Зоран Андрић: Апостол просветитељства

Апостол просветитељства - Дени Дидро 1713 –1784

Његов животни циљ је био нераздвојиво повезан са пројектом просветитељства

Готово ниједан други филозоф 18. века није био свестранији од Дидроа. Он је био приређивач „Encyclopédie“, чији је циљ био да сабере све знање свога времена. Дидро се, будући пикарескне нарави, са страшћу и борбеним духом уплитао у филозофске и политичке дискусије о ауторитету цркве и моћи државе и налазио да је његова најприроднија дужност да емпатично учествује у јавним дебатама. Тако је у име светлости разум војевао пером као мачем против фундаментализма и опскурантизма религиозних фанатика, јетко осуђивао деспотизам владајуће класе и ангажовао се за политичке и религиозне дисиденте.

Дени Дидро (Denis Diderot) је рођен 5.октобра 1713. у Лангру (Langres), у области Шампање (Champagne). Његов отац је био оштрач ножева, мајка му је потицала из једноставне занатске фамилије. Након латинске школе у језуитском колежу са монашком тонзуром (постригом), у 15. години је одбегао у Париз да осети сласт боемске егзистенције у свету позоришта, салона и кафеа, издржавајући се од хонорара за  књижевне чланке, а повремено и као приватни учитељ. На очево питање чиме се кани убудуће бавити, Дидро је лаконично одговарао „Искрено речено, ничиме. Моја љубав припада књигама, са њима сам потпуно срећан, те ми ништа друго није потребно“. У једном писму Волтеру из 1762. вели Дидро о пројекту „Енциклопедије“– „Наше гесло гласи: без пардона за празноверне, фанатике, будале, незналице, зликовце и тиране“ и нада се да ће Волтер у „Енциклопедији“ то „више но на једном месту уочити“. У Паризу, метрополи Француске и духовном центру Европе, распламсаће се борба око „Encyclopédie où Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers“, најважнијем делу европског просветитељства, које ће бити названо и његовом „машинском пушком“. Пројект на „Енциклопедији“, као „великој карти сазнања“, био је покушај инвентаризације свег знања епохе. Највише начело при томе је било – општа разумљивост. Дидро је, заједно са Даламбером (Jean-Baptiste le Rond d’Alembert, 1717-1783), издавао „Енциклопедију“, настојећи да том пројекту да колективни карактер. Он је био уверен да модерно знање не почива на капацитету једне личности, већ колектива. Битан је и процесуални карактер овог пројекта. Резултат је био епохалан: „Encyclopédie où Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers“, у 28 опсежних свезака у фолио формату и 11 допуна са илустрацијама-бакрорезима, за око 4000 пренумераната/абонената. При завршетку пројекта 1772., “Енциклопедија“ је садржала 72000 чланака. На том пројекту је суделовало око 170 бриљантних мислилаца и научника различитих фахова, међу њима Волтер, Русо, Монтескје, Холбах, Кондијак, Кондорсе. На овом мамутском пројекту Дидро је провео 28 година,  написавши равно 3000 чланака. Како му је то све пошло за руком, без телефона, факса и интернета, остаће загонетка. Основни задатак Енциклопедије се састојао у томе да се оконча супрематија теологије и мистике. У средишту су стајале хуманистичке науке са емпиријском евидентношћу. Папа ће „Енциклопедију“ ставити на Index Librorum Prohibitorum, а француски краљ ће је забранити декретом. Армада бискупа, језуита, јансениста, конзервативних журналиста, правника и чланова парламента је ужаснута „субверзивним“ карактером „Енциклопедије“, чији је основни циљ да сахрани све ауторитете. Но енциклопедисти ће имати и своје симаптизере. На првом месту то је Madame de Pompadour, званична љубавница Луја XV.

У тексту „Даламберов сан“, који је због својих одважних теза тек 1830. био постхумно објављен, Дидро објашњава људску менталну моћ као комплексан организам, који је састављен из малих, једоставних елемената. Дидро вели метафорично – то је кошница у којој пчеле слажу молекуле у надређени склоп. Ти елементи поседују индивидуалне квалитете који се у одређени час могу међусобно спојити. Струјање молекула је у постојаном току, али свака тако настала форма је пролазна. Из тога следи да не постоје непролазни идентитети, односно да метафизичке позиције немају релевантност. У „Енциклопедији“ су, између редова, подметнути превратнички назори филозофа, нека врста Тројанског коња, сматрају једни. Њима је разваљен темељ „богоугодног“ апосолутистичког режима. Укратко, просветитељски пројект је, за мере официјелног дискурса у 18. веку, расколнички. Можда је управо због те јереси постао бестселер, блистав и уносан издавачки подухват од кога су имале профит и многа пиратска издања.

У Дидроовом делу се разазнаје јасан развој од теистичке преко деистичке до децидиране атеистичке позиције. Таква тенденција се може уочити још у његовим раним списима Pensées philosophiques (1746). Доцније се Дидро у духу просветитељства борио против сујеверја и биготизма. Центар Дидроовог мишљења представља шпагат између ума и осећања - sens et sensibilité. Између 1754. и 1765. он ће развити учење о универзалној осећајности- sensibilité universelle. Епицентар радикалног просветитељства је био салон барона Холбаха који је својим делом „Систем природе“ материјалистичко-атеистичко мишљење довео до пароксизма. Међу проминентним страним гостима у овом салону, у коме се штедро испијало вино и хедонизму пуштало на вољу, били су гости и енглески филозоф Дејвид Хјум и списатељ Лоренс Стерн.

Поводом тристагодишњице Дидроовог рођења, објављена је луксузно опремљена књига у фолио-формату - Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek, 2013. - коју су припремили двоје редактора, Anette Selg и Rainer Wieland. Приређивачи настоје да дају одговор на централно питање: шта је из овог каменолома знања за нас данас интересантно? Дидроова „Енциклопедија“ обједињује у овом издању не само репрезентативни азбучни избор текстова, већ садржи и више десетина најпознатијих од 2885 бакрореза, који су у суплементима у 11 свезака биле објављени. Напоредо са „Енциклопедијом“, Дидро је писао критике, позоришне комаде и неговао друштвене контакте, данас бисмо рекли - networking. Дидроови назори о позоришту су били један од повода Лесинговој „Хамбуршкој драматургији“. На позив руске царице Катарине II. обрешће се у Русији 1773. Ту ће бити речи о управи, праву, привреди и трговини. Иако је Дидро био радо виђен и љубазно примљени гост, његово мишљење о владавини Катарине II. ће бити веома скептично. У једном писму ће о том искуству писати да је „изблиза окусио деспотизам“.

„Рамоов синовац“ и „Жак фаталист“ су два Дидроова романа којима је он постхумно крочио на велике двери светске књижевности. Гете се толико дивио „Рамоовом синовцу“, да га је сам на немачки превео. У свом посебном универзуму, на мансарди у Паризу предао је Дидро душу 1784. г., у 71. години живота. Његовa écriture egarée има следбенике у Магриту, Бретону, Максу Ернсту, као и готово свим надреалистима који се могу сматрати Дидроовим позним „синовцима“. У години Дидроове смрти Имануел Кант је објавио чланак „Одговор на питање: Шта је то просветитељство?“, који је ехо на један Дидроов чланак у „Енциклопедији“, насловљен „еклектицизам“. И Дидро и Кант су једног мишљења израженог у Хорацијевој формули – „sapere aude!“ – „Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!“, која је камен темељац великог епистемолошког пројекта просветитељства.
Pokreće Blogger.