Милош Милићевић: У себи

10360859_844143728929037_43971358886714820_nНикад је побеђено.
Још само звер, кључар окова,
Срце то не зна, али она памти име.

И лако на доброту и ватру стави јарам и вреба!
Како потоци крвавих суза теку,
Лепота гледа како крвари жеља,
Гад који измишља љубави!
Ти никад не кажеш ништа.
Можда радиш са њом?
Да, то је та џунгла у којој живи бол.
Ја верујем познајући лаж,
Кад ми кажеш љубав.
Убити ту црну змију срца!
Окрутним заборавом и хладноћом!
Ако нећеш да гледаш како љубав коље.
Љубав!
А једино она не убија…
Добро, знам да није то,
Знам и како је срушен Цариград,
То не ради војска.
Роб убија лепоту!
Онај ко за пролазношћу грца,
Пљуне на образ свог постојања;
Духом мртав остане у животу.

Скупљам снагу и покушавам,
Да чувам дух и љубав у њему,
Не ону што светове обара,
Већ оно што живи макар умро у свему!
Она долази…
Не тражи где је нема,
Посрнули су многи умрећеш и ти.
А зашто боли?
Како после свега!
Тај оков ме стеже!
Те ружне очи и руке,
Све слике савршенства,
Пале, блатњаве и тужне игре проклетства.
А ја плачем за њима,
Убијам себе!
Склањај се звери!
Шта ћу ја са тобом?
Однесе ми љубав…
За њих сам дао све што сам могао,
За њих сам дао и више него што треба.
И прљава руга оста после свега,
Да ме исмева љуба издајица неба,
Смеје се са земаљске висине,
Краљица света! Принцеза дубине!
Слика која шета! …Илузорно лепа.
У мени је сва њена лепота,
Умрећеш драга, како си слепа,
Ругајући се умрла си у мени!

Ти си и даље оквир мога света,
А сву пуноћу ја држим у себи,
И умирем колико ми смета,
Што ничега тога нема у теби!

Милош Милићевић | Уместо књиге

О разлозима за писање

Писање ми је дошло као потреба да испричам ствари које нисам могао људима. Не да нисам хтео  него нисам знао а папир је увек хтео да слуша, чак и кад не разуме. Временом сам увиђао како кроз неки тект или песму човек може осетити емоције и знања која не произилазе из његовог личног искуства. Осетио сам потребу да како осетим тако запишем у нади да ће неком можда некад значити да се не осети као усамљеник у својој души, јер једно је кад је човек сам а друго када је усамљен. Самоћа често пише о усамљености. Мени је писање помогло да се не осећам усамљеним и сада је време да ако могу вратим услигу назад у нади да ће неко моје дело неком помоћи као што су друга мени.
Све ово што пише, да се зна, никад се десило није. То се десило мени, у мојим очима, у мојој глави. Тако да све што пише је за мене мој живот а за Вас нека буду и остану само слова.
Pokreće Blogger.