanja ulagala u obrazovne programe.

Što znači, kada ne bi ulagala samo u ono u šta je nužno ulagati, naime, u urbanistička rešenja za podivljali karneval destruktivne automobilizacije grada, koja će od mere čoveka ubrzo napraviti još samo frazu u turističkoj brošuri, u kojoj će, naravno, morati da ostane prećutana sasvim zastrašujuća činjenica da parking-površine imaju mnogo veće tlocrte od dečjih igrališta! Već sam taj podatak nam diskretno saopštava, da je ljubljanskim glavešinama, u odnosu na budućnost (deca) mnogo važnija usredsređenost na ono sada (automobili). Takva perspektiva je, međutim, sasvim pouzdano kratkovida. Ljubljana, ukoliko zaista želi da (p)ostane arhetip grada, u kojem će život ne samo komunikacijski-funkcionalno, već i egzistencijalno imati smisla, u tom slučaju se mora pobrinuti da njeni građani budu svesniji, sa jedne strane duge, iako ne lake tradicije ostvarivanja zajedničke pripadnosti sa svima koji prepoznaju govor ljubljanskih fasada i njihove čežnje za slobodom, a sa druge strane, da budu svesni i suštinske heteronomnosti i neprestanog ogledanja istog u različitom.

Po idealnom scenariju, takav oblik svesti bi sprečio da nedeljom Ljubljana opusti kao da je njom zavladala epidemija. U suštini je zaista u pitanju epidemija, naime, epidemija zaborava koja doprinosi da postaje nevažna upravo činjenica da identifikacija sa gradom zahteva obavezu, koja je, u krajnjoj instanci metafizička. U metafizičkom identitetu ja prepoznaje samo sebe na autentičan način samo u trenju sa drugim; dakle, ukoliko se neprestano zaleće, inspiriše, oplođava, mutira i penetrira u međusobnoj napetosti razlika. Mentalne granice razvijenog urbanog prostora su, naime, porozne i neposredno zahtevaju mešavinu i žuborenje mnogobrojnih jezika, kosmosa, ličnosti i vizija, koje sa sobom nose sećanje na šok razlike.

Šokovi su kreativni. Metropolitsko iskustvo to dobro zna, jer je urbani polis onaj koji uključuje, dok je nacionalna tradicija isključiva. Slovenačka tradicija života u gradovima još uvek je više nacionalna nego metropolitska. Ukoliko je metropolis nekakvo javno okupljalište, promajni prostor, domen bežećih i isparljivih identiteta, takav je samo zbog toga što neprestano u sebe uključuje i prerađuje različite ljude, grupe, jezike i kulture. Slovenačka književna produkcija još uvek nema – uzmimo slučajni žanrovski primer – ambiciozniji roman, a da ne govorimo o suptilnim lirskim vizijama, o bogatstvu sukoba između muke seobe i nade u bolju stvarnost, kakve, na primer, u ljubljanskoj prestonici otelotvorava kvart Fužine, naseljen južnjacima, dakle Bosancima, Srbima, Makedoncima, Hrvatima i drugima, koji su se, šezdesetih godina, iz južnih delova bivše Jugoslavije, kao radnici, radije opredelili da odu na privremeni rad u Sloveniju umesto u Nemačku.

Ukoliko grad, dakle, svakom pojedincu koji u njemu dobrovoljno živi, pruža važne, koliko god zbrkane i neuređene osnove identiteta, onda biti Ljubljančanin znači biti upisan u položaj tvrđave i reke, naselja-spavaonica i močvare, što je neizbežno; biti Ljubljančanin znači i imati srce i glavu prožete osećajem, da za punokrvnu urbanu egzistenciju nije dovoljno pasivno živeti jedno kraj drugoga, već da moramo aktivno razvijati i oblike zajedničkog života. Ne samo pasivno dopuštati različite jezike, etničke i religiozne specifičnosti, već pokušavati doći do toga da shvatimo da nijednog grada nema bez heteronimnih i pluralnih impulsa, bez klupka otkrića različitosti u samim nedrima onoga za šta pogrešno smatramo da već poznajemo kao isto. Mi, Ljubljančani se na tu pluralizaciju svetskih nazora i ličnih stavova izuzetno sporo navikavamo.

Pored današnje Ljubljanice se uz patrljke posečenih, navodno obolelih, starih žalosnih vrba, sada uspravljaju krmeljivi, ali uporni izdanci novih. Umesto pralja, sada se sa brega na breg, a još više za šankom nekih najvrelijih gradskih okupljališta, dovikuju studenti računarstva, razboriti umetnici, dokoličari, berzanski posrednici i nezaposleni filozofi. A ipak nada, da je u pitanju proces kosmopolitizacije, nada koja nema toliko veze sa brojem stanovnika, koliko je tesno u vezi sa širokim vidicima duha koje se isplati kultivisati već kod male dece, ta nada polako pupi u srcu svakog osetljivog pojedinca koji sluti da je za očuvanje arhetipa potrebno neprestano tragati za ravnotežom između konzervativne lojalnosti prostoru i liberalnog pluralizma razlika.

Tako nada u ravnotežu uspeva da na trenutak obuzme, na primer, šetača, koji, barem leti, kada je grad najprimamljiviji, možda usput uspeva da primeti kako se ljudi koji sede za stolovima na ušću Gruberjevog kanala i Ljubljanice, u popularnom kafeu Mosquito, bave najvažnijim stvarima na svetu; tu, za darežljivim stolovima kraj reke, ravnoteža se često nudi sama od sebe, prostirući se od ograničenog horizonta usana do beskrajnih predela slobode u sanjarenju, u komentarima vezanim za ukus letošnje marihuane i prirodu večnog kosmosa.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Sarajevske sveske br 21/22
Pokreće Blogger.